Vrata iznutra zaključana

Prevalilo podne.  Dan je mnogo bliži kraju ne­go početku. U kafani u kojoj se nalazimo Gavrić i ja ima još nekoliko ljudi. Ostali ljudi su otišli primetivši da se sprema nevreme.

Kroz prozor kafane, ne baš tako velik, gledam nebo, a povremeno okrenem glavu prema unutrašnjo­sti kafane i pogledam Gavrića. Prilazim mu. Vidim da je neraspoložen. A kad god je ovako raspoložen, zna­či da je popio koju čašicu više. A vidi mu se i po očima. Svetle mu oči.

Sedi Gavrić snuždeno, pantalone zadigao, pa mu se vide tanke noge, nešto deblje od nogu stolice na kojoj sedi. Slab je Gavrić. A visok. Čovek je u di­lemi da li izgleda slab zato što je visok, ili izgleda visok zato što je slab. Puši. U ruci mu cigareta do pola dogorela. Na glavi mu kačket, navučen skoro do očiju. Skine ga s vremena na vreme i obriše sparinu sa čela i zagladi retku kosu. Nos mu je šiljast. Us­ta malo veća. Kad stoji, vidi se da je malo poguren. Možda i nije. Možda se meni samo čini. Možda zbog onog kratkog vrata, koga, gotovo, i nema, koji je uvek uvučen između ramena. Nekad ga uvuče zbog nevremena, nekad zbog ćudi ljudi, nekad zbog njega samog. Sedi. I on se zagledao u jednu tačku.

— Hoćeš li da popiješ jednu, — pitam ga, pra­veći se da ne primećujem da je već pio.

— Marim ja.

— Ako hoćeš?

— Pa, mogu jednu.

Gavrić drži u ruci čašu i gleda tečnost koja po­drhtava. A to podrhtavanje kao da ga podseća na podrhtavanje života, pa bez pitanja, bez zahteva da o njemu, životu, priča sam počinje.

— Radijo sam, ranije, kod jednog gazde. Do vojske. Ondak sam otiš'o u armiju. Kad sam se vratijo, odem do njega. »Ne mogu da te primim, imam već je­dnog,« — kaže. Šta ću, di ću, čujem da jedan čovek traži čobana. Odem. Sporazumemo se mi: 'raniće me i odevati. Kod njega ću i sediti. A šta meni treba? Gotovo ništa. U štalu ću ja. Kad u štalu, kad na kotarku, Najčešće na salaš. Dogovorili smo se mi da samo nedeljom dođem u selo, da se prisvučem, da odem malo na igranku. Tako je i bilo. Jedared se ja vratim s igranke, a gazda će meni: »Mater ti materi­nu, zašto nisi na salaš kod ovaca? Ja te plaćam, a ti se vucaraš!« Mal' se nismo ondak potukli. On meni reč, ja njemu reč i potukli bi se, samo se ja okrenem i odem.

Gavrić zastade. Nije dizao pogled sa čaše u kojoj se tečnost počela jače tresti. Ne dižući pogled nastavi:

— Otiš'o sam. Nisam uz'o ništa. Ama, baš niš­ta. Došlo je veče, drugog dana, ja nit novaca, nit šta da jedem, nit di da spavam. Uđem u kafanu. Naiđe jedan svirac i kaže: »Vidim da si u gadnom sosu. Za­što se ne oženiš sa mojom sestrom?« Poznavali smo se, on i ja. Sestru što mi je nudio za ženu, nisam poznav'o. A drugu sestru sam mu poznav'o sa igranki. Jedared smo se i slikali. Slika nam je bila u ajzlogu. Lepa slika. »Pa, šta ja marim,« — kažem mu.

Čaša ostade prazna. Bez kapi. Gavrić se strese.

— Odem ja. On, njen brat, nije sedijo tu. On, čovek, ima njegovu kuću i ženu. Odem ja, — ponovi Gavrić, — i oni mene lepo primidu. Večeram, preno­ćim. Kad je svanulo, vidim ja samo otvor za vrata, a nigdi vrata. Ne znam kako ja to nisam primetijo kad sam doš'o. U stvari, njen brat me je dov'o on je iš'o napred. Pa, znaš kako je. Romi. A znaš kakve su kuće Roma u to vreme bile. Tako i njina. Sirotinjska. Ništa ja ne govorim. Mislim u meni, šta ću da radim. Ništa. Odem... Odem do jednog čoveka koga sam poznav'o. Uputi on mene kod ljudi. I kod jednog čoveka ja vidim vrata. Dobra vrata. Pitam pošto će ji prodati. Neće ni da čuje da ji proda. »Odradićeš ti to meni«-kaže. Uzmem vrata na leđa, pa kući. Odnesem ji. Namestim. Bog te, šta značidu jedna vrata?! Nađem stakla za pro­zore. Malo po malo, ja sredim kuću. Nije bog zna šta, al' opet...

Više ne čeka. Sipa sam iz boce koja stoji na stolu. Pauza, a zatim nastavak priče.

— Odem jedne večeri u kafanu i tamo vidim jednog rođaka. Gleda me gleda. Znam da se koleba da mi priđe. Sedim i gledam ga ispod oka. Ondak usta­nem i priđem ja njemu. Mogul, da sednem? « Sedi.« Da te nije sramota? »Zašto?« - pita on. Vidim kanijo si se nekol'ko puta, kreneš pa se vratiš. »Nije ti to trebalo, Gavriću.« Zašto nije? Svoj sam čovek. Ne spa­vam po štalama i kotarkama.

Gavrić navrnu još jednom. Još jednom se stre­se, ostavi čašu i poče preturati po džepovima. Izvadi paklo »Drave«, izvuče jednu cigaretu i zapali.

— Niko mi, mater ne dira!

Nije ni primetio koliko je povisio ton. No od­mah zatim je mirno nastavio:

— Jednog dana iziđemo u bijoskop. Njena ses­tra, ona i ja. Kad se završijo film, kažem joj da malo ostanemo. Da odemo u kafanu.

— Nema smisla, — odgovori, — sestra je sa detetom tu.

— Pa, neka sestra ide kući. Ostaćemo ti i ja. 'Oću nešto da ti kažem.

Sestra ode, a nas dvoje ostanemo.

— 'Oću da se oženim s tobom. Vreme je. Se­dim tu kod vas...

Nemoj, Gavriću, nemoj, ja...

— A ja? Šta ću ja?

— Uzmi moju sestru, nju je napustio muž, neće ti biti loša, videćeš.

I tako! Ona se uda, a ja se oženim sa njenom sestrom. 'Teo sam da odem. Ali ona vrata, koja sam doneo bila su zaključana. Iznutra. A ključ mog odlaska držala je ona.

Rekavši »iznutra«, Gavrić nasloni otvorenu šaku na grudi. Ko zna koliko bi je držao tako, da nije naišla njegova žena i rekla mu:

— 'Ajde kući, možda ćemo stići pre kiše...