Bašta mog oca

Sećam se: u dvorištu smo imali baštu. Staza široka oko pola metra delila je baštu na dva dela. Leva strana je bila nešto šira, za ašov-dva. Duž staze, sa jedne i druge strane, bili su posađeni zumbuli. Bilo je i nekoliko bokora kalopera. Pored zida, koji je zatvarao baštu sa druge ulice, cvetala su dva jorgovana. Jedan od njih bio je dupli.

Sa leve strane je bio jedan red šljiva, odmah pored zumbula i kalopera. Nešto dalje, bliže komšijskom zidu, dva reda jabuka-petrovača. Na toj, levoj strani, između ostalog uvek je na jednom komadu ze­mlje bila posejana detelina. Na onom komadu kod ja­buka.

U detelini bi otac, dok je radio, držao flašu od pola litra, napunjenu vinom i polako pijuckao.

Na desnoj strani bašte bila je salata. Nju je otac sejao još u jesen, a kada dođe proleće mi prvi imamo salate.

U proleće, nekako, u isto vreme, su cvetale ja­buke i šljive. Bio je to veoma lep prizor.

Otac je voleo baštu. Voleo je da radi u njoj. Kad dođe sa posla ruča-pa u baštu. Držao ju je veoma uredno. Tako je bilo godinama. Zapravo, do one go­dine kada je reuma, koja ga je godinama mučila, uze­la maha. Počeo je da hoda teško. Poštansku tašnu sa pismima, onu veliku kožnu, onu u kojoj sam nalazio bezbroj sitnih stvari, ali u isto vreme bezbroj velikih radosti, uzeo je mlađi.

Otac je probao da hoda pomoću štapa. Korak--dva. Onda je ostavio štap. Bacio ga jednostavno. Ni­je hteo. Tada mi se učinilo da se inate: on s jedne, a život sa druge strane.

U proleće, kada su počele da cvetaju šljive i jabuke, došao je stric sa fijakerom odvezao ga u bol­nicu. Ostala je bašta. Ostale su rasvetane šljive i ja­buke na koje je pala rosa sete.

Mama i ja smo ga jednom posetili. Bila je nedelja. Ležao je. Ispod pokrivača je sakrio noge, na ko­jima su prsti bili pokrivljeni i zgrčeni kao da je go­dinama nosio male cipele. A ko zna? I sa rukama je bilo isto. Samo, ruke nije mogao da sakrije.

Pokazao nam je jednog Rumuna koji je tog ju­tra, posle nekoliko godina, prohodao. Pričao nam o njemu, više da bi utešio mamu.

Vratili smo se... mama i ja. On je ostao. Kas­nije se i on vratio. Vratio se opet fijakerom, kao što je i otišao. Dok su ga unosili, zamolio je da idu po­lako da može da vidi baštu, da vidi šljive i jabuke sa kojih je još neku nedelju ranije opao cvet.

Posle toga je ležao dugo. I onda se opet zainatio. Probao je. Nije išlo. Noge su izgubljene. Zauvek?I odgovor lekara bio je potvrdan: zauvek!

Ipak je probao. Stoti put ništa. Mogao je, osla­njajući se na pete i dlanove, da puzi.

Onda je došlo drugo proleće. Otpuzao je u ba­štu. Do šljiva i jabuka. Gledao je kako cvetaju. Du­go... dugo... kao da je želeo da naknadi izgubljenu godinu.

Tada je izišla mama, čija je sudbina bila veoma slična očevoj, i u ruci držala flašu, onu od pola litra, sa vinom, i spustila je u detelinu. Onda se vratila.

Otac je sedeo jedno vreme. Zatim je uzeo ašov. Probao je. Ašov, drugi, peti! Sutradan je nastavio. Za nedelju dana bašta je bila prekopana. Prekopao ju je puzeći.

Došavši do deteline, zapalio je cigaretu i uzeo flašu. Bio je zadovoljan. Kada je izišla mama, nasmejao se. Prvi put od kako ga je bolest bila bacila u krevet. Nasmejala se i mama. Sklonivši oči iza gra­nja da joj ne primeti suze.

Od tada je još nekoliko puta prekopao baštu.