Staza

Često me je, još dok sam bio dete, budila ču­dna škripa drvenih odgrnila, lopata i drugih rekvizita koje su koristili moj otac i majka, a i drugi ljudi i žene, iz komšiluka, kada su čistili sneg ispred kuća. Ustajali su rano kako bi, dok prvi prolaznici ne stignu, staza bila čista.

Čim bih čuo tu čudnu škripu i prve glasove či­stača snega, skakao sam iz toplog kreveta i trčao do prozora. Na moju veliku žalost, neka čudna, ali lepo izvezena zavesa, neprozirna, nije propuštala do moje dečije znatiželje ništa više, sem glasova ljudi i ravnomernog udaranja drvenih lopata o cigle. Tada bih naslonio usta na okno prozora i toplim vazduhom cepao onu neprozirnu zavesu, praveći nekad nepravilan, nekad pravilan oblik prozirnosti, nešto veći od mog oka. Ostajao sam naslonjen na prozor sve dok otac i majka ne bi ušli u sobu. Tada bih opet otrčao do kre­veta i zavukao se pod toplu dunju boje jorgovana.

Prošlo je od tada dosta godina. Snegovi nisu više onako obilni. Retko se čuju glasovi čistača snega pre no što se sasvim razdani, a najčešće staze ispred kuća ostaju bele od ugaženog snega sve dok ih južni vetar, umesto čistača, ne očisti.

Možda se ni danas svega ovoga ne bih setio, ako je sećanje stajalo toliko godina ispod snežnog pokrivača, da nisam morao da otputujem, po snegu na­ravno, koji se, u sitnim pahuljicama, uporno taložio po beskrajnim poljima Bačke, pa mi se činilo da celi ovaj snežni pokrivač liči na beli salvetski čaršav, koji je moja majka za vreme praznika, i uopšte u svim svečanim prilikama, stavljala na sto. Sve je bilo belo, sve izuzev asfaltne trake, široke nekoliko metara, ko­ja se čas grčila, praveći okuke, čas pružala u nedogled.

Prolazimo kroz gradove, kroz sela, posmatramo ih i upoređujemo njihovo juče i danas, upoređujemo šta se promenilo od našeg poslednjeg viđenja sa nji­ma.

Sever Bačke. Salaši. Oni u pesmi opevani i ovekovečeni. Ponekad dva-tri u grupi. Ponekad jedan usamljen. Nema crvenih krovova. Svaki stavio belu šubaru na glavu i obukao belu opakliju. Možda sem ovih divnih pejzaža bačkih ne bih zapazio ništa više da mi moj saputnik nije rekao: »Pogledaj, žena čisti sneg.«

Probijajući se kroz sneg, koji je padao, zamahivala je lopatom. Nisam mogao da vidim kakva je lopata. Možda je ista onakva kao što je bila ona iz mog detinjstva. Žena je dosta brzo išla kroz nagomilani sneg, a iza nje je ostala staza duga nekoliko stotina metara. I taman kad stigne do kraja, počeće od počet­ka. I uvek će iza nje ostajati staza od salaša do sveta. Čoveku je u krvi da pravi staze i gradi mostove.

Kola su nastavila put dalje, a ja sam ostao kod salaša, srećan baš kao nekada u detinjstvu kada sam iz toplog kreveta odlazio do prozora, koji je bio za­strt nekom neprozirnom zavesom, koja, sem glasova ljudi i ravnomernog udaranja drvene lopate o cigle, ni­je propuštala ništa više do moje dečije znatiželje. Sre­ćan kao onda kada sam naslanjao usta na smrznuto okno prozora i toplim vazduhom cepao belu zavesu, praveći na njoj nekad pravilan, nekad nepravilan oblik prozirnosti veličine mog oka kojim sam gledao meća­ve, ljude koji prolaze, a onda opet odlazio do kreveta i zavlačio se pod toplu dunju boje jorgovana.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da su osnivači košarkaške sekcije 1947. godine bili srednjoškolci zrenjaninske trgovačke akademije i mađarske gimnazije, Živa Galetin, Kosta Živković, Duško Vujackov, Bela Farkaš i Kalman Janković?