У савременој српској уметности крајем протеклог и почетком текућег столећа акварел има изузетно место. Тој јединственој сликарској техници били су посвећени бројни изложбени скупови а од традиционалних свакако су најзначајније изложбе Бијенала акварела у Зрењанину и Земуну; Подунавска изложба акварела, такође у Зрењанину, те сазиви у колонијама посвећеним акварелу од којих је, дакако, најзначајнији скуп акварелиста у уметничкој колонији Ечка...

Бранислав Марковић	Рајко Р. Каришић	Силва Вујовић	Милорад Маравић

Све то показује да је једна древна сликарска техника успела да се избори за своју запажену позицију у динамичним збивањима света и уметности. По природи ствари акварел је наклоњен сликарима пејзажа и природе, уметницима који настоје да своје импресије о реалном свету искажу у једном даху како би исказале сву лепоту првотног утиска, лепоту властитог одушевљења... Но, у нашој скоријој историји уметности акварел је доспевао до позиција у којима су се истраживале нове формалне и стилске могућности. Шумановић, Радовић, Коњовић, Добровић су још током двадесетих година прошлог века, управо акварелистичким радовима, доспевали до кубистичких назнака...

У време пуног узлета војвођанских ликовних колонија сликари су бројним акварелима давали допринос превладавању канона социјалистичког реализма а појединци ( Николајевић, Ач, Шафрањ...) су управо акварелима остваривали своја најранија апстракцијска остварења... У неколико наврата, на зрењаниском Бијеналу акварела, приређиване су засебне секције експерименталног акварела где су уметници заступници постмодернистичких и дискретно обнављаних модернистичких тенденција управо акварелом продирали до суштинских онтолошких питања акварелистичке слике и њеног смисла. Но, истини за вољу, треба констатовати да су та истраживачка настојања најчешће предузимали они уметници који се нису бавили акварелом него су ту тајанствену технику прихватили као изузетну могућност другог и другачијег промишљања.

Акварел је вечито сматран привилегијом истинских сликарских мајстора и виртуоза. Остављајући по страни модернистичка истраживања, савремени посвећеници класичног акварелистичког сликања, успевали су да сачувају лепоту, значај и дигнитет акварела. Током несретних деведесетих, усред хаоса и усред епохалне кризе која је нудила зло и несрећу, њихове слике су представљале праве оазе стваралачке лепоте којима је уверавано у могућност духовног превладавања свих тегоба савременог света. Зрењанинца Здравка Мандића са својим карактеристичним и маглом обавијеним призорима обала Тисе, Чачанина Грујицу Лазаревића са карактеристичним ввлажнимг и мрешкастим пејзажима, Краљевчане Милорада Маравића са једноставним и широко сликаним пределима и Ђорђа Симића са пуним колористичким виђењима свеколике природе те Бечејца Милорада Бербакова са реско експресионизираним мотивима - зближила је и сјединила опсесивна посвећеност акварелистичкој слици. Трагајући за мотивима својих акварела ови су уметници начином истомишљеника доспели до - Тиске академије акварела. Ту где је велика равничарска река понудила сву своју лепоту, а у окриљу Дома културе и предузетних домаћина, 1995. године у Новом Бечеју је започела са радом једна истински спeцифична институција посвећена акварелу. Низале су се године а у градићу уз Тису су се традиционално приређивале врхунске акварелистичке изложбе.

Поред имена оснивача дописивана су имена нових чланова који су им се придруживали. Овде су боравили и радили виртуози попут Власте Николића са својим сензибилно исликаним акварелима у којима се измаштано и стварно деликатно сусрећу; попут Ђорђа Петровића који своје пејзажне аквареле преводи у некакво неочекивано артифицијелно стање пуно истинске сликарске сензибилности; попут Силве Вујовићкоја као ретко ко у нашој уметности башакварелом саздаје поетски свет малих предмета; попут Бранислава Марковића сензибилног акварелисте урбаних призора; попут Драгослава Хусара уметника способног да широким потезима прецизно дефинише предео али и стање властите узбуђености пред природом; вајара Миливоја Богосављевића чији акварели поседују истинску пуноћу боје и облика... У овогодишњем сазиву ту су и реалистички убедљиви акварелистички призори новобечејца Тибора Нађа, још прецизнија фотореалистичка али и истински проживљена поетска виђења Ранка Бељинца, те занимљива, типична акварелистичка, остварења госта овогодишњег скупа Рајка Каришића из Врбаса...

Дакле, пред нама је поново једна добра и аутентична изложба акварела. Њен ретроспективни карактер подсећа на десет година деловања петорице оснивача новобечејске Тиске академије акварела ( Мандић, Лазаревић. Маравић, Симић, Бербаков ). Истовремено, овом изложбом се потврђују достигнуте вредности у делима потоњих чланова ( Николић, Петровић, Марковић, Хусар, Богосављевић) те овогодишњих учесника ( Нађ, Бељинац, Каришић). Све укупно поново афирмише једну специфичну сликарску технику којом је могуће забележити и регистровати виђено али којом је, можда још убедљивије и још сугестивније, могуће објавити нјатананија људска осећања. А када се у уметности исказују осећања онда се пред посматраче постављају најинтимније људске мисли, најинтимније исповеди. Због тога је у сваком сусрету са аутентичним акварелистичким остварењима, а поготову при гледању акварелистичких остварења чланова Тиске академије акварела, гледалац обдарен искреношћу и људскошћу. А није ли то један од најдрагоценијих дарова којим уметност, у ова смутна времена, може да нас обрадује?

Сава Степанов