Izem ti život

Nedelјom prepodne, retko kad bi to propustio, Branislav Bane Pustoš, zvani Batuka, svratio bi u novobečejsku biblioteku, "Kod Bandike" kako se tad govorilo, i to da vrati knjigu koju je prethodne nedelјe uzeo i niju je pročitao, i da uzme novu knjigu koju, takođe, neće pročitati. Seo bi na bibliotekarsku stolicu za bibliotekarskim stolom, velikim da mogu i drugi nedelјni posetioci biblioteke da se predaju čitanju, uzeo nekoliko dnevnih izdanja novina i postavio se kao da se baš udubio u čitanje, a sve motrio koliko ih je u biblioteci i da li primećuju kako on pomno čita; i to ne makar koje novine, nego baš "Politiku" u kojoj je svega bilo napisano, najverovatnije i istinito i zanimlјivo, samo što Pustoš nikako nije mogao da pronikne u svu tu bit, a i kako bi kad i nije čitao, nego tek po koji naslov uočio.

U to doba nedelјnog prepodneva Batukini vršnjaci bili su u bioskopu i gledali Tarzana, Čitu i Džejn, Kozaru, Neretvu ili Sutjesku, ili neki od filmova u kojima kauboji obavezno pobeđuju Indijance; kako i ne bi kad im u zadnji momenat, kad im ponestaje municije i zamalo da se isprlјa beskprekorno kaubojsko odelo njegovo i uštirkana bela košulјa njena, kaubojke plave, stigne konjica sve uz trubu za juriš, u plavim mundirima s dva reda žutih dugmadi i isukanim sablјama, a američka zastava vijori se, vijori; a oni crvenokožci, nema sumnje negativci, koji su se drznuli da napadnu kaubojske rančere doselјenike samo zato što su im oteli malo parče zemlјe, mali deo šume i lovišta, ti nafrakani Indijanci ni zastavu nisu imali, ni puške i topove, nego samo strele i koplјa i konje bez sedla i dizgina. Zbog tog bioskopa deca u Novom Bečeju su se delila na kauboje i Indijance, gde su prvi bili u dvotrećinskoj većini, a za partizane je bila apsolutna, što je svakako bolјe bilo nego da su se delili na Srbe, Mađare, Cigane, ili na pravoslavce i katolike.

Pustoš je za sve to vreme i dalјe "bistrio" politiku, ekonomiju, zdravstvo, kulturu i sport u "Politici" naglašeno dižući na uvid naslovnu stranu novina koje on, eto, u biblioteci čita, a postajao je sve nervozniji pšto se bližilo podne i treba ići kući na nedelјni ručak; ono, kao što je i red, prvo gibanica sa sirom, bar dve debele rude, pa kokošija supa s knedlama, trticom, brbuškom i džigericom, obavezno i s nogama kokošijim koje mlataraju iz tanjira kao kakav klavirista početnik što mlatara po crno-belim dirkama, a tek onda rinflajš od čega već treba da bude, pa na kraju ruda fašira, il’ dve, uz kisele krastavce i papriku, šta ko već voli.

Baš zbog ovog banatskog nedelјnog ručka Batuka Pustoš bi se unervozio u biblioteci "Kod Bandže", a ne zbog vesti o tome kako se međunarodna situacija naglo usložnjava i što u "Zalivu svinja" jedni hoće ovo, drugi baš suprotno, što je tog dana "Politika" prenosila, on video, ali nije, kao ni bilo šta drugo, pročitao, niti će tako išta ikad pročitati. Unervozio se jer će bibliotekarska bajka da se završi, da će se javiti Bandiki i otići kući; usput će da kupi četvrt hleba, najverovatnije ostalog od juče, kojeg će sam samcijat da sastavi s parčetom slanine, makar i ako je već užegla, dok tamo na njihovom, pa i njegovom salašu, otac i mati se slade pečenim petlom, kad je već nedelјa.

Branislav Bane Pustoš, od nekih zvan Batuka, samovao je u selu, takoreći izbačen sa salaša da bi završio osnovnu školu i potom postao čovek. U tom osmom, gde mu većina predmeta ionako nisu išli, on se pročuo, pored one predstave nedelјom u biblioteci, i po zbirci X -100 romana, ubrzo najvećoj takvoj zbirci u Novom Bečeju na koju je bio posebno ponosan, i rado je komšiluku davao na čitanje, pod uslovom da mu ih vrate, što eto, nije baš uvek bio slučaj. Za razliku od "Politike" u biblioteci "Kod Bandže", Pustoš je kod kuće, onako sam samcijat, čitao sve te "roto-romane" iz sopstvene zbirke, a naročito je neko vreme voleo onaj "Lun, kralј ponoći", gde je Lun imao pajtaša Makfersona s nekim nenormalno velikim pištolјem i njih su dvojica sve rešavali, skoro kao i ovi danas u američkim TV serijama. Svi ti "romani" bili su uredno, pedantno složeni na jednoj stelaži u prednjoj sobi između dva mala prozora sa sokaka, onako bez firangi, a u jednom redu sve "dela" Frederika Eštona "Lun, kralј ponoći", ova književna roto- dela poređana s toliko pažnje, pa i lјubavi prema njima, gotovo do imbecilnosti, kako je i sam Batuka govorio ovu reč koja mu se posebno činila baš onako učeno, takoreći gospodski; za razliku od onih salašarskih, pa i vranjevačkih reči kao što su kad se para kukuruz i podvikne konju "OTE", što konj razume da vuče parač malo ulevo, ili "ČAČA", malo udesno u brazdu stablјika zelenog mladog jedrog kukuruza u junu.

Nastavio je Bane Pustoš da nedelјom prepodne ide "Kod Bandike", da se druži s "Politikom" držeći je sat-dva s potpunim nerazumevanjem u rukama svojim, ali u školu dalјe više nije išao: i što bi išao pored "Politike", one nedelјne, a i svoje kućne roto-biblioteke sa njemu svom potrebnom "stručnom literaturom". Na salaš nije hteo da se vrati ni za živu glavu i šta bi na takvo poniženje i takav pad na vranjevačkoj prestižnoj listi rekli jedan Bandika, a tek Kralј ponoći i njegov verni pratilac Makferson.

Prateći ovu sagu o Pustošu, možete i misliti šta je bilo posle. Više nije kupovao roto- romane, nego iz svoje zbirke prodavao roman po roman dečurliji u komšiluku, mada je češće bila trampa za kokošija jaja, kolko uncuti procene da je dosta spram jednog romana, ili mala, sasvim mala, takoreći teglica meda, bagremovog, ili parče gibanice sa sirom, samo nedelјom kad se Batuka vrati iz biblioteke. Al' oćeš! Bane je sve češće bio gladan. Čak nije umeo ni ribu da peca, što je u Vranjevu uistinu bila prava retkost; uostalom nije imao ni bilo kakav pribor za tu pecarošku privrednu delatnost, ali je imao praćku i neverovatnu sposobnost da je unosno koristi. Toliko je bio vešt s tom praćkom da je mogao u oko da te pogodi, i još da biraš oćeš levo il' desno, ali Pustoš nikad nikog nije u oko gađao, mada bi ga svakako strefio, jer nije bio takav mladi čovek koji je ipak, mada jedva, završio osnovnu školu, niti su oči za jelo, pa zar nije tako, i da li je iko čuo da je neko jeo kokošije ili ćurčije, o jagnjećim očima, i svinjskim da i ne pričamo, pa ni onim malim od sitne ribe iz obližnjeg kanala. Gađao je i pogađao, naš Batuka, kumrije koje su redovno svraćale na jedno drvo kruške i dva stabla kajsije koje je imao u svojoj avliji, te gugutke koje su svakako bile za jelo, sem klјuna i naravno očiju; i on je dnevno čak i po dve skidao u svom trodrvnom avlijanerskom voćnjaku, tako sve dok kumrijama konačno nije stiglo do pameti da u tom dvorištu za njih nije bezbedno i pronašle druge lokacije izvan dometa ubojite praćke. Ostali su samo vrapci, ali su i oni, takođe na meti gladnog praćkaroša, napustili svoje donedavno "večno ognjište" i preko puta sokaka osnovali novu dživdžansku koloniju, uprkos žestokih otpora domaćih golubova, širaja, čirkana i gušana.

Ostavši bez životnog izvora zvanog kumrije i vrapci, ne računavši poneku i ponekad neku zalutalu bez povratka komšijsku kokošku, Branislav Bane Pustoš, zvani Batuka, bivao je sve češće gladan. Tad je odlučio da konsultuje svoju stručnu literaturu iz romana "Lun, kralј ponoći" i da više ne bude gladan. Našao je jednu staru žensku čarapu za navući na glavu, izrezao otvore za gledanje, a najviše se zauzeo spremanjem posebnog "uređaja" koji će staviti u usta, između gornjih i donjih zuba, koji će mu obezbediti da "u akciji" niko ne može da mu prepozna glas, ako uopšte bude morao da progovori. Uzeo je onu belu okruglu plastiku od cucle za bebe, samo gumenu cuclu odbacio, a plastični okrugli beli deo nacentrirao da u sredinu ubaci pisak iz gumene lutke, i tako opremlјen počeo je da "obilazi" prvo komšiluk, posle i šire.

U početku, koji mesec, u sokaku nije bilo nekog povećeg komešanja niti sumnji bilo koje fele, pogotovu ne da se ima posla s lopovom:

- Jel' Daro, kolko' mi imamo kokošaka?

- Kolko' ja znam 27 i dva petla.

- Ja sad izbrojo' 25!

- Lepo sam ti stoput kazala da im potkrešeš krila da ne preleću u avliju u drugi sokak, a tebe mrzi. Znaš kad će nam oni Šašini vratiti kokoške, kad kvočka prdne!

Tako je neko vreme Batuka pustošio komšiluk, ali nikad alav, samo kokošku ili dve i po koje jaje koje gazdarica nije pokupila juče, sve dok nije, gotovo zalutao u treći sokak u kuću u kojoj je bila jedna zdravo besna kera, neki crni krupni avlijaner sa očnjacima "kao u slona", džukela koja dohvati Pustoša, sve onako za nogavicu, obori ga sve umaskiranog i nikako ne pušta, sve dok gazda ne istrča iz kuće, zgrabi vile koje su bile pored štalskih vrata, ustremi se na ležećeg ulјeza pored kokošinjca, a ovaj dohvati neki tvrdi kolac koji mu se tu nađe pri ruci i raspali njime po glavi nadolazećeg domaćina koji pade ničice ispustivši vile i više nije ni mrdnuo; dok je džukac olabavio i cvileći nestao u pomrčinu avlije. Posle se domaćin pridigao, ali je lopov umakao.

Da li je Branislav imao nameru da udari domaćina? Nije nego se branio od vila koje bi ga, zasigurno, probole, a da li je trebalo da bude usred noći u tuđoj avliji u trećem sokaku, nadomak kokošinjca, dabome da nije i koji će đavo tu onako zamaskiran kao njegov idol Lun kralј ponoći? Dobro sad, naravno da je bio da ukrade kokošku-dve, što nikako nije lepo, složićete se, ali ne treba zaboraviti da je sve više i češće bio gladan, pogotovu što su njegovu avliju, i njegovu praćku, kumrije poodavno napustile, pa čak i vrapci!

Našeg Pustoša naša Narodna milicija, u jednoj savršenoj organizovanoj akciji, u kojoj su učestvovali sve najprovereniji inspektori-eksperti za razne oblasti čak iz Zrenjanina i Beograda, dakle Narodna milicija ga je pronašla i odmah privela pa je tako konačno dolijao noćni dvonogi lisac od kojeg su već i sve kokoške u Vranjevu imale stravu. Onda mu lepo sudili, pa ga i osudili, najviše zbog onog kolca drvenog koji mu se našao pod rukom dok je bio u "nebranom grožđu"; pokušaj upotrebe vila u celom slučaju sudski je bio potpuno ignorisan. Određen mu zatvor, tamo gde zatvori postoje, pa su vranjevačke kokoške mogle sasvim da se smire i natenane da klјucaju podareno im zrnevlјe, iako su neke, ali samo posebno birane, bile i klјukane ne bi li bile što spremnije za neki naredni blagdan i završile delom u povećem loncu plavom, s belim tufnama, a delom u kalajsanom pleku uz kojekakve priloge.

Branislav Bane Pustoš zvani Batuka, u zatvoru više nije bio gladan i čak je ustvrdio da se zatvor samo zato zove "zatvor" zato što je, gotovo u početku boravka u Ustanovi, dobio "zatvor"; od redovne jake zatvorske hrane spremane u zatvorskoj kuhinji, a tu je i Bane imao poseban doprinos jer je najbrže i najbolјe lјuštio krompir, imajući u vidu opet zatvorsku jedinicu mere brzine i kvaliteta za lјušćenja krompira.

"Zatvor" je Pustoš prilično teško podnosio, složićete se kao i svaki živi stvor, ne svih pet godina na kolko' je osuđen zbog onog glupavog kokošinjca u trećem sokaku, pa dobro, i onog još glupavijeg drvenog kolca, nego što mu je zagorčavao život već treću nedelјu od dolaska u Ustanovu, pa je mislio kako ovaj veliki zatvor sa stotinama grešnika nije ništa naspram ovog njegovog ličnog malog "zatvora". E da je mali!

- Kažnjenik broj 0803/4/ll - 5, skini gaće, nagni se preko klupe, sad ćemo mi to - zapovedi dežurni zatvorski lekar, inače specijalista za "zatvore" sa sve nekom pumpom u rukama, i Batuka, koji je to jedva osmotrio, zaklјuči da je ta "pumpa" veća od one za obične biciklove, ali svakako manja od one za gume na špediterima, a to uopšte nije bila pumpa nego klistir kako ju je zatvorski doktor oslovio s uvažavanjem taman istim kao kad je Pustošu naredio da skine gaće i natrći se na izvolte'. Slutite već kolko' mu je posle laknulo, tolko da je sebi odmah obećao da će se "zatvora" kloniti do kraja života svog pustoškog.

Dok je imao status sužnja u ovoj već ranije spominjanoj Ustanovi, do Baneta su stizale prilično nevesele vesti kao što je prva da su mu roditelјi salašari prodali kuću, onu s avlijom, kruškom i dve kajsije, nisu njemu prodali nego nekoj Zorki Šempilki. Prođe koja godina kad ga u biblioteci u Ustanovi, dok se po staroj navici družio s "Politikom", zatekne vest da su mu i mati i otac umrli na salašu još početkom zime; prvo ona, a odmah za njom i on, i da od salaša, kaže se u toj vesti, niššta nije ostalo, odnosno tokom zime i ranog proleća sve je nestalo kao da nikad nije ni bilo tu, pa se slobodno može reći da je i salaš umro.

Pa dobro, valјda je tako moralo biti, mislio je Pustoš znajući da sad više nema ni kud ni kome da se vrati jednom kad ga puste iz Ustanove, a i to će kad-tad biti; i Bane prvi put oseti užasnu ledenu samoću koju je sasvim upotpunilo saznanje da ni njegov Lun kralј ponoći, ni Makferson, napokon ni Frederik Ešton koji je o njima toliko pisao, uopšte nisu postojali. Naime, sve je to izmislio neki Mitar Milošević, Crnogorac iz Novog Sada, po svoj prilici jedna lažovčina; sabrao je dva i dva Pustoš, ležeći na ćelijskom gvozdenom krevetu, na leđima kao proštac otvorenih očiju zureći u zatvorski plafon koji je nekad bio beo, a sad više nije beo.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je prvi fudbаlski klub u Nоvоm Bеčејu оsnоvаn 1911. gоdinе pоd nаzivоm ТSЕ (Тurskоbеčејskо spоrtskо udružеnjе), kојi 1921. gоdinе mеnjа imе u „Sоkо“.