Operacija (s)tvor

Živinarnik u banatskim paorskim kućama uglavnom je bio na kraj kuće, posle štale i naspram obora za svinje iznad kojih je bila kotarka, što Bačvani kažu čardak, uglavnom za kukuruz u klipu do kojeg se moglo samo uz pomoć lotre, drvene, što Bačvani kažu merdevine, a sa spolјne avlijske strane visili bi, ispod streje, venci duvana, paprike ili čega već. E sad ako je avlija na lakat, kao što jeste u ovom slučaju, živinarnik je bio takoreći u drugoj avliji gde je bilo više mesta, pa i za brdo ludaja, što bi Bačvani kazali bundeva, belih, velikih okruglih za gibanicu, ili samo pečene kriške za fruštuk, pečenih u zemlјanoj pećki posle izgorenih dva-tri snopa suvih ogrzina i dve-tri korpe čapura, a pored belih velikih u brdu ludaja bile su i one zvane crne, mada su bile tamnomaslinaste, nešto manje od belih, koje paori nisu imali u svom jelovniku, al ima ko jeste. U svinjcima je to bila dnevna poslastica za prasice, ranjenike, nazimice, mladu krmaču koja tek treba da se oprasi i matoru obavezno preko tristo kila žive vage. I nije njima bilo nešto teško servirati te ludaje od po pet do deset kila. Čak je i Unuk, u ovom slučaju prispeo u završni razred osnovne škole, mogao da ih podigne preko ograde obora i tresne ih da se raspadnu, mada je kod prasica morao jako da pazi jer su mali, često manji i od ludaje, dok ne porastu i zasluže premeštaj u veći obor.

Kanda je i te godine kod domaćina s avlijom na lakat bilo brdo dvofelnih ludaja, bilo ih je u početku oho iznad petsto, pa je ta velika gomila prouzrokovala nedaću, gotovo nerešivu. Brdo je bilo tik pored živinarnika stanovnika preko sto, koje kokošaka nosilјa, koje kokica, tri petlića koji tek uče da kukuriču i tri matora petla od kojih je jedan Graoran bio baš opasan za sve što u avliji mrda. Sem, naravno, za apsolutne vladare avlijanerskog prostora, za triling kerova Garova, Cucu i mater im Jagodu. Dežurali su na vratima od sokaka, na štalskim gde junica ili tele probaju da izađu, al' oćeš, Garov, Cuca il’ Jagoda, ili svo troje su tu i nedaju. Istina, svinje su umele da se ponekad otmu kontroli, ali bi ih ovaj kereći triling u roku od odmah vratio tamo gde im je i mesto, u svinjac. Samo su na živinarnik manje pazili, ne zbog onog puvadžije Graorana, nego što su ta sitna pernata bića, bez usta i zubu nego s klјunom, bila malo ispod nivoa, pogotovu Garova koji bi dnevno udavio bar po jednog pacova i džedžio nad njim sve dok gazda ne bi video i pohvalio ga, ponekad i nagradio.

Kako je povelika gomila ludaja, dakle, bila tik uz živinarnik, u njoj se nastanio jedan "nezvani gost", a svako jutro "na prozivci" u kokošinjcu brojno stanje je bilo manje. Čak se i Graoran malo uznemirio, al' ne previše.

- Sunce ti žarko, pa mi smo zapatili tvora - domaćin će. - Moramo ga se nekako otarasiti.

Unuk se odmah prijavi, pa već je veliki dečko, uskoro će se i brijati, da bar jednu noć, evo već narednu, pomogne u dežurstvu Cuci, Garovu i Jagodi, ne bi li s tvorom završili zanavek.

Dežurstvo je počelo oko dva sata pre ponoći, a sitna kiša jesenjska ni kap da odstupi. Unuk s dedinom kabanicom, što ne prokišnjava, i na glavi nekim starim nekad znojavim šeširom ne baš naročito otpornim na ovu ranonovembarsku jesenju kišnu noć, sve sa štalskim vilama u rukama, pogleduje malo na brdo ludaja, malo u pravcu kokopšnjca, mada je tu razlža jedva do dva metra, a pomalo i na ručni sat "Darvil" koji je nekoliko dana ranije dobio kao rođendanski poklon od teče iz Zrenjanina. Vreme sporo ide, sijalica na laktu avlije odoleva kiši, ponoć već je uveliko prošla kaže "Darvil" i baš se ništa ne dešava sve dok Cuca ne primeti da se nešto mrda iza brda (od ludaja), ukoči se kao mačor kad se igra s nemoćnim mišom, i ni da mrdne. Unuk batali "Darvil", čvrsto stisne dršku vila i vide kako između ludaja, a pravo na živinarnik, izlazi stvor tvor, sve u svojoj sjajnoj crnoj bundici i ne obazirući se na to što kiša uredno sipi, što svetli sijalica na laktu avlije, što onaj klinac drži preteće vile, ni što se Cuca ukipila, kao da ama baš ne mari.

Koji sekund kasnije na dvometarskom putu od ludaje do kokošinjca dogodio se mali "blic krig". Unuk je zamahnuo vilama da probode gizdavog štetočinu, al' se Cuca pre otkočila i bacila na stvora tvora, šapama ga prevrnula na kratko i taman kad je htela da ga završno ugrize naglo se okrenula i podvijena repa potražila Garova koji je negde u drugom delu avlije imao posla s pacovima. S uzdignutim vilama, u neverici, Unuk je samo krajičkom oka uspeo da vidi kako gizdavi stvor nestaje među ludajama.

Graoran i pastva mu, posle te noći bili su na miru i uvek na broju, sem kad bi koja kokoška završila u supi i rinflajšu nedelјnog ručka, ponekad i petlić, a Graoran je bio poslednji za lonac.

Ostaje zagonetka kojim se to sredstvom tvor poslužio da posle onog Cucinog napada umakne među ludaje, a ona, ta dotična Cuca, da se više nikad ne približi mestu gde je stvor umakao, pa čak ni posle kad ludaja više nije bilo, kad su svinje pojele svoja sledovanja, a gibanica s ludajom i cimetom, kao i pečene kriške iz pećke biće, ako Bog da, tek naredne jeseni pozne i cele zime.

A pošto je Bog dobar, daće!