Dedaševa selidba

Bio sam dete kad se Dedaš odselio. Otišao je u onu vilu, u Gradište, kraj onog utvrđenja kamenog, koga je Mehmed Sokolović srušio kad je prolazio ovim krajevima.

Bila je to lepa vila, smeštena kraj same Tise. Kad se Tisa razlije, vila, onako bela, sa crvenim krovom, ličila je na ogromnu rodu koja je, umesto dugim nogama, kamenim stubovima zagazila u reku.

S vremena na vreme, kao u snovima kratko, Dedaš bi se vraćao. Dolazio je da obiđe kuću, da sedne u hladovinu našeg bresta, popije čašu vode hla­dne iz arteškog bunara i onda opet odlazio.

Zavoleo je Tisu. Od kako mu je Ljuba umrla, od tada se još više vezao za reku. Kuća je počela da mu propada. Ne samo njegova, ali njegova najvidljivi­je, najbrže. Prozori poispadali. Vrata bez brava škripa­la su pri najmanjoj promaji. Izgledala je neobično. Stravično čak. Izgledala je kao čovek kome su povađene oči, a rasparanom usnom se igraju psi i vetrovi. Između dve rupe što su prozori bili — ikona sv. Petke. Ostala. Samo ona. Ljudi su se u šali pitali ko se koga odrekao: on nje ili ona njega. Propalo je sve izuzev uspomena. A uspomene je Dedaš preselio u onaj mali ribarski čamac.

Tu, među njima, među uspomenama, bila je i slika njegove žene Ljube. Bože, kakva je to žena bila!

Lepa! Nije bilo muškog oka koje se nije, bar za tre­nutak, na njoj zadržalo.

S jeseni, kad je berba kukuruza, kad se kolona kola i konja uputi ka Beregu, a sunce, tek izišlo, pobaca senke u reku, pa se čoveku čini da reka stoji, a samo senke teku, ona Ljuba, stoji na dasci vodonoše i zahvata vodu vedrima. S proleća, nekako, kad se Tisa razlije, ona zadigne suknju do kolena pa gazi vodu i plavetnilo jutra u isti mah. Kako se njihala obramica na njenim ramenima?! Kako su uzdisale skeledžije!

Dedaš se trže. Često je bio u mislima sa njom. A kad misli za trenutak splasnu, on opet ostaje samo sa blago zatalasanom rekom na kojoj se ljulja mali, ribarski čamac.

Ljuba je bila deo njega, deo njegove prošlosti koja se povremeno, ali dosta često vraćala. Probao je da ode, da se odvoji od tih ne tako davno prošlih godina. I ako su vetrovi tu, na Tisi, dosta česti i jaki, ni oni, vetrovi, ni zaborav, nisu mogli da pokidaju sećanja na taj, za njega, toliko dragi lik. Pogledao je dru­gu obalu. Drveće sraslo. Srasla je i reka sa obalama. Samo on, nekako, usamljen, baš kao i drvo za koje je privezao čamac.

Dedaš iziđe iz čamca i uputi se ka selu. Dođe pod brest.

— Oću da prodam kuću.

Ljudi su ćutali.

Dedaš je otišao. U dvorištu njegove kuće os­tao je miris suve ribe i nekoliko pocepanih ribarskih pređa, upola natrulih, kroz koje je samo nekoliko ra­doznalih travki pomolilo glave gledajući zalazak sun­ca.

Dedaševu kuću je kupio Anti bači. Tako smo ga zvali. Nije bio star. Možda je, za koju godinu sa­mo, prevalio tridesetu. Više nije. Imamo je ženu i troje dece. Uvek je bio u nekakvom poslu u kome mu je, obično, pomagala njegova žena. Sa njom je najčešće dolazio. Decu je dovodio ređe. A i kad bi ih doveo, uveče bi ih nekuda slao.

Miris suve ribe, koji je Dedaš zaboravio u dvo­rištu, poče se polako gubiti. Prve kiše, doduše kratke, letnje, počeše dolaziti. Bio je to u stvari nagoveštaj jeseni. Anti bači i njegova žena su popravljali kuću ubrzano. Kuća je dobila sasvim drugi izgled.

Ne znam da li je datum uselenja bio određen, ali znam da je toga dana jedan vod nemačkih vojnika sa automatima opkolio kuću. Kada je vod napustio ku­ću, između dve kolone nemačkih vojnika išao je Anti bači vezanih ruku.

Ljudi i žene su govorili da se Anti bači više nikad neće vratiti.

— Koliko čovek ode daleko kad se više nikad ne vrati? — pitali smo se mi deca.

Žena Anti bačija sa decom je nekud otišla. Dedaševa kuća je opet ostala prazna. Jednog dana, lep­tiri iznesoše na krilima miris ruža iz dvorišta. Saznav­ši za ruže, mi deca, ranije smo se budila i trčala da ih beremo. Bele, crvene, žute ruže neobično prijatnog mirisa.

— Antiku su streljali! — rekao je Dedaš kada je poslednji put došao da obiđe kuću.

Više nije dolazio. Pitao sam se ponekad, da li se Dedaš ikada odselio; ili je zauvek, samo krišom, ne javno, ostao da u toj kući čuva nešto što je samo njemu bilo dostupno.

Jednom, kad se Tisa razlila između visokih odbrambenih nasipa od poplava — od dolme do dolme, kada je ona vila u Gradištu, kraj onog utvrđenja ka­menog, koga je Mehmed Sokolović srušio kad je pro­lazio ovim krajevima, onako bela, sa crvenim krovom, ličila na ogromnu rodu koja je, umesto dugim no­gama, kamenim stubovima zagazila u reku, po mirnoj tiskoj vodi plovila su dva čamca. U jednom od njih bio je Dedaš-mrtav.