Priča o jednom kačketu

Napred je išao pop sa crkvenjakom. Za njima, četiri čoveka koja su nosila kovčeg. Nisu se zaustavljali na raskršćima. Nisu ni pojali. Samo su zvona, onako, promuklo, kao da su napukla, ispratila pokoj­nika do groblja.

Čudna je bila ta sahrana. Obično, kad neko umre, skupi se celo selo da pokojnika vidi poslednji put, da o njemu čuje još poneku reč od najbližih, da te, najbliže, uteši, da bol sa njima podeli. Danas je sve to izostalo. Pokojnik nije imao rodbine. Živeo je sam.

Jedna grupa radnika, koja je tada imala pauzu u radu, priključila se ovoj, maloj, povorci. Kažu, poznavali su pokojnika.

— Šta je bilo? — upita neko od radnika ljude koji su ga nosili.

— Šta ?— Istekli mu dani! Šta me gledaš? Pa jednom se do kraja mora doći.

— Stigli smo, — reče popo i odahnu.

Oprostiše se od pokojnika i odoše svaki za svo­jim poslom. U groblju je ostao još samo grobar, koji je od sveže zemlje pravio humku.

Viđao sam tog čoveka često, po kafanama. Uveče gosti slušaju muziku, piju...

Muzičari sviraju neku setnu melodiju. On, pi­jan, ulazi u kafanu i prilazi prvom poznatom čoveku:

— Burazeru imaš li jednu cigaretu?

— Nemam, — kaže ovaj i sklanja sa stola paklo cigareta tek otvoreno.

— Jednu rakiju, burazeru, samo jednu, — ob­raća se drugom.

— Nemam para, — reče ovaj.

— Samo jednu, — nastavlja uporno.

— Konobar, izbaci ovog čoveka!

Muzika ne prestaje, a čovek sa ulice još jed­nom obuhvata pogledom prisutne u kafani i odlazi-put druge. Posle nekoliko trenutaka se vrati: »Zabo­ravio sam kačket, ostao je na stolu.«

Konobar uzima kačket sa stola i baci mu ga u ruke, koje imaju neki neodređeni položaj; kao da mo­li, ili da se pravda, a možda i nešto sasvim treće.

Sreo sam ga jednom u Bočaru, na željezničkoj stanici. Vraćali smo se oboje kući.

— Burazeru, — reče kad me vide, — plati mi voznu kartu, nemam para.

— Zašto si pijan?

— Plati mi voznu kartu!

Jedan putnik, ne rekavši ništa, pruži mu novac za kartu.

— Zašto piješ? — upitah ga kasnije u vozu, tek da bih započeo neki razgovor sa njim.

— Moram burazeru.

— Slušaj, ti si zanatlija, mogao bi mnogo da postigneš kad ne bi pio.

— Moram. Samo više neću. Hoću kuću da na­pravim. Videćeš.

— Verujem ja tebi da možeš, samo ako hoćeš. Burazeru, jesi li ti bio oženjen?

Pogledao me je.

— Nisam, — odgovorio je nerado.

Najednom mi se učini da više nije ovde, sa mnom da je negde veoma daleko.

— Ti kriješ nešto?

Bio sam...

— Šta je bilo sa njom?

— To je duga priča.

— Slušam te.

— Oženio sam se pre rata i otišao u vojsku. Nemci su me zarobili. Bio sam zarobljenik od početka do kraja rata. Ona je ostala. Imali smo ćerku. Jedno vreme mi je pisala. Evo, — izvadi iz stare kožne tašne jedan kačket, — ovo je kapa koju mi je ona ku­pila, kad smo se venčali, još je čuvam. Ponekad je samo stavim na glavu, ali je uvek nosim sa sobom. Toj kapi je sada trideset dve godine.

— A šta je bilo sa njom?

— Udala se pred moj povratak iz ropstva, za drugog.

— Jeste li se videli bar koji put od tada?

— Posle petnaest godina. Bilo je veče... Padao je sneg... išli smo u susret jedno drugom. Poznao sam je. Navukao sam kapu i podigao kragnu od kapu­ta. Kada smo se mimoišli, posle jedno desetak meta­ra, okrenula se. Okrenuo sam se i ja. Sve je bilo tako kratko. Onda je svako pošao na svoju stranu...

— Burazeru, stigli smo, — rekoh mu, pošto je voz stao.

On je još uvek sedeo na svom sedištu sa kačketom prislonjenim na grudima.

— Stigli smo, — rekoh mu ponovo.

Svratio je u prvu kafanu, a ja produžio dalje. Razmišljao sam o tom čoveku. Bio je siromah, ali je zadužio mnoge, kako kaže pesnik.

Prošetao sam pre neki dan grobljem. Humka sveza. Buket cveća stoji naslonjen na mali drveni krst. Žene, koje su poznavale ceo pokojnikov život, već su počele nagađati: neke od njih kažu da su taj buket cveća donele žena i kćerka, neke da je neko od njego­vih dužnika, a neke da je to neko od onih ljudi kojima je smetao u kafani. Svejedno ko je doneo taj buket, doneo ga je kasno.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je Bočar električnu struju dobio tek 1954. godine, 1968. godine izgrađen je vodovod u naselju, a 1975. godine asfaltiran je put do prvog naselja u opštini — Novog Miloševa.