Korisnici

Korisnici usluga Doma „Sveti Vasilije Ostroški - Čudotvorac” Novi Bečej su odrasla i starija lica svih kategorija, i odrasla lica sa mentalnim poteškoćama.

Iako je kod većine korisnika u pitanju kombinacija više razloga za korišćenje usluge domskog smeštaja najčešći uzrok smeštaja je bolest.

Milena Maljugić sa štićenicom Jovankom - JokomUkupan broj korisnika domskog smeštaja na kraju 2018. godine iznosio je 434, od čega 357 žena i 77 muškaraca. U stanovanju uz podršku ukupno ima 26 korisnika, od toga 15 žena i 11 muškaraca. Prosečna starost korisnika je između 45 i 47 godina. Posmatrajući prema polnoj strukturi primetna velika disproporcija i to u kontinuitetu. I dalјe se postojano radi na tome da se ova disproporcija smanji prijemom korisnika muškog pola i stvaranjem mešovitih odelјenja.

Broj zahteva za smeštaj je iz godine u godinu drastično povećavan. Primetno da se većina novijih zahteva odnosi na mlađu populaciju, u rasponu od 26-44 godine starosti.

Prema dužini boravka u Ustanovi, 266 korisnika je na smeštaju više od pet godina, dok je 39 korisnica u Domu preko 20 godina.

Na smeštaju je samo oko 5,2% - 24 lica, lokalnog staiovništva. Takođe, sa teritorije Srednjebanatskog okruga na smeštaju se nalazi ukupno 77 lica, što je oko 16,7% svih korisnika ustanove (sa Novim Bečejom).

Kod korisnika primljenih u ustanovu insistira se na održavalјu socijalnih kontakata sa porodicom, rođacima i prijateljima. Za njih je posebno važno da odlaze u posete porodici i primaju posete u dom, jer time ostvaruju svoje emocionalne potrebe i osećanja ispunjenosti i stabilnosti.

Podstiče se razvoj prijateljstva i emocionalne bliskosti među korisnicima, što rezultira psihičkom ravnotežom i osećanjem sreće. Stvara se takva motivacija da je Dom mesto gde se život nastavlјa.

Portreti korisnika

Kao što je rečeno svaki žitelј Doma posmatra se kao kompletno lјudsko biće, sa manjim ili većim mogućnostima za ispolјavanje sopstvene individualnosti i kreativnosti. Veliki deo aktivnosti zaposlenih usmeren je, ne samo na pobolјšanje njihovog zdravstvenog stanja, već i na povećanje njihovih stvaralačkih potencijala. Uspešnost ove misije postaje očigledna u na primeru mnogobrojih rukotvorina, umetničkih radova (pesme, priče, slike, fotografije...) nastalih u okviru radionica i sekcija, ali i tokom drugih aktivnosti. O tome najbolјe svedoče zidovi domskih prostorija, stranice časopisa „Sjaj u oku“, izložbeni panoi... Takođe, svaki od njih ima svoju životnu priču, te se i sa tog stanovišta mogu smatrati posebnima.

Ipak, u ovom delu navešćemo samo neke od njih, koji su se u datom trenutku, na kraće ili duže, svojim delima i osobinama iskočili iznad uobičajenog nivoa funkcionisanja i ostavili trajniji trag tokom života i rada. Pri tome ne mislimo samo na vreme njihovog boravka u Domu, već i na život u prethodnom periodu.

U tom smislu, na prvom mestu pominjemo Aleksandru Ivanovnu Zadonski - Madamu

Aleksandra Ivanovna Zadonska - MadamaRođena je u ruskom gradu Harkovu 1897. godine, od oca Ivana Zadonskog i majke Nadežde. U vreme ruske Oktobarske revolucije porodica Zadonski se nalazila u Švajcarskoj. Pošto su bili pripadnici višeg staleža nikako nisu smeli da se vrate u svoju zemlјu, te su utočište našli u Kralјevini Srba Hrvata i Slovenaca - u Beogradu. Tu su živeli neko vreme, da bi oko 1925. godine, Aleksandra Zadonska došla u Novi Bečej. U mestu je tada već radio Harkovski institut pod zaštitom Nјenog veličanstva kralјice Marije, u čiju aktivnost se uklјučila porodica Aleksandre Zadonske.

Zadonska nije imala sopstvenu porodicu, te je svo svoje vreme mogla da posveti novobečejskoj deci. Veoma obrazovana, davala im je časove francuskog, nemačkog i ruskog jezika, pripremala ih za polaganje ispita i drugo. To joj je, ujedno, bio i izvor prihoda.

Zapamćena je kao sitna i naizgled krhka žena, aristokratskih manira. Nikada nije tražila da je zovu po imenu, već samo „madama“. Dočekala je Madama i kraj Drutog svetskog rata i dolazak komunista na vlast, na čiji račun bi se često i našalila. Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka još uvek je bila aktivna i davala časove i to bez ikakve nadoknade. Bila je omilјena i kod roditelјa dece i kod samih učenika. U njenim starijim godinama, obasipali su je pažnjom i raznim darovima. Madami, doduše, nije trebala pomoć ni samilost, ali se mnogo radovala društvu svojih učenika. Kao već stasali lјudi, uspešni u svojim strukama, često su dolazili da je vide i popričaju sa njom.

Kada su joj, 1977. godine, zdravlјe i snaga polako napuštali, složila se da je smeste u Dom za stare, 28. maja. Sa izuzetno malim, skoro nikakvim prohtevima, Madama je uživala veliku pažnju osoblјa. Povučena u sebe i u svoje misli, bila je tihi stanovnik Doma. Dana, 14. decembra 1981. godine, u miru i spokojstvu sklopila je oči, sa, kako kažu, smeškom na licu. Sahranjena je na pravoslavnom groblјu, uz prisustvo mnogobrojnih prosvetnih radnika, njenih učenika i prijatelјa.

Nađ Olga rođ. Mandić

Rođena je 14. avgusta 1933. godine u Čantaviru. Završila je učitelјsku školu. Živela je u Subotici, gde je radila u pozorištu. Nakon toga se preselila u Beograd. Dve godine je živela u Londonu i bavila se glumom.

U periodu 1950-1970. godine igrala je u dugometražnim, televizijskim i kratkim filmovima, kao i u pozorištu („Hanka“ - 1955., „Milicija“ - 1956., „Stepenice hrabrosti“ i „Leto je krivo za sve“ - 1961., „Srećna Nova godina“ - 1961., „Moja luda glava“ - 1971. i „Nacionalna klasa“ - 1979. godina).

Olga je prva najavila početak rada televizije. Na televizijskom ekranu se pojavila 1958. godine, ali nije uspela da ostvari veću popularnost među publikom, poput čuvenog Miće Orlovića.

Dragolјub Stojšić

Dragoljub StojšićŽivi i stvara u Domu od 2004. godine. Dragolјub Stojšić je ovde došao iz Sremske Mitrovice. Ubrzo se ispostavilo da je Dragolјub uspešan pisac. Pre dolaska u Dom objavio je tri zbirke pesama: „Otisci leta na duši“, „Ovde me nema“ i „Put u središte zemlјe“.

Stojšić se oprobao i u pisanju proze, koja, po mišlјenju stručnjaka, ni malo ne zaostaje za njegovom poezijom. Stvaralačku karijeru nastavio je i u Domu, koji je pomogao štampanje njegove knjige pesama. Za svoje radove dobio je mnogobrojne nagrade na konkursima i takmičenjima. Bez njegovih priča, pesama, uvida.... list „Sjaj u oku“ bio bi sadržinski i kvalitativno mnogo siromašniji.

Stojan Sekulić

Rođen je 22. januara 1930. godine u Novom Miloševu. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, gimnaziju u Kikindi, a Medicinski fakulteg u Beogradu. Po zanimanju je bio doktor medicine. Radio je u Domu zdravlјa u Novom Miloševu, gde je bio vrlo uspešan i cenjen u struci. Penzionisao se 2000. godine, ali je poslove lekara i dalјe obavlјao i to izričito na zahtev svojih pacijenata.

U Dom je smešten 12. juna 2003. godine, zbog demencije. Preminuo je u Domu 21. marta 2004. godine.

Gordana Šijan

Rođena je 28. aprila. 1946. godine u Kragujevcu. Majka je dvoje dece, sina Marka Uroševića i ćerke Jelene Konstantinović.

U Dom za smeštaj duševno obolelih lica „Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac“ Novi Bečej došla je 17. septembra 1996. godine. U okviru radne terapije aktivno se bavila onim što je volela i radila tokom celog života - slikarstvom. Slikarstvo je učila u umetničkoj radionici Sergija Jovanovića.

Zapažena je bila njena samostalna i prodajna izložba slika u Galeriji Doma kulture Novi Bečej, 2004. godine. Nјeni radovi ulepšavaju prostorije prvog odelјenja. Preminula je 14. aprila 2015. godine.

Tatjana Lopičić

Rođena je 5. februara 1948. godine, u Beogradu. Posle završene V beogradske gimnazije, kao odličan đak, opredelila se za studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, po savetu svoje profesorke filozofije, odsek za jugoslovensku i svetsku književnost. Zatim upisuje postdiplomske studije, gde je dala sve ispite. Pismeni deo rada je napisala u Domu, kako navodi u kasnijim godinama, što govori o pozitivnom uticaju Doma na nju.

Magistarski rad nikada nije odbranila.

Tatjana LopičićTatjana je u radno aktivnom periodu života radila na različitim poslovima. Između ostalog i kao profesor srpsko-hrvatskog jezika i na poslovima klasifikacije zanimanja. Zatim odlazi u invalidsku penziju. Tatjana je pored ostalog radila i kao novinar. Pisala je i rezenzije za listove „Politika“ i „Prosvetni pregled". Svoju poeziju je objavlјivala u časopisu „Beograd 011“. Svi poslovi koje je radila pričinjavali su joj zadovolјstvo, a posebno rad sa omladinom u školama, koja ju je svojim progresivnim idejama osvežavala.

Živela je 23 godine u vanbračnoj vezi sa Mićom Begovićem, sve do njegove smrti.

U Dom dolazi 7. marta 2001. godine, gde se i danas nalazi. Nemoguće je zamisliti Dom bez Tatjane i njenog praćenja i objektivnog izveštavanja sa svih događaja koji se u njemu održavaju. Voli da je okružena lјudima, uživa u druženju i u tome da pomaže drugima. Veliki doprinos je dala kroz svoje prozne radove i učešće na mnogim priredbama. Dar za pisanje koristi i kako bi redovno bila u kontaktu sa svojom socijalnom radnicom. Aktivna je na radnoj terapiji. Voli da pravi grnčariju, veze u krojačkoj radionici, uživa radeći dekupaž tehniku, boji staklo... Sve što radi u Domu čini njen duh mladim, bez obzira na godine koje ima. Tako, „zahvalјujući Domu i uslovima života u njemu dočekala sam lepu starost“. Najveću podršku joj pruža njena porodica.

Rođena je 22. maja 1972. godine u Rumi. Do svoje pete godine živela je u Rumi. Rano je ostala bez roditelјa. Odrastala je uz babu i dedu, po ocu, u Rumi, a posle uz babu i dedu, po majci, u Sremskim Karlovcima.

U Karlovcima je završila osnovnu školu i Karlovačku gimnaziju, smer kulturološko-jezički. Zatim upisuje sudije istorije, koje je apsolvirala. Izdržavala se tako što je obavlјala je različite poslove. Godine 2002. završava Novosadsku novinarsku školu. Honorarno je radila kao novinar „Dnevnika", „Horizonta“ i časopisa „Aškal“.

Od 2002. do 2004. godine je bila je sekretar koordinatora Matice Aškalije za Srbiju i Crnu Goru.

U Dom je došla 12. jula 2005. godine. Od 1. decembra 2015. godine je u usluzi stanovanje uz podršku.

Sa svojim emotivnim partnerom i još dvoje cimera stanuje u kući u Novom Bečeju.

Tatjana za sebe kaže da pisanje voli od kad zna za sebe. Izdvaja da je kao učenik četvrtog razreda gimnazije bila dobitnik diplome „Đura Daničić“ za srpski jezik i književnost. Od kada je u Domu aktivno se bavi pisanjem i beleži velike uspehe, što je doprinelo i dobroj reputaciji Doma na takmičenjima literarnog stvaralaštva. Na konkursima za literarno stvaralaštvo koje organizuje Gerontološki centar Ruma osvajala je prva i druga mesta.

Godina 2015. za Tatjanu je vrlo važna, zbog toga što je tada objavlјena njena prva knjiga pod nazivom „Mirisi prošlosti“. Knjigu je izdala Narodna biblioteka Novi Bečej, a sponzorisao Dom „Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac“.

Tanja Stokin - Moja priča o Domu

Tog jutra sam bila prilično raspoložena i mislila sam da ništa neće moći da mi poremeti taj dan. Lepo obučena sam izletela iz kuće i uputila se prema pošti. Bilo je prilično hladno za to doba godine. Kako sam se primicala pošti vetar je sve jače duvao i podizao mi beli mantil.

Pored pošte su stajale tri žene, koje su me značajno pogledale. Jedna je prozborila: „kako je lepo obučena“. A zatim je druga dodala: „ma pusti je, ona je luda, iz doma“. Iz Doma, ko bi rekao.

Bila sam izbezumlјena, ova situacija se ponovila već hilјadu puta tokom moje bolesti. Ali tada me je obuzeo bes, i srčba i jad. U tom trenutku zaboravila sam i Dunjino predavanje o asertivnom ponašanju. Poneli su me bol i poniženje...

Okrenula sam se i prišla im sigurnim korakom. Spremna da izgovorim svoj monolog pripreman već godinama: „Pa šta ako sam iz Doma? Kako vi možete da sudite o meni i mojim drugarima iz doma kada ništa ne znate o naših 500 tužnih sudbina? Niko ne zna kada će ga snaći bolest kao što je naša. Mi smo svi imali ispunjene živote pre ovoga. Bili smo i umetnici, novinari, psiholozi, nastavnici, profesori i doktori... Naš život u Domu je dobar i kvalitetan."

„Da, ja sam u Domu i ispričaću vam priču o Domu. U Domu se nalaze specifični lјudi, koje je život jako povredio. Ali to ne znači da mi nemamo osećanja. Dom postoji već 70 godina, a predrasude o njemu, njegovim korisnicima i osoblјu ne prestaju. U Domu se živi i radi normalno. Sve ide kao podmazano od jutra do večeri. Svako ima svoje zaduženje: ili radi u kuhinji ili raznosi hranu nepokretnima, a neki rade u vešeraju. Postoje i radionice, kao na primer stolarska. Neki od nas rade kao pomoć negovatelјicama oko nege nepokretnih osoba. Imamo i razne sekcije hor, folklorna, literarna itd... Mi smo se tu našli u jednom mestu, a ima nas sa više strana. Bude i toga da se neko i posvađa, ali se sve brzo razreši. Osoblјe se prema nama odnosi fino, korektno i i profesionalno. Ono što možda ne znate, Dom je mnoge od nas spasao od gladi, hladnoće i mnogo čega drugog. Mnogo lјudi brine o nama, doktori i medicinsko osoblјe, kuvari, negovatelјice, frizerke, majstori, trener u fitnes sali, socijalni radnici, psiholozi, administracija, na čelu sa našom dragom direktorkom dr Ljilјanom Bognić. Pre tri godine desila se velika promena u mom životu, kao i u životu mojih drugara. Naime, u saradnji EU i našeg Ministarstva za socijalni rad, pokrenut je projekat pod nazivom Stanovanje uz podršku. Svi moji drugari i ja, koji smo sposobni za samostalni život, prešli smo u kuće. Sprovedena je naša edukacija koja je trajala tri meseca. Učili smo ili smo se prisećali stvari koje smo pre radili. Sada sami kuvamo, peremo, spremamo kuće... Idemo u dom na posao, živimo kao svi ostali lјudi. Ja, na primer, živim u kući sa dva plastenika. Tu moji ukućani i ja radimo. Dom pokušava da izmesti što više mladih lјudi i da ih osposobi za samostalan život. Sa ovim bih završila naš razgovor, bila shvaćena ili ne sa vaše strane.“

Nјihovi pogledi su sada imali drugačiji izraz, kao da su bile razoružane i promenjenog mišlјenja. Svejedno, onda sam ih pozdravila „uzdravlјe“ i nazdravila Domu i svim Novobečejcima sa stihom Miloša Crnjanskog. „...još jednu pijanu čašu Banatu...“.

Kada se radi o dužini boravka u Domu pomenimo sledeće korisnike.

Nenadović Đurđinka – Đuđa

Đuđa je sigurno korisnica koja je najduže boravila u Domu. Bila je jedna od mnogih koje su u teškim posleratnim vremenima u njemu našli utočište. Došla je sa teritorije Novog Sada, a u Domu je provela punih 60 godina, skoro ceo život.

Svo vreme boravka, sa suzom u oku i tugom u glasu, pitala se: „kada će doći moji?“. Na žalost, nisu postojali nikakvi podaci o srodnicima, a i oni je nikada nisu potražili. Đuđa je bila mala, tiha i izuzetno vredna žena. Pomagala je ne samo nemoćnim starijim korisnicima, nego i zaposlenima pri njihovom poslu, pošto ih je u to vreme bilo malo. Pamte je i po tome što je sa još jednom korisnicom prevozila na kolicima obroke iz kuhinje do drugog odelјenja.

U Dom je smeštena 1. januara 1951. godine, zbog mentalnih poteškoća. Preminula je u Domu 8. februara 2011. godine.

Kako je živela tako je i „otišla“, tiho i neprimetno.

Vavan Jovanka – Joka

Rođena je 1925. godine u Kupresu. Jovanka i njena braća su preživeli pogrom u Lici, a kraj rata su dočekali kao ratna siročad. U Dom za ratnu siročad u Novom Bečeju sigla je iz Mladenova 1. januara 1950. godine. U početku nije prihvatala smeštaj, bežala je ali vremenom se prilagodila. Prihvatila rad i pomagala je oko snabdevanja, vozila ručna kolica, išla sa ekonomom na pijacu i u prodavnice, nosila hranu, doručak, ručak i večeru na drugo odelјenje. Mnogo je pomagale radnom osoblјu, zbog čega je uživala njihovu naklonost.

U domu je živela punih 57 godina, sve do 2007., kada je preminula.

Tomas Jovana Radosava (Seka), rođena 1930. godine u Podbrđu kod Bosanske Dubice. U Dom je došla 28. februara 1952. godine. Najviše je boravila u kuhinji, kao pomoćni radnik. Ustaja je rano, ložila vatru dok ne dođe kuvarica, postavlјala stolove u trpezariji, prala sudove. Bila je mirna, skromna i vredna žena. Tu je imala i svoju lјubav u domu, Todorović Branka iz Novoga Sada. Umrla je 2007. godine.

Markulin Pala Katica, rođena 2. novembra 1931. godine u Novom Bečeju. Primlјena je u Dom početkom 1953. godine. Pomagala je na ekonomiji, pri negovanju bolesnika, ponekad je radila kao kurir. U Novom Bečeju je imala sestru i brata, koje je posećivala. Umrla je 1998. godine, sa domskim stažom od 47 godina.

Rašić Petra Veronika iz Žitišta. Došla u Dom 1961. godine i u njemu provela punih 45 godina - do 2006. godine, kada je umrla.

Danilović Jelisaveta, došla iz Titovog Užica 1965. godine i ostala 42 godine, do smrti 2007.

Pajić Petar, iz Novog Bečeja primlјen je 1973. godine. Imao je brata u Novom Bečeju, kod koga je boravio skoro svaki dan. Ipak je ostao u Domu, gde je i umro 2007. godine, posle 35 godina boravka.

Vranješ Sara, rođena 9. avgusta 1931. godine, u Dobrinju kod Banja Luke. U Dom je došla iz Zrenjanina 1964. godine. Nјen vanbračni sin, Dragan, dat je na usvajanje u Novi Kneževac. Kasnije je došao da je upozna, te su i nastavili da kontaktiraju. Bila je potpuno adaptirana i radno angažovana, a zapamćene su njene brojne lјubavi u Domu. Posle 30 godina boravka, umrla 1994. godine.

Gajdošević Milutina Ružica iz Novog Sada. Došla je 1965. godine i ostala 26 godina, do smrti 1991.

Mikušćan Pal, rođen 1923. godine u Zrenjaninu. U Dom stiže 1985. godine, kao penzioner. Primlјen je iz bolnice gde su mu odsekli ruku. Bio je alkoholičar i ovde je doveden da umre. Međutim, uz negu dve korisnice, sudbina je htela da ozdravi. Iz bolesničke sobe, kao zdrav, prešao je u jednokrevetnu sobu. Bio je zadovolјan, išao je na odmor, a preko penzionera na banjska lečenja. Imao je ovde i svoju lјubav, Benjo Emiliju, penzionerku iz Kikinde. Ostao je u Domu i posle 2007. godine.

Laušin Marinko iz Novog Bečeja, došao u Dom 1958. godine i u njemu boravio sve do 1971. godine - 13 godina. Radio je kao kočijaš, brinuo se o magarcu, angažovan na domskoj ekonomiji i imao svakodnevne obaveze koje je sa zadovolјstvom obavlјao.

Milošević Živorada Mladenka iz Beograda. U Domu je boravila od 1977. do 2002. godine - 25 godina. Radila je u kuhinji, kao pomoćna kuvarica. Imala je vanbračnu ćerku, koja je bila smeštena u Miloševcu. Ćerka je tamo je završila školu, udala se, ali često je dolazila u Novi Bečej da poseti majku. Takođe, Mladenka je odlazila u goste svojoj ćerki. Kada je Mladenka umrla, ćerka ju je odnela i sahranila u Miloševcu.

Vuletin Mile, rođen 1910. godine u Mokrinu. Došao je u Dom 1957. godine. Radio je na ekonomiji, čistio krug, baštu, sneg i savesno obavlјao i sve druge poslove. Umro je u Domu 1966. godine.