Gertruda Ajnc

Komšija Obrad Stanković, žena mu Kumankinja Mila i dve ćerke, Kata baš lepa i mlađa Ivanka među najboljim đacima u osnovnoj školi „Vranjevo“, školi koja je tek kasnije dobila ime „Josif Marinković“, po čuvenom srpskom kompozitoru, a odavde najvećem, odmah iza Stevana Stojanovića Mokranjca, svakako možda i pre, tek Obrad je bio maltene ko' i najveća većina vranjevačkih paora, ne računajući samo Glavaš-Trbiće, koje su posle “prekrstili“ u Glavaške, Bunjevce, Bunjevačke (a ne oni sa severa Bačke), Cvejine, Garčeve, Dujine i još neke kao što su i Stankovići, ali ne i Obrad i njegovi.

Kuća im je bila tri sokaka od glavne vranjevačke ulice koja je davno pre škole dobila ime Josifa Marinkovića. Bila je s ladne strane pa je u smrznuto zimsko vreme bilo lako ići s jednog na drugi kraj, za razliku od onih preko, sa sunčane strane, koji ni dan nisu mogli da prođu a da se ne zaglibe u blato koje im je Sunce podarilo i kad ga nije bilo. Dabome da tada sokaci nisu bili patosani sem ispred po koje kuće, nekoliko sa ladne, a samo ispred dve sa sunčane stane, gledajući od ćoška do ćoška, iz pravca Aginog bunara, pa nazad do Protićevog dućana.

Ispred kuće Obrada Stankovića bila je klupa oko koje su se paori nedeljom popodne, prepodne se išlo u crkvu, okupljali i kartali, samo izanđalim „mađaricama“ i svako bi sedeo na svom tronošcu ponetom iz štale gde je služio za mužu krava, a klupa je bila astal. Igralo se „sedmica“, i još nekih „rauba“, ali je „vezanje“ na njakanje bila glavna igra u kojoj je „kolop“ najjača karta, makova trinaestica; igralo se u paru i oni što pobede prdače se s poraženima koji su, obojica, svaki po tri puta morali da njaknu i ako nije dovoljno jako, ponovo, da čuje pola sokaka. To njakanje je bila nekakva onomatopeja, ni konja, ni magarca, ni krave, ni nerasta, ili sve to pomešano, tek nedeljom poslepodne sokak je umeo još kako da odzvanja njakanjem onih koji su predveče otišli kućama da namire marvu, a u nadi da će sledeće nedelje njakati oni drugi.

Bio je tu , ispred Obradove kuće, pored dva-tri bagrema raznih cvetova prolećnih radosti i slatkiša za decu iz sokaka, ali i dečurlije iz Kicmale, Ćoravca, pa i „Ciganj-štrasea“, i jedan veliki dud za koji se u selu govorilo da je sigurno vršnjak Marije Terezije, ako ne i stariji. Umeo je toliko da rodi da da kazan rakije dudovače, pečene bez dodatka šećera jer je toliko bio sladak, a i na šećeru se tada, bogami, šparalo.

Živela je ova kuća Stankovića taman kao i druge u nizu u tom sokaku u kojoj su bili takođe Stankovići, Kosta, Nada, sin im Milinko i ćerka Nevenka, pa onda Popsimini, Jovica i takoće Nada sa dve ćerke, Verica i Dušanka, pa Latinka Dujin koja je tu ostala sama jer su joj se deca razišla po nekim gradovima kao što su Novi Sad, Beograd, ili tu bliže – Zrenjanin. Kasnije, ne mnogo, kad je Latinka sklopila oči i ruke, selo je pričalo da su deca, ma koja deca već ljudi sa već svojom decom, jednom bili pa prodali kuću i bratski podelili što je kupac, Sreća Kolarov sa ženom mu Radojkom i sinovima Brankom i Boškom isplatio.

Veliku je avliju imao Obrad. U njoj voćke, tri šljive, dve kajsije, ringlov i trešnja, ona koja već u maju rodi. Imao je i svinjac podeljen na tri dela, za krmaču, za prasice i najveći za ranjenike. Štala koja je bila sastavni deo glavne kuće nije bila baš velika, ali taman za dva konja, ždrebe, tri krave muzare, dve junice i tele. Dve krave imale su imena po naški, Milka i Julka, a treća po švapski – Gertruda.

E ta treća, Švabica, skratila bi Obradu vek bar za deset godina da ga u njegovoj pedesetpetoj nije ubio grom u ataru kad se sklonio od slote  ispod jednog oraja. Zašto Gertruda, pa zato što se pet puta telila i svaki put je to bilo takoreći vanredno stanje u kući Stankovića. Najmanje bi tri dana trajalo telenje Gertrude, tri bi noći Obrad i žena mu na smenu stražarili u štali, ponekad do ponoći starija Kata. Ceo sokak je znao da se čeka Gertrudino tele, a kad će, čuće se.

Najgore i najduže bilo je kada se „švabica“ drugi put telila. Prenela čak pet dana od termina koji je Obrad zabeležio u malom kalendaru, crkvenom. I desilo se, ni pre ni kasnije, malo posle četiri sata pred jutro, sva sreća što je Obrad bio na straži. Krenulo tele da izađe baš kako treba, promolilo se sa sve prednjim nogama i glava se vidi, kad stade. Obrad pokuša da ga izvuče onako golim rukama ali ne ide jer klizi, okrene se, spazi štranjku na gredici, veže tele za noge, svojim se nogama upre u Gertrudu i vuci, vuci i izvuče ga na čistu suvu slamu koju je samo pre par sati prostro dok se borio da ne zaspi na stražarskom mestu. Nije to ni baš malo trajalo ali uspešno na kraju, jer je žensko tele očekivano mrdalo i Obrad mu odmah smisli  ime, zvaće se Gertruda cvaj.

Sutradan je ceo sokak znao za dramatičnu noć u štali Stankovića, komšije se ređale na aldomaš, kako je i red, i malo ko nije rekao – lepo žensko tele, Obrade biće to dobra krava, vidi kako su leđa dugačka.

Telila se Gertruda ajnc još tri puta, sva tri teleta bičići, posle i Gertruda cvaj nekoliko puta, dok Obrada nije strefio onaj grom u ataru.

Ćerka Kata otišla u Kumane gde se udala za dobrostojećeg sina domaćinske kuće, što joj i nije bilo teško jer je bila zdravo lepa; Ivanka se nije udavala, dovoljan joj je bio nastavnički poziv u nekoj školi u Zrenjaninu, a mama Mila, ostavši sama ubrzo je umrla proklinjući i grom i onaj oraj u ataru pod kojim se njen Obrad sklonio od slote.

A baš se sklonio, sačuvaj Bože.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da od četiri, prva pevača, iz redova Srba u beogradskoj operi, tri su iz Novog Bečeja i Vranjeva: Teodora Boberića - Arsenović, Vojislav Turinski i Aleksandar Nešić - Tucaković.