Balkanska provenijencija

Ima ih ne malo, običnog sveta,ne istoričara i stručnjaka drugih fela, koji se pitaju otkuda to da je Banat sa sve šarolikim stanovništvom dominacije srpskog, mnogo više „okrenut“ Beogradu nego Novom Sadu. Još u sastavu crno-žute monarhije kada se ovde vreme merilo na pre Marije Terezije, dok je Ona vladala i, ne baš dugo, posle nje, a Banat bio velik, sa sve Temišvarom, i dobrim delom današnje Rumunije, Banaćani baš i nisu mnogo marili za komšije preko Tise, još manje za one tamo na zapadu preko Dunava, na Slavonce i svu šokadiju. A i što bi kad su bili znatno veći i sa posebnom ulogom u, ako zatreba, odbrani monarhije Austrijanaca i Ugara od tradicionalnih osvajača i zavojevača još od Džingis-Kana i Atile biča božijeg, Sulejmana Veličanstvenog. Pešta, Beč ili Pečuj bili su Banaćanima bliži od Novog Sada jer su tamo trgovali, školovali decu od kojih su mnoga završila visoke škole, a neka tek uspela da proćerdaju roditeljski kapital i svu dedovinu.

Ljubav prema Beogradu tek je pukla, vidi ti to, kad se raspala hibridna crno-žuta monarhija, sad već dosta posle Marije Terezije, kad se Vojvodina, dakle i Banat, ali sada manji, bez Temišvara i okoline njegove, pripojila Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, te čuvene 1918. godine. Pa i posle 1945. čak možda i više Banaćanima Beograd ostaje „centar sveta“, dok je Novi Sad, ta Srpska Atina, tamo daleko, daleko od Banata.

Da li je to neko namerno smislio, ili se slučano tako namestilo, tek neko vreme putevi iz Banata vodili su u Beograd, u Novi Sad ni jedan. I samo jedan pružni prelaz preko Tise, kod Titela u Bačkoj, a na skretnici u Orlovatu u Banatu gde su putnici, koji su baš naumili da odu u Novi Sad, a ne lepo u Beograd koji je tu čak i bliži šinobusom, morali satima da čekaju na presedanje. Za to vreme  mogli su u Beogradu obaviti sve što su naumili, vratiti se na Dunav stanicu, sesti u povratni šinobus i već proći stanicu u Orlovatu i videti one nesrećne Novosadiste koji još nisu preseli iz šinobusa u šinobus, ali im je uveliko priselo. Pa sad nek opet vataju voz za Novi Sad.

Šta su to Banaćani radili u Beogradu? Trošili su novce koje su zaradili, mož' misliti koliko lako su zaradili, ponekad i one uzete na zajam s rokom vraćanja do prvih lubenica, ponavljali se, kupovali maturska i venčana odela, haljine i venčanice, cipele i čizmice, školski pribor i ponekad, al' baš samo ponekad, kartu za pozorište, muzej, ili kakvu važnu utakmicu. Dobro, kupovali su i PGP singl ploče, a pala bi i po koja pljeskavica, punjena karađorđeva i po koje pivce BIP.

Navijali su Banaćani ili za „Partizan“ ili za „Zvezdu“. Navijali su i za Jugoslaviju, kako kad, i koji navijači, u zavisnosti koliko u reprezentaciji zamlje nam mile, sve sa petokrakom, ima „Partizanovaca“, ili „Zvezdaša“. Jedino im je zvezda bila zajednička – i plavima, i crno-belima i crveno-belima, ovim trećina najviše jer je uvek bila, sad je i biće crvena. Sem na tadašnjim crno-belim TV aparatima kad je svima bila jednaka.

I gledajući iz perspektive tadašnjeg prosečnog Banaćanina, ako se kao prosečni izuzmu jedan Mihajlo Pupin, jedan Miloš Crnjanski, pa da ređamo  - Đura Jakšić, Sterija Popović, Uroš Predić, Josif Marinković, Paja Jovanović, Mika Antić, dakle iz perspektive običnog Banaćanina nije bilo ni teoretske šanse da se navija za FK „Vojvodinu“ iz Novog Sada, iako su imali Tozu, Vujketa, Vasketa, braću Krstić. Kako da navijaš za njih i da ih gledaš kad ti iz Banata treba tri dana da dođeš u Novi Sad i isto toliko da se vratiš, a u Beogradu, kad navijaš za „grobare“ ili „cigane“ sve to u jednom danu.

Banatska provenijencija je stvarno za posebno naučno ispitivanje. „Zaštićeno poreklo“ kako se danas kaže, ajde „poreklo“. al' od koga i od čega je „zaštićeno“.

Od Tise sigurno nije, mirne pitome velike ravničarske reke koja ništa rđavo nije donela osim što je Banat i Bačku zauvek podelila. Pa kao što kažu Banaćani:

- E da nije Tise, sve bi ovo bio Banat, sve do Dunava  od Bogojeva do Bačke Palanke.

Jeste da je takva granična reka koja odvaja i razlikuje Bačvane od Banaćana, obrnuto još i više, Tisa kojom teče i fenomen zvani „Tiski cvet“, kad reka procveta u ljubavnom činu dugokrilatih leptirića, nekoliko sati tog ranoletnjeg dana, pa se sve smiri, prođe i tek dogodine, u isto vreme, opet čarolija. Tise koja tu i tamo ume i da se naljuti, da izađe iz korita svog i poplavi hektare plodne zemlje, baš sa banatske strane, načini štetu i vrati se svom vodotoku. Al' Tisa je Tisa; već dogodine ona plavljena zemlja bude najrodnija što god posejano tu bilo.

Jedino, valjda, što Tisa nije uspela je da spreči da nadimak Banaćana – Lala, ne pređe i na drugu stranu pa da i Bačvani i Sremci, i oni iz svinjskog i iz vinskog Srema, uzurpiraju da su Lale; kao svi Vojvođani su Lale.

Mogu sami sebe tako (ukradeno) zvati, može ih i emigracija, dijaspora, gastarbajteri, svi odoši i dođoši zvati tako, ali banatsku provenijenciju neće moći. Jer: - Banaćanin ti je Lala, „zaštićeno poreklo“, pa ti sad vidi.

E al' tu negde kad će nas zauvek napustiti naš drug Tito, najveći sin svih naših naroda i narodnosti i ostaviti nas na milost i još više nemilost belosvetskim zlotvorima pa i nama samima, takođe zlotvorima, potpuno nespremnim za ostavinsku raspravu da bi se desetak godina kasnije baš ničim izazvani tako pobili među sobom oni koje je drug Tito zavetovao da bratstvo i jedinstvo čuvaju kao „zjenicu oka svoga“, pa nas i onda i oni belosvetski „milosrdni andjeli“ momački izbombardovali; e tu negde situacija je počela da se menja i iz Beograda okreće Novom Sadu, bar što se Banaćana tiče.

Sigurno je tome doprineo novi most-brana kod Novog Bečeja, peti na Tisi posle Titela, Zrenjanina, Sente i Novog Kneževca. Interesantno da je Tito još bio živ, a njegov saborac Edvard Kardelj, drug Bevc, tek sklopio svoje umorne oči. Taj peti most na Tisi, kod Novog Bečeja, ujedno je bio i poslednje vidljivo što je u Vojvodini urađeno još  od Marije Terezije i njenih meliorizacija, pruga i železničkih stanica sve jednako istih, ili od onih Kmezićevih sedam šećerana koje Beograd Novom Sadu nikad nije oprostio.

Približavanje Banaćana Novom Sadu možda je doprinela i „jogurt-revolucija“, ko će ga znati? To je onaj istorijski momentum kad su oni iz naše nam, tada je još bila naša, Južne pokrajine nagrnuli na Novi Sad sa sve četničkim šubarama i kokardama i Olivera Vučo koja je direktno iz pariske „Olimpije“ stigla da se stavi na čelo ove bratije, a zdušno su pomagali novopečeni Vojvođani uglavnom iz okoline Bačke Palanke, sve na čelu sa izvesnim Bracom koji je istina mađarske nacionalnosti, ali za „srpsku stvar“ založio celog sebe, a i oni iz Vršca tradicionalno naklonjenih Beogradu, na čelu sa nekim konobarom srpske nacionalnosti; dakle kad su se svi oni sjatili u Novi Sad da odbrane Severnu srpsku pokrajinu od separatističkih autonomaša toliko nespremnih za ove burne događaje da su 5. oktobar 1988. godine dočekali u svojoj Banovini sve se pitajući šta se to u gradu dešava, da nije kakva važna utakmica (što bi rekao Đorđe Balašević, čije je prezime, sa te i ne samo srpske strane gledano, veoma sumnjivog porekla) kad se toliki svet skupio, pa još viču, ama deru se i mašu silnim zastavama i transparentima sve protiv Bojvodine, al' ne fudbalskog kluba.

Posle toga su Banaćani, više nego pre, imali posla u Novom Sadu, najvećem i sve većem gradu u Severnoj pokrajini, samo što nije glavni grad, a i čega da bude. Sad su Banaćani decu upisivali u srednje, više i visoke škole u Novom Sadu, kupovali stanove, pazarili i trošili po dućanima i kafanama teško stečene novce koje su pre direktno ostavljali u Beogradu. Konačno, banatska provenijencija je malo promenila smer, ali izgleda da je neuništiva.

Bar do sledeće jogurt-revolucije, ili kakva će već biti i kako će se zvati, a da li će biti; dabome da će biti samo se ne zna ni kad, ni gde, ni zašto.