foto: Ivica Kovačev

Dragiša Bunjevački, slikar iz Novog Bečeja i osnivač grupe „Selo", rođen je 1925. godine u Pančevu.

To je slikar koji je živeo da bi slikao, ali on nikada nije živeo od slikarstva niti je slikao da bi živeo.

Snaga njegove umetničke kreacije je u njegovom kosmopolitskom stavu i duhu. Ne mareći za ustaljene norme življenja i malograđansku egzistencijalnu sigurnost, živeo je komotno, jednostavno i boemski. Zahvaljujući sticanju raznih životnih okolnosti i socijalnom statusu roditelja, od malih nogu je menjao zanimanja,koja su najneposrednije doprinela da se susretne i upozna obične, male ljude, koji mnogo rade, malo zarađuju i veselo žive. Njegov život se odvijao van ustaljenog klišea, dinamično i teško, od uličnog prodavca novina, preko cirkuskog dresera konja, kafenskog svirača, do radnika u fabričkoj radionici.

Čovek koji je slikajući živeo svoj nimalo lak život i lutanja, a koji je po načinu života i slikanja bio jedan od najusamljenijih slikara, Bunjevački, stvorio je opus slika koje odzvanjaju snagom ličnog doživljaja i ličnog viđenja stvari. Kroz njh je uspeo da dočara onu specifičnu aromu i atmosferu vremenskog trajanja, evokacije i prolaznosti.

Njegova najbolja dela su ona koja su nastala kao omaž znamenitim ličnostima: Rusou, Malrou, Sartru, Bihaljiju, Hegedušiću i dr. To su vizionarsko-poetske kompozicije na kojima je nadahnuto predstavio sve te ličnosti kojima se divio i poštovao ih. Neobičnost njegovih slika ogleda se u kompozicijskom rešenju postavljanja portreta. Figure lebde u vazduhu kao da su beztežinske. One ne dodiruju tlo, jer bi tako postale statične, a on je mrzeo statičnost i težio ka visinama i uzletu.Zato je simbolično isticao značaj i snagu portreta.

Najveći broj njegovih slika nastao je iz autobiografske inspiracije. Na njima je presecao površinu slike da bi dobio pomereni horizont na kome je u funkciji simbola aplicirao cirkusku šatru, konja sa dreserom, goluba, štafelaj, knjigu ili svog mačka od koga se nikada nije odvajao.

Od 1938. godine kada je naslikao prvu sliku pa do svoje smrti 1983. godine nastalo je mnogo slika kojima je želeo da obogati svet. Uzor mu je bio Ruso, a inspiracija je dolazila iz prirode, nesputanosti, slobode, uznemirenosti i meditacije. Komunikativan i neposredan, druželjubiv i duhovit, spontan i jednostavan, sticao je prijatelje, pomagao kolege, ali se ljudima nije sasvim predavao. Umro je rano / u 58. godini života /, ali je po onome što je naslikao, po načinu kako je živeo i razmišljao, bio izuzetna pojava u naivnoj umetnosti.

Koviljka Smiljković, NAIVNA UMETNOST SRBIJE

IN MEMORIAM

„Kafanski svirači” 1972, ulje na platnu

„Ja i majka zemlja” Štampana u vidu razglednice u Nemačkoj

Prilikom prvog našeg susreta jednu Holandsku lulu i gomilu duvana si mi tutnuo u ruke. Sedeli smo u tvojoj sobi koja je smrdela na mačiju pišaćku, pored knjiga, novina, boja i četkica. Ja sam te stvarno samo po pokretu usana mogo razumeti.

Tada mi se tako činilo, da si pozer, čista osobenost, čisti manir. Da je priča o tvom pustolovačkom životu, o tvojoj majci, tvojim maistorima, avanturama po inostranstvu sama izmišljotina i umni preokret prikladan za belestriku.

Posle mnogo godina video sam, a to tvrdim i sada, da to nije bila samo poza, nego vera, način življenja i ne prihvatanje sudbine. Nikada nisi hteo da budeš taj, kakvog te je okolina videla ili htela videti, nego si bio taj, koga je unutrašnji nemir, vera u rad naterao da budeš drugačiji od svoje okoline.

Bio si slikar bioskopskih plakata, u cirkusu metlar konjske balege, kafanski vijolinista, pomoćni fotograf, udomljivač životinja, ženskaroš, učitelj, svetski čovek, prosjak, veliki priljatelj uvaženih ljudi, pomodar, dokumentarista noćnog života, neizostavni ukrasni element i relevantni kritičar međunarodnih i seoskih izložbi u radnom odelu sa francuskom kapom, ali sa cigaretom ili sa krdžom od tompusa u ustima, živeo si kako si hteo: slobodno, po tvojoj veri i uverenju.

Nikada nisi hteo da budeš učitelj i uzor, ali si učio i mnogi su te sledili. Nikada nisi hteo da budeš izuzetak, ali tako si živeo na smetištu mačkinih i ljudskih otpadaka kao grof na svom ogromnom imanju, kao svetski čovek u zamrzlami velegrada.

Bio si poslednji Don Quijote u svojoj borbi sa vetrenjačom koju si sam prihvatio, i gledao si na svet iz tvog nebeskog dvorca punog mačijih govana, knjiga, papira, fotki, slika, kao pračovek iz svoje pećine na kišu koja život daje i koja mu baš vatru gasi. U budžaku tvoje sobe i prigodni ležaj je bio kao toplo leglo u životinjskim skloništima, sklepan ustima i nogama, ubačen u prostor, kao u suviše dobro doba i vreme.

Slikar si bio, mnogo si hteo da kažeš, ali četkica od veveričijeg repa ti je ispala iz ruke i svetlost ti se ugasila u očima. Među razapetim belim platnima na smetlištu mačke mijauču za tobom.

Lajoš Šoltiš, (Preveo Karolj Andre)

Slike se nalaze u Domu kulture
„Jesen u Gradištu", 1958. Akvarel, 21.5x17 cm	„Moja majka, sanja Bečejski vulkan", 1972. Crtež temperom na papiru, 28x19.5 cm	„Autoportret", 1963. Ulje na staklu, 23x17 cm	„Moj prijatelj Nebojša Tomašević",1978. Ulje na lesonitu, 79x40
„Glasnik mira", 1983. drvo na lesonitu, 34x31 cm	„Trener", 1983. Ulje-drvo, 35x32 cm	„Porodica Medrano", 1972. Seriografija / akrilik / 33x33 cm	„Don Quijote", 1976. Tuš, 38x30 cm
„Tuga", 1986. Flomaster, 35x25 cm	„Pečenje rakije" ulje na platnu, 63x43 cm	„Autoportret sa žutom mačkom", 1971. godine. Ulje-akril na lesonitu, 48x64.5 cm	1958, Akvarel, 26x19 cm

Slike u vlasništvu Bojana Lakićevića iz Novog Bečeja
Ostrvo ulje na lesonitu, 1960.	Otkos ulje na lesonitu, 1958.	Zimski pejsaž akvarel, 1957.	Krater gvaš ili tempera, 1982.