Milana i Milani

Bio je 8. novembar, te godine Titovog istorijskog ne Stalјinu, svetac "Mitrovdan" i oko pet popodne rodio se sin i unuk, beba taman i po težini i (budućoj) visini, mami i ocu mu prvenac, dedi treće unuče, a zima beše na pomolu, čak je i na prvi sneg mirisalo, samo još ime da mu se nadene, al da ne bude neko neutralno, evropsko, rusko, novokomponovano, da bude naški. Samo u sokaku silna imena su bila - Gradimir, Želimir, Igor, Vladimir, Milinko, Ljubinko, a u drugom sokaku - Steva, Jova, Pera, Mile, Toza, i Mita (Čučika). Bilo je u selu i drugih imena, kao Aleksa (lepo), Bora, Obrad, Kosta, Boško, brat mu Branko, a najneobičniji bio je izvesni Zorislav, mada su ga svi u selu zvali Bata (posle četiri sestre - Bata).

Kad se već rodio na svetac, red bi bio da mu i ime bude po njemu, po svecu tom, kao što je Ilija po tom svecu, pa Nikola takođe, onda i Stevan, Jovan, Sava, a i Aranđela da ne zaboravimo.

O imenu novorođenog kanda se nisu pitali ni mati mu, otac još manje, pa je tu "dužnost" morao da preuzme, ko drugi - deda, i u crkvi, i u opštini, tako je u to vreme bilo, možda i obrnutim redom.

Na putu ka nadevanju imena onom tek rođenom, a koje će celog mu života svog nositi, deda je vrtio po glavi kako će unuka selo zvati i znati. Kako će mu ime odrediti život, kako ne sme biti Veselin, pa da ga selo poredi sa drndavim konjem koji služi kao prethodnica, dok pravi ne naskoči, ne sme biti ni Luta (od Milutina) jer se zna kakav je, a boga mi ni Tima koji u vinu nije baždaren.

Dakle, rođen na svetac, ime bi mu moglo biti Dimitrije, kojih je u selu, pa i u celom Banatu bilo, ne mnogo, ali u svakom drugom-trećem sokaku bar jedan, ili Mitar, ime koje Banaćani baš i nisu preferirali, za razliku od sapatnika ispod Save i Dunava. I bio bi Dimitrije da se deda ne seti, usput, da u sokačetu zvanom "Ćoravac", u koji možeš da uđeš, al' da izađeš samo natrag istim putem, sedi Dimitrije više znan kao Mita, naopak čovek koji je po selu svojim nerastom pružao usluge i nazimicama i krmačama već koje laktacije, i to sve dok veterinari nisu, odnosno jesu, uzeli stvar u svoje ruke, pa je Mitin nerast postao "tehnološki višak".

E, neće biti Mita, zaklјuči deda na samim vratima nadležne kancelarije u kojoj dede mogu da nadenu ime svom unuku, njegovom trećem; u cajtnotu da smisli bilo koje drugo, on prijavi da se unuk zove Milan, dade mu svoje ime. Objektivno - a može li bolјe?

U povratku svrati u mlekaru pored Tise i kupi dve kante po 20 litara surutke za prasice, njih jedanaest koji su tek nedavno progledali i seti se - pa već ima unuka po imenu Milan. Tamo u Bečkereku, sad ga zovu Zrenjanin, ćerka Seka, udata za Nikolu Botošana, ga rodila. Sad da se vrati, onako sa biciklom na kojem gura dve kante surutke, u onu kancelariju da promeni ime, ma ajde! Ostaće Milan, dal' drugi, il’ treći, prvi nikako nije.

Šest je godina trebalo da prođe, kad stiže avionsko pismo iz Australije, Viktorije, mesta Džilong pored Melburna. Otvarajući pismo deda, sasvim siguran da zna šta govori, reče:

- Ovo je sigurno od onog satanajla Spire. Ajd da vidimo šta piše.

Spiridon, stariji dedin sin, nestao je 1943. godine kad mu je prekipelo da ga Švabe smeštaju, dva puta, u neke logore, iz kojih je uredno pobegao, i nestao mu trag. Sestra Sofija, obrazovanja građanske škole, posle rata se, preko Crvenog krsta, dala u potragu za njim, kad se mlađi brat Braca već vratio iz zaroblјeništva, oženio se, dobio sina prijavlјenog kao Milan, i ćerku Dušicu, ali Sokin trud je bio bez uspeha.

I sad, pismo! U njemu svašta piše, a najvažnije da je Spira oženjen, da mu je žena Čehinja Vlasta, da imaju ćerku i dva sina, Milanu, Aleksandra i Borislava, da su dobro što i vama želimo, mi srpsko-češki Australijanci. Dabome, pismo nije pisao Spira, nego Vlasta, i to sasvim srpski. Posle je stigao i prvi paket, potom i pisma sa fotografijama.

Dakle, jedna Milana, i dvojica Milana dejki Milanu - pa malo li je! Samo Bog zna da li je baš zato tako mirno poživeo 94 godine sve dok nije, izlazeći iz kupatila, ispustio palicu, poslednji put.