Igra laste

Često sam pokušavao da se setim: da li su to bili prvi dani septembra, ili poslednji avgusta te iste godine. Sećam se: bilo je jutro. Plavo nebo, sa pone­kim busenom kumulusa, nagoveštavalo je lep i topao dan. Sunce. Sa krošnje bresta opada prvo lišće. Ne bih ni primetio, u onoj žurbi, da opada lišće, da mi jedan list nije pao u nedra. Bilo mi je žao da ga ba­cim. Stavio sam ga u podsetnik. Možda, da nije bilo njega, tog lista, ni danas ne bih seo da napišem ove redove.

Rekoh, bio lep i sunčan dan. Ušli smo u kombi. Prvo Žika, a onda ja. Vozač je upal'io motor i krenuli smo. Put Zrenjanin-Beograd uvek je pun vozila. I da­nas je tako i ako smo krenuli ranije. Sa obe strane druma vikendice blješte na jutarnjem suncu. Senke dudova i ostalog drveća boje deo trake u crno, pa se stiče utisak da je neko polivao drum pored bankina. Čokoti vinograda nabrekli od grozdova. Grane kruša­ka poduprte motkama i željama da se ne slome. Mi­riše vreža i kuvani kukuruz. Stajemo. Centa. Kupuje­mo po klip kuvanog kukuruza i jedemo.

— Pogledaj, laste! — kaže Žika. — Dogovaraju se pred polazak. Jesen je.

Podigao sam glavu. Na žici telefonskog stuba tridesetak lasta.

— Seoba je teška stvar. Tužna, — kažem.

— Da, samo one lete za prolećem... za sun­cem. A to nije tužno.

Kombi klizi po asfaltu. Sunce sve više greje kao da želi da demantuje Žikine reči: da je jesen. Pa, i same laste. Više nisu na žicama. Lete. Igraju se. Kao da su odustale od puta.

Ućutali smo. U jednom trenutku, u zanosu igre, jedna lasta udari u stakleni vetrobran kombija. Mrlja krvi, nepravilnog oblika, veličine nekoliko kvadratnih santimetara, osta na staklu. Zatvorio sam oči. U crni­lu, iza zatvorenih očnih kapaka, ništa više sem one krvave mrlje koja svetli, koja se ne briše... nikad i ničim.

— Vidiš, — kaže Žika, — a samo nekoliko da­na ju je delilo od polaska, od susreta sa novim prole­ćem i starim gnezdom. Ipak, nestala je sa nestajanjem jednog leta.

Opet ćutanja. Nemamo hrabrosti da ponovo pro­govorimo. Obojica gledamo u krvavu tačku na vetrobranu. Obojica verovatno, mislimo isto:

— Evo kako izgleda tačka koja se stavlja na kraju života!

Prolaze vozila. Žure. Obilaze jedna druga. Idu u susret jedna drugima. Sve me to podseća na igru lasta.

U trenutku kad je lasta udarila u vetrobran, ušli smo u senku jednog duda. Učinilo mi se kao da je kombi stavio ruku na oči da ne vidi kako smrt pre­kida jednu divnu igru. Igru laste.

Ona krvava mrlja stajala je na staklenom vetrobranu dugo, sve dok je jednog dana kiša nije opra­la.

Laste su odlazile i vraćale se već nekoliko pu­ta, ali mi se uvek činilo da je i ona moja tu. Napisao sam ovo jer hoću da budem siguran da je tako. Hoću da bude sa ostalim lastama makar u priči. Neka leti ako ne duže, ono, bar, do novog zaborava.