Rastanak

Veče je već poodmaklo. Oblaci, iz kojih je ne­davno pala kiša, razišli su se. Nebo je bilo čisto. Sa drveća su se cedile poslednje kapi kiše, pa se činilo da drveće plače. Mesec se, za trenutak, sklonio iza olistalih krošnji bagremova. Njihove senke ličile su na ćilim prostrt po zemlji. Baš u toj senci, kao da su se sklonila, da ne smetaju, nalazila su se kolica, na dva gumena točka, natovarena nekim starim stvarima, a kraj njih stajao je čovek. Ispred čoveka, na pedesetak metara, počinjala je ulica sa trotoarima i neonskim svetiljkama. Ulica koja treba da ga odvede do novog stana. Iza njega, stara oronula kuća u kojoj je slikao svet oko nje, oko sebe i svet koji se rađao u nje­govoj mašti. Ostala je, čučeći, kraj dvorišnih vrata, stara dunja čiji su prvi opali listovi najavljivali dola­zak jeseni. Ostalo je nekoliko bagremova u čijoj se hladovim i odmarao ili slikao. Ostala je trava, koja nigde nije tako vlažna, ni tako zelena, a on je tu meko­ću, to zelenilo čuvao još od detinjstva. Ostala je sta­ra ograda kojoj su bagremovi bili jedina zaštita od če­stih nasrtaja raspomamljenih vetrova.

Lagani vetar pomeri senke drveća. Njihovo nji­hanje stvori utisak da je i čovek sa kolicima krenuo. I on je bio deo te igre: senki i mesečine.

To je potrajalo nekoliko trenutaka, a onda je iz dvorišta izišao jedan pas.

Po tome što je hramao, poznao sam da je to keruša Žuta. Čovek joj je jednom spasao život.

Trčala je, kao što se trči za životom kad još postoji nada da se može negde stići. Kroz obe zadnje šape imala je provučenu žicu. Za žicu je bila vezana kutija konzerve. Prošla je kroz ko zna koliko ulica, po­red ko zna koliko ljudi, pored nekoliko dvorišta, a od­lučila se da uđe baš u ovo. Da li ju je nagon, ili ne­dostatak snage da ide dalje naveo da uđe baš u ovo dvorište, kod ovog čoveka.

Odlazio sam često kod njega. Sedeo sam i gle­dao kako slika. Kako sećanja, slutnje pretvara u slike. Desi se da nije kod kuće. Onda me obično, dočeka stari žuti mačak. Ponekad zateknem samo svađu vrabaca na bagremima, i to je sve. Zato sam bio iznena­đen kada me je jednom dočekala žuta keruša sa lisičijom njuškom i lisičijim repom. Ležala je režeći i kezila na mene svoje oštre zube. Pošao sam polako nazad bojeći se da će skočiti na mene.

— Ne boj se, ne može da hoda, zadnje šape su joj...

Tog trenutka Žuta se opruži po travi. Video sam tada da joj je sa zadnjih šapa, na površini od nekoliko kvadratnih cantimetara, oderano meso do kos­tiju. Dok mi je čovek pričao o njoj, ona je ležala kraj njegovih nogu na letnjem suncu, a s vremena na vreme bi zacvilela.

Ta keruša je sada izišla iz dvorišta. Čovek za trenutak pusti kolica, sagnu se i poče da je miluje.

— Vratiću se ja. Neću ja dugo. Neću... Prišao sam im polako

— Odlaziš?

— Odlazim. Hteo sam i nju da povedem, — on pokaza na Žutu, — ali tamo nema mesta. I saobraćaj je gust. Pregaziće je neko vozilo. Jednom su je neka kola pregazila. Slučajno sam naišao i spasao je. Čim me nema dan-dva, ide i traži me. Obiđe sve moje po­znanike.

Žuta leže kraj njegovih nogu i poče da mu liže cipele.

Krenuli smo. Iza nas je ostala stara trošna ku­ća, dotrajala ograda na koju su vetrovi tako često nasrtali, stara dunja čučeći kraj dvorišnih vrata, čiji pr­vi opali listovi najave jesen i nekoliko bagremova sa čijih listova su se slivale zadnje kapi kiše, pa se čoveku činilo da drveće plače.

Kako će biti lepo kad se ponovo sretnu. Ako se sretnu.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

Novo Miloševo formirano je iz dva veoma stara naselja, Beodre i Dragutinova. Svoje sadašnje ime dobilo je 1946. godine, po proslavljenom borcu i organizatoru ustanka u ovom selu — Milošu Popovom — Klimi.