Važniji pokazatelji kvaliteta vode

Temperatura. Temperatura je veoma značajan parametar posebno sa aspekta indirektnog uticaja na živi svet u vodenim ekosistemima. Od temperature direktno zavisi rastvorljivost gasova kisonika (O2), ugljen dioksida (CO2). Povećanjem temperature opada rastvorljivost gasova u vodi. Termalna zagađenja su antropogenog porekla i potiču od industrijskih ili gradskih toplih otpadnih voda. U proleće i u jesen usled zagrevanja i hlađenja dolazi do izjednačavanja temperature unutar jezera što omogućava vertikalno mešanje vode. Antropogeno termalno zagađenje površinskih voda povećava mogućnost za anaerobne (bezkiseonične) procese u hipolomniumu (donjem sloju). Bez prolećnog i jesenjeg mešanja vode, rastvoreni kiseonik bi teže dospevao u donje delove vode (hipolimnium). U slučaju veće količine organske materije koja pada na dno, bez dovoljno kiseonika može doći do anaerobnih uslova što može prouzrokovati sintezu toksičnih gasova kao što su H2S, NH3 i drugi.

pH vrednost. pH vrednost je merilo kiselosti ili baznosti vode ili mera koncentracije hidronijum jona (H+ ). Skala pH vrednosti je od 0 do 14. Neutralna sredina pH=7, bazna sredina pH>7, kisela sredina pH<7. U slučaju da je koncentracija jona jednaka, rastvor je neutralan i pH=7.

Pri pH 6 pastrmke umiru, na pH 5.5 umiru punoglavci, rečni rakovi i neki insekti dok na pH 4.2 umiru sve ribe. Kiselost vode prvenstveno potiče: od rastvorenog gasovitog CO2. Rastvaranjem CO2 u vodi se formira slaba ugljena kiselina (H2CO3) koja disocijacijom u dva stupnja daje hidronijum jone (H+), bikarbonatni anjon (HCO3) i karbonatni anjon (C03).

Baznost (alkalitet) vode prvenstveno potiče od: bikarbonatnog anjona (HCO3),i karbonatnog anjona (CO3). Alkalitet vode je veoma važan za održavanje ravnoteže u biljnom i životinjskom svetu. Prisustvo bikarbonatnog anjona i ugljene kiseline (bikarbonatni pufer H2CO3/HCO3 ) u vodi omogućava održavanje približno konstantne pH vrednosti, što je neophodan uslov za opstanak živog sveta.

Tvrdoća vode. Ukupnu tvrdoću vode čine sve rastvome soli kalcijuma (Ca) i magnezijuma (Mg). Ukupna tvrdoća se deli na karbonatnu i nekarbonatnu tvrdoću. Karbonatna tvrdoća ili promenjliva tvrdoća, potiče od metalnih jona (u obliku bikarbonata) Ca(HCO3)2 i Mg(HCO3)2, a nekarbonatna tvrdoća ili stalna tvrdoća, potiče od vezanih jona metala za anjone: sulfati (CaSO4, MgSO4), hloridi (CaCl2, MgCl2), nitrati (Ca(NO3)2. Termičkim tretmanom bikarbonati iz voda prelaze u karbonate i talože se.

Mutnoća. Merenjem mutnoće se određuje ukupna količina suspendovanih čestica u vodi - TSS (total suspended solids). Jedinica je: mg suve materije/dm3. Mutnoća se javlja kod većine površinskih ravničarskih voda. Izvori mutnoće vode su: fitoplankton, glina i mulj nastali obalnom erozijom, suspendovane čestice sedimentnih slojeva dna, organske materije koje potiču iz otpadnih voda. Mutnoća je optička osobina vode i direktna je posledica rasipanja i apsorpcije svetlosti od strana čestica u vodi. Visoka koncentracija suspendovanih materija smanjuje prodiranje svetlosti kroz vodu i samim tim usporava rast makrofita, utiče na život drugih organizma koji koriste makrofite kao hranu. Smanjenjem količine svetlosti u vodi - proces fotosinteze se usporava, i koncentracija rastvorenog O2 opada. Suspendovane čestice apsorbuju toplotu sunčeve svetlosti i voda se zagreva što direktno utiče na smanjenje rastvorenog O2.

Elektro provodljivost. Električna provodljivost direktno zavisi od koncentracije katjona, pozitivno naelektrisanih jona Mn+ i anjona, negativno naelektrisanih jona An- u vodi. Faktori koji određuju količinu jona u vodi: geologija (sastav stena), vrste padavina, isparavanje, antropogeni uticaji (otpadne komunalne i industrijske vode, emisija izduvnih gasova, upotreba veštačkih đubriva i drugo).

U praksi tvrdoća vode se izražava u stepenima tvrdoće (engleski, nemački i francuski stepeni ). Jedan nemački stepen iznosi 17.9 mg CaCO3/dm3.

Azotna jedinjenja. Hranljive materije u vodi antropogenog porekla su najčešće azotna jedinjenja i fosfati. Ove supstance u vodi podstiču bujanje akvatične vegetacije remeteći bilans kiseonika i pospešujući procese eutrofikacije. Eutrofikacija predstavlja prirodan proces koji se dešava kao rezultat geološkog starenja nekog zatvorenog vodenog ekosistema.

Prilikom neprirodnog povećanja sadržaja hranljivih materija uz prisustvo kiseonika dolazi do povećanja biološke produktivnosti. Po utrošku hranljivih materija dolazi do izumiranja akvatične vegetacije i njenog taloženja na dnu i biorazgradnje uz utrošak rastvorenog kiseonika. Nedostatak kiseonika u vodi dovodi do pomora drugih akvatičnih organizama. Usled ovih procesa na dnu se talože velike količine sedimenata što vremenom dovodi do izdizanja dna i iščezavanja vodenog ekosistema. Ukoliko vode sadrže nutriente I organske materije, koncentracija rastvorenog kiseonika će se smanjiti zbog oksidacionih procesa.

Razlaganjem organske materije koje sadrže azot u svojoj strukturi, nastaje amonijak (NH3) i amonijum jon (NH4+). Brzo po nastanku, amonijum jon se oksiduje do nitrita (N02) a zatim do nitrata (NO3). Prisustvo amonijum jona u površinskim vodama ukazuje na zagađenje od komunalnih otpadnih voda ili sa poljoprivrednih površina. Poreklo nitrita u vodi je uglavnom iz aerobnih procesa oksidacije amonijum jona, uz prisustvo kiseonika, ali se mogu formirati i u anaerobnim (bezkiseoničnim) uslovima. Nitritni anjon je nestabilan anjon. Prisustvo nitrita ukazuju na opterećenost vode sa organskim materijama u raspadanju. Nitratni anjon je krajnji oksidacioni proizvod azotnih jedinjenja. Povećane koncentracije nitratnog anjona ukazuju na organsko zagađenje, čija je oksidacija završena. Zbog lake oksidacije u stabilan nitratni anjon nisu uobičajene velike koncentracije nitrita u vodi. Takođe nitrati mogu da budu isprani sa poljoprivrednog zemljišta. Sadržina nitrata u vodi ne mora biti znak zagađenosti vode u skorijem periodu. Azot spada u glavne elemente živog sveta. Osnovni izvor azota potreban živom svetu potiče iz nežive prirode. Svaki ekosistem ima sopstvenu specifičnu varijantu univerzalnog ciklusa u kojem pojedine faze kruženja azota imaju različiti značaj. Najveća količina azota je u elementamom stanju kao sastojak vazduha. Azot se iz molekulskog oblika u vazduhu fiksira preko biljaka u organski azot. Proces se odvija oksidacijom molekulskog azota (N2) iz vazduha uz pomoć nižih organizama: pseudomonas do NO3- a zatim se pomoću azotobakterija redukuje do amonijaka NH3. U zemljištu se oko 95% azota nalazi u organskom obliku i samo oko 5% u neorganskom obliku. Biljke mogu neposredno da koriste samo neorganski azot.

Mineralizacija organske materije zemljišta uslovljena je delovanjem aerobnih bakterija. U toku ovog procesa azot se izdvaja u obliku amonijaka. Nastali NH3 je privremeno u zemljištu. Brzo se vezuje sa kiselinama u amonijumove soli, može da ode u vazduh kao gasovit proizvod ili biva adsorbovan zemljišnim koloidinim materijama. Amonjum jon može da posluži i kao izvor azota višim biljkama i velikom broju mikroorganizama. Azot dospeva u zemljište i iz atmosfere u obliku nitratnih, nitritnih ili karbonatnih soli amonijaka, ili kao slobodna azotna ili azotasta kiselina. Najveći deo oksida azota koji se emituje u atmosferu potiče iz fosilnih goriva.

Kisele kiše imaju posebno štetan efekat na biljke. Spiranjem kalijuma, kalcijuma i magnezijuma iz biljaka i stalnim zakišeljavanjem zemljišta kisele kiše mogu značajno smanjiti šumsku vegetaciju. Površinske vode bikarbonatnim puferom održavaju približno konstantu pH vrednost od negativnog delovanja kiselih kiša.

Pedosfera (zemlja) može da osiromaši azotom i usled erozije. Može doći i do odvođenja azota iz pedosfere u hidrosferu (reke, jezera i dr.), što može da ima veoma štetne posledice za vodene ekosisteme. Prirodan ciklus azota je delimično izmenio čovek korišćenjem azotnih đubriva (globalno zagađenje zemljišta) jedinjenjima bogatim azotom.

Površinski aktivne materije. Površinski aktivne materije (deterdženti) su sintetička sredstava za pranje u vodi i formiraju stabilnu penu koja smanjuje zasićenost vode kiseonikom i smanjuje aktivnost mikroorganizama koji razgrađuju organsku materiju. Specifičnost površinski aktivne supstance je bifilnost, tj. imaju u svojoj strukturi hidrofilni (rastvorni u vodi) i hidrofobni (ne rastvorni u vodi) deo ugljovodoničnog niza.

Fosfor spada u grupu esencijalnih elemenata za živi svet. Kretanje fosfora kroz globalni ciklus u prirodi je veoma spor. Fosfor se u prirodi često javlja kao ograničavajući činilac rasta i razvića biljaka. Čovek sa primenom veštačkih đubriva i polifosfatnih deterdženata ubrzava proces sporog kretanja fosfora u prirodi. Raspadanjem matičnog supstrata fosfor dospeva u zemljište. Nakon njihovog rastvaranja značajna količina ulazi u ciklus vode. Fosfor se od biljaka prenosi do životinja (konzumenata) i mikoorganizama (razlagača) u obliku organskog fosfora. Posle mineralizacije organskog fosfora preko biljaka ponovo ulazi u lanac ishrane.

Neki deterdženti su na bazi polifosfata i dospevanjem u vodotoke na vodene biljke deluju kao fosfatno đubrivo i doprinose eutrofikaciji. U toku kruženja fosfora javljaju se i značajni gubici. U morima, taloženjem mrtve organske materije, značajna količina fosfora se isključuje iz ciklusa. Gubici u fosforu nastaju i preko sedimentacije ili ugrađivanjem u delove tela životinja (kosti, zubi) odakle se fosfor veoma sporo oslobađa.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je novobečejsko pristanište je 1929. godine i po prometu putnika bilo u samom vrhu. Kroz pristanište u Starom Bečeju (Bečeju) prošlo je 28.931 lice, u Novom Bečeju 28.380, u Titelu 11.096 i Senti 2.194 lica.