Istorijat socijalne zaštite u Novom Bečeju

Prvi pomen, uslovno rečeno, organizovane brige o duševno obolelim osobama u Novom Bečeju datira još iz davne 1789. godine. U sklopu opšte politike ugarskih vlasti u vezi sa uređivanjem „ludnica“ apostrofira se Turski Bečej kao mesto u kojem mesne vlasti nužno treba da zbrinu lјude poput „nesrećnog“ Jece Aćimčeva, kako svojim ponašanjem ne bi i dalјe uznemiravao sugrađane.1

U to vreme su još uvek, nezvisno jedno od drugog, postojala dva naselјa - Vranjevo i Turski Bečej. Posle nekoliko neuspelih inicijativa za njihovo spajanje, to je učinjeno tek 1946. godine pod imenom Vološinovo. Ovo ime je 1952. promenjeno u današnje - Novi Bečej. Ipak, u ovom delu istorijata socijalne zaštite u mestu, posmatraćemo ih kao jedno.2

Za sada nema podataka da li je, i kako, realizovana ova naredba skraja XVIII veka, niti kako su slični slučajevi rešavani u narednim decenijama. Tek, u sklopu globalnog razumevanja potrebe za pružanje pomoći utroženima, svih profila, u drugoj polovini XIX veka osnovano je društvo Crvenog krsta, uz moto „Svi smo braća u patnji“. Nešto kasnije, Društvo je uspostavilo podružnice i na teritoriji današnje Vojvodine, najpre u Pančevu i Subotici. U Turskom Bečeju je, takođe, osnovana podružnica Crvenog krsta. Nјeni osnivači i članovi su bili bogati i ugledni meštani, koji su želeli da se bave dobrotvornim radom. Od tadašnjih aktivnih članova vredno je setiti se Ištvanfi Ištvana, predsednika, Garai Iže ekonoma društva, gospođe Ištvanfi Ištvana, Urban Šarolte, gospođe Varadi Jožefa, gospođe Šaro Đule, Kajser Janoša župnika, Ranković Ištvana, Hazlinger Lajoša i Varkonji Bele sekretara društva. Ipak, vremenom je rad Društva potpuno zamro.3

Kolektiv krajem 50-ih godina; stoje: Službenik Pločić Milorad, direktorka Mila Isakov, Kovač Ilona, Gorča Julija, Šijački Kata; čuče: Draganov Milena, Trifunjagić Marija i Maljugić MilenaNe treba zaboraviti ni ulogu mnogobrojnih dobrotvornih društava, nastalih krajem XIX i početkom XX veka. Ona su bila organizovana na nacionalnoj osnovi, a humanitarnim radom u okviru njih su se najčešće bavile žene. U Novom Bečeju, krajem XIX veka ovakve aktivnosti su se odvijale u okviru rada Tursko-bečejskog dobrotvornog udruženja žena, osnovanog još 1878. godine. Cilјevi udruženja su bili: pomoć udovicama, siročićima, nezbrinutim bolesnicima i uopšte ugroženim pojednicima i porodicama putem raznih dobrotvornih akcija, kao i materijalno podržavanje ustanova za vaspitanje i školovanje dece na teritoriji opštine.4

Priliku da iskažu svoju humanost u većoj meri stanovnici Novog Bečeja su dobili po izbijanju Prvog svetskog rata. Oživeo je rad mesne podružnice Crvenog krsta. Organizovani su kursevi ze negu bolesnika i ranjenika. Osnovana je pomoćna bolnica. Na više lokacija u mestu raspoređeno je oko 240 postelјa. Bogatiji građani su o svom trošku prihvatali deo tereta zbrinjavanja ranjenika. Za rad u bolnici obučeno je preko 30 osoba, oba pola, koje su većinom radile na dobrovolјnoj osnovi. Ali bilo je i profesionalnih lekara i drugog stručnog osoblјa. U bolnici je lečeno više od 1.000 ranjenika i negovalo 300 bolesnika, a u poslednjim godinama rata ona je vodila računa o lokalnoj siročadi, izbeglicama, invalidima, udovicama i beskućnicima.5

Po završetku Prvog svetskog rata na teritoriji današnje Vojvodine osnovano je Srpsko društvo Crvenog krsta za Banat, Bačku i Baranju, koje kasnije menja ime u Društvo Crvenog krsta u okviru Kralјevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Između ostalih, njegovi zadaci su bili i organizovanje službe za pružanje kućne nege i pomoći i pružanje socijalne pomoći ugroženima.6

Prema navodima ćerke prve upravnice Doma, Ljilјane Panić, na prostorima današnjeg prvog odelјenja (Maršala Tita br. 77) postojale su konjušnice austrougarske vojske. Na tom mestu je, još pre Drugog svetskog rata, formiran centar za ostarela i nemoćna lica. Centar je održavan uz pomoć humanitarnog rada meštana, a poslove je vodila Danica Jocković. Posle Drugog svetskog rata starim i iznemoglim licima se pridodaju i ratna siročad.7

Postojanje Sirotinjskog i Dečjeg doma u Novom Bečeju, tada Vološinovu, potvrđuju i autor prethodne monografije Doma, Dragan Džigurski i arhivska građa. Iz nje saznajemo da je Danica Jocković i tokom 1945. godine bila na mestu upravnika Sirotinjskog doma. Tako je bilo sve do 1. septembra iste godine, kada je na njeno mesto postavlјen Radovan Jocković, sa platom od 400 dinara mesečno.8

Kolektiv sa korisnicama. Sleva na desno: sedi u stolici Milena Maljugić, stoji u sredini u belom Kovač Ilona – štićenici; sede s leva na desno: Markulin Katica, Tomaš Radosava – SejkaNa osnovu indirektnih informacija iz arhivske građe, može se zaklјučiti da je, 1947. godine, u mestu ustanovlјen i „Dom staraca“ („ubogi dom“) finansiran uglavnom dobrovolјnim prilozima samih građana, a manjim delom i opštinskim sredstvima. To je prvi pomen organizovane društvene brige o starim i bolesnim licima u ovom periodu. Te godine, 29. jula, započeto je renoviranje i dogradnja objekta Doma staraca, za smeštaj 60 korisnika. U ovim poslovima učestvovali su i sami meštani dobrovolјnim radom. Tom prilikom obavlјeno je malterisanje i krečenje, objekta, popravka stolarije, doziđivanje šupe, izgradnja sanitarnog čvora i proširivanje jedne prostorije za potrebe kuhinje, trpezarije i ostave. Popravlјene su električne instalacije i nabavlјen nov inventar. Posle toga, 1. decembra 1947. godine u ovako uređen prostor uselilo se 66 lica. O njima su brinule aktivistkinje AFŽ-a i volonterke. Privremeni upravnik je bio Ilija Garčev, a domar Ajdanov Milan, sa platama od 3.000, odnosno 2.500 dinara. Od 1. januara 1948. godine Dom starih je finansiran sredstvima Pokrajine. Zgrada Doma je bila u ulici Maršala Tita 77, na mestu jednog od objekata koji su i danas u funkciji brige o starima.9

Tokom sledeće godine „Dom staraca“ je nastavio sa radom, finansiran sredstvima pokrajinskih organa vlasti, a njegova zvanična registracija usledila je 10. februara 1949. godine. Kao osnivač se pojavlјuje Izvršno veće Autonomne pokrajine Vojvodine.10

Sledeće, 1950. godine, na lokaciji Milošev put br. 8, Begejski srez je osnovao Dom za maloumne žene (psihijatrija za žene) i uredio zgradu za te potrebe. To je kasnije postalo tzv. drugo odelјenje.11

Mesečni izveštaj iz 1950. godine pokazuje da je bilo šest zaposlenih radnika i oko 50 korisnika, većinom starijih od 40 godina.12

Prvog dana 1951. godine Dom staraca i Dom za maloumne žene spojeni su u jednu ustanovu: Dom starih i iznemoglih. Nјen osnivač i finansijer je bio Srez Potiski sa sedištem u Novom Bečeju. Ova ustanova je imala dva odelјenja - objekti ranijeg Doma staraca i objekti za zbrinjavanje „maloumnih žena“, pri čemu su ovi drugi bili u veoma lošem stanju.13

U prvih nekoliko godina Dom starih i iznemoglih je finansiran isklјučivo sredstvima iz sreskog budžeta, da bi se maja 1955. godine, nakon donošenja Zakona o socijalnim ustanovama, prešlo na samofinansiranje iz sopstvenih prihoda. Dom se tada potpuno osamostalio. U to vreme Ustanova se zvala „Dom za stare i penzionere“. Ova mera je donekle popravila materijalni položaj ustanove, ali, na drugoj strani, opao je broj korisnika, jer su od tada smeštaj i boravak korisnici sami finansirali, odnosno, njihove porodice. Osim pomenutih, prihodi su dolazili i od prodaje proizvoda sa ekonomije, kao i od donacija.14

Krajem maja 1955, Potiski srez je doneo rešenje o osnivanju ustanove, istog imena, ali na bazi novih zakonskih rešenja. Upravnik Doma je bila Mila Isakov, a imenovan je i Upravni odbor od sedam članova. Dom se tih godina suočavao sa velikim materijalnim teškoćama. Za smeštaj korisnika, među kojima je bio veliki broj nepokretnih, upotreblјavani su drveni kreveti sa slamaricama, postojali su problemi sa vodosnabdevanjem... tako da je „ustanova odavala sliku jedne vrlo slabo opremlјene kuće“.15

Otvaranje montažnog paviljona 1977. godine. Voja Trajkov, dr Laslo Pataki, Mila Isakov, dr Teofanovski MileMeđutim, kakvi su bili međulјudski odnosi zaposlenih i korisnika možemo da naslutimo iz sećanja Ljilјane Panić - Like, ćerke upravnice Mile Isakov, koja je svoje detinjstvo, u velikoj meri, provodila i u Domu.

„Cela ustanova je funkcionisala kao jedna velika složna i međusobno povezana porodica. Bez obzira na zakonsku regulativu, osoblјe nije u stvarnosti imalo neko određeno radno vreme i zvanje. Štićenike su samoorganizovano pazili i van radnog vremena zaposlenih: obilascima i dežurstvima.

Taj prvi kolektiv žena su bile: tetka Julka, tetka Marija, mala Milena, velika Milena, tetka Kosa, tetka Jelena, tetka Novka. Skoro sve su bile samohrane majke i učesnice NOR-a. Muževi su ili poginuli, ili umrli u nacističkim logorima. Julka je sa sinom stanovala na psihijatriji za žene. Ona je uz redovne poslove bila i domar.

One su obavlјale Sizifov posao u Domu, uvek sa osmehom i lјubazno, sa spremnim ramenom za plakanje, utehu i maženje. Imali su izraženu čovečnost i volјu da pomognu bližnjima. Sve su bile politički aktivne. Pošto se tada često konferisalo do kasno u noć, mnogo puta su sa partijskih sastanaka direktno odlazile na posao. Trebalo je nahraniti korisnike i pružiti pomoć bolesnima.

Svake nedelјe je po jedna bila zadužena da dežura kod korisnika i pazi na decu zaposlenih. Baka servisi su bili retki, a obdaništa nisu postojala, te su nas dežurne mame čuvale, hranile, kupale i proveravale domaće zadatke onih koji su išli u školu. Niko nije smeo da bude loš đak, ili ne daj Bože neuredan.

Opisala bih taj prvi kolektiv mama, kako sam ih zvala, kao i ostatak zaposlenih, prema sećanju:

Tetka Ilonka je bila medicinski radnik, požrtvovana i vredna gospođa.

Milorad Pločić, administrativni radnik, odmeren i strog.

Tetka Julka je jedna od najranije zaposlenih radnica. Imala je sina Đuriku. Stanovali su u stanu za domara na psihijatriji. Čitav svoj radni vek je provela u domu. Bila je topla i snažna žena, brza i vredna.

Tetka Marija je imala troje dece. Jedna od naših mama. Obavlјala je poslove magacinera. Bila je dobroćudna i draga gomboca.

Mala Milena - ’Nena’ je imala sina Duška u vojnoj školi. Preživela je logor smrti u Nemačkoj, zahvalјujući tome što su na njoj eksperimentisali. Bila je džepno izdanje ženice. Vedra i živahna, mada je povremeno bila tamo negde daleko. Tada je niko nije dirao, samo su je diskretno čuvali. Bila je težak dijabetičar, ali i borac. Znala je da se u pojedinim situacijama i opasnim razgovorima (uglavnom provokativnim) naroguši i isprsi da su svi rikvercirali. Ona nije galamila, ali su njene reči odzvanjale glasno i jasno kao gong.

Velika Milena - ’Nena’ je bila izvanredna kuvarica. Odmerena, ćutlјiva, stroga, lepa i gospodstvenih manira. Kada ona kaže ’e, tako ne može!’, niko od rukovodilaca iz raznih upravnih odbora spolјa i iznutra nije više raspravlјao, niti mudrovao. Nјene sugestije su uglavnom bile ispravne što se hranjenja tiče, pa su i usvajane. Iza stroge fasade se krilo toplo lјudsko stvorenje, uvek spremno da diskretno pritekne u pomoć onima kojima je to potrebno. Imala je dva sina. Volela je da joj deca pevaju, a mi smo to jedva čekali.

Tetka Novka je takođe bila džepno izdanje ženice uvek spremne za šalu. Vodila je vešeraj i šivenje. Imala je porodicu sa dvoje dece. Kasnije se odselila iz Novog Bečeja.

Tetka Bogdanka je došla na radno mesto tetka Novke. Bila je profesionalni krojač i ona je postala jedna od mama.

Tetka Kosa - Bila je odmerena, lepa i krupna žena, fizički veoma snažna. Radila je sa tetka Julkom na psihijatriji.

Tetka Jelena je radila u kuhinji sa velikom Nenom. Imala je tri ćerke. Ona je bila moja posebna mama. Volela je da se igra sa nama decom (žmurke, ćorave bake, trči maca oko tebe). Kada je ona bila dežurna svi maleni smo išli kod nje kući i tamo često spavali.

Sada bih rekla par reči o korisnicima doma kojih se sećam kao posebnih.

Kuka - malena žustra ženica. Vredna, gluvonema, a pismena. Izvanredno je čitala sa usana i odgovarala znacima ili pišući.

Mari-neni - starija dama veoma obrazovana, teško pokretna. Imala je ćerku u Americi i nikoga više. Bila je tiha, dostojanstvena i edukativna.

Tetka Eva - ženica iz Bačke čiju su porodicu likvidirali fašisti i kolaboracionisti. Ostala su živa dva sestrića smeštena u dečijem domu negde u Bačkoj. Oni su dolazili kod tetke u goste za vreme praznika i školskih raspusta. Tetka ih je povremeno posećivala u dečijem domu. Kod nas u domu su ih uvek rado primali kao svoju decu. Mogli su da borave po više dana kod tetke.

Posebno sam volela tetka Evu. Često me je čuvala kod kuće, kada je mama odlazila na seminare, ili neke druge obaveze. Tada je spavala kod nas u stanu i smatrali smo je članom porodice.

Joka - siroče iz Like. Jovanka i brat su preživeli pogrom u Lici, tako što su bili zaronjeni u nekoj bari u trstiku, dišući preko stablјike trske. Neko od starijih ih je tamo sakrio, jer je celo selo bilo izmasakrirano od ustaša.

Katica je bila naše siroče iz Vojvodine.

Ta dva deteta - mlade žene su ostale u domu i posle razdvajanja dece od odraslih. Bile su mlade, lepe i vredne. Mnogo su pomagale radnom osoblјu. Upravnicu Milu su čitavog života smatrale i zvale mamom. Bilo je dirlјivo posmatrati kada mama sedne na klupu u parkiću da porazgovara sa štićenicima, one su se pribijale kao dva mačeta, jedna sa jedne strane, a druga sa druge strane, oslonjene glavama na ramena mame. Iako su obe su bile za glavu više od Mile na štiklama, mazile su se kao velike bebe.

Grsa - slikar boem, koji je sa muške psihijatrije prebačen u Novobečejski dom. Mislim da je došao iz Beograda. Uz njega ide ona priča kao iz vica punjenje bureta vodom bez dna. Ko napuni bure, ide kući. Tamo gde je bio su svi punili, a on je stajao sa strane i smeškao se. Na pitanje ’Grso ti ne želiš kući - želim - pa puni bure. - Ja hoću gospon doktore, ali ga vi prvo napunite do pola’. Posle tog navodno istinitog događaja je sa psihijatrije prebačen u dom u našoj varoši. Tu se primirio, nije bežao i počeo intenzivno da slika.

Oslikavao je pejzaže našeg Banata i nebesku damu - Tisu. Akvareli su mu bili predivni.

U zimskom periodu je bilo više povremenih gostiju.

’Madama’ vremešna dama čiji su roditelјi izbegli iz Rusije za vreme Oktobarske revolucije. Bila je grofovskog porekla (od Zodonjskih) i legenda Novog Bečeja. Izdržavala se dajući časove deci i odraslima iz ruskog, engleskog, nemačkog i francuskog jezika. Primala je neku skromnu socijalnu pomoć. Bila je malena dama u crnom, krhkog tela, bistrog uma i prodornog pogleda. Kada te pogleda imao si utisak da te komplet skenira. Volela je decu i lјude. Novobečejci su bile ponosni na svoju Madamu i obožavali je. Kako je starila i onemoćavala, tako je duže ostajala u domu, gde se i upokojila.

Preko zime je boravila i majka dr Smilјe Kikić, koja je radila i živela u Nemačkoj.

Iste zimske radosti je uživala i tetka pevačice starogradskih, romansa i narodnih pesama, Dubravke Nešović. Sestričina ju je često posećivala i korisnicima doma razgalјivala srce i dušu pesmom.

Regina Romkinja - je poseban gost u zimskom periodu. Imala je mnogo dece, oko desetak i uvek se porađala oko nove godine. Naravno u domu je ostajala sa malom decom i novorođenčetom do proleća. Davali joj tabelete za kontracepciju, edukovali, ali avaj, Regina kao Regina, zaboravi da ih pije ili ih baci. Jedne zime mama poludi i pozove muža da mu očita bukvicu. Počne da mu objašnjava kako treba čuvati ženu i decu i izvesti ih na put. Pita zar mu nije žao da se deca muče i razmeštaju po dečijim ustanovama. Priča Mila, priča, sva se zajapurila od objašnjavanja i lјubaznosti. Kada je napravila pauzu, veliki tata je upita: ’Je li gospoja, a imaš li ti radio - imam - a imaš li ti televizor - imam - a ideš li ti u bioskop i pozorište da se zabaviš - idem po nekad. E vidiš gospoja, ti se zabavlјaš na gospodski način pa zato i imaš jedno dete. A naša sirotinjska zabava je da pravimo decu!’ Kada je rekao šta je imao, otišao je psujući i zalupio vratima. Naravno ostavio je ženu i decu u domu, kao što ih je u više navrata ostavlјao kod predsednika opštine i u centru za socijalni rad. Mama je ostala u stolici da sedi i da se hladi. Bila je crvena kao kuvani rak sa pritiskom oko 200. Jedva su joj snizili pritisak. Bukvica je očitana, ali ne velikom tati, već gospođi upravnici.

Deca iz naše opštine razmeštena po dečijim domovima su redovno obilažena bar jednom godišnje od strane socijalnih radnika i obavezno pred novu godinu. Tada su im nošeni pokloni i paketići, bez obzira u kom su gradu ili republici bili. O tome su socijalni radnici centra za socijalni rad i socijalni radici doma za stare strogo vodili računa. Ova tradicija je godinama održavana. Deca su iz želјno očekivala, jer su navikli da ih neko iz zavičaja obilazi i voli. Polako su odrastali, školovali se i postajali svoji lјudi.“16

Krajem 50-ih godina XX veka Dom je raspolagao sobama sa 3 do 10 kreveta, kupatilom, odvojenim muškim i ženskim ambulantnim sobama, krojačkom radionicom, ekonomijom sa 5 jutara zemlјe i tovom svinja... Zaposlenih je bilo deset, među kojima i domski lekar. Prvo radno mesto „zdravstvenog radnika“ datira iz 1960. godine, kada je na mesto bolničarke primlјena Kokotović Danica.17

Kada je zatvoren Dom staraca u Žitištu, 1964. godine, kao nerentabilan, njegovi štićenici su prešli u Novobečejski dom. Tada je donet i prvi statut, a sledeće godine Dom postaje opštinska ustanova. Kao „odgovorni“ rukovodioci Doma u dokumentima se pojavlјuju: Isakov Mila, upravnica Doma i „naredbodavac“, Vlaškalin Ana, knjigovođa - računopolagač, Vrebalov Dragolјub, blagajnik i Malјugić Milena, magacioner.18

Tokom 60-ih godina nastavlјeno je sa pobolјšavanjem uslova života i rada u Domu. Obavlјene su mnogobrojne opravke i adaptacije na objektima, u okviru kojih su izgrađe kancelarije, trpezarija i kuhinja, soba za dnevni borvak korisnika, stan za domara i drugo. Nabavlјeni su i novi uređaji za pranje i sušenje rublјa, električni šporet i kazan za kuvanje, televizor, radio-aparat sa gramofonom, bicikl... Renovirani objekti su opremlјeni novim inventarom, pobolјšan kvalitet ishrane, pristupilo se školovanju i osposoblјavanju radnika. U Domu je postavlјen domar, nakon čega su štićenici imali nadzor i u večernjim i noćnim satima, što do tada nije bio slučaj. Do 1965. godine štićenici su bili noću sami, bez nadzora osoblјa. Obzirom na današnju strukturu korisnika taj podatak deluje začuđujuće. Nakon toga, u dokumentaciji Doma pojavlјuje se podatak o postojanju domarke. Prva domarka je bila Marjanov Nada. Nјoj je, zajedno sa porodicom, obezbeđen stan u sklopu Doma, te je mogla da brine o korisnicima u vreme dok služba nije bila prisutna. Posao domarke bio je vrlo obiman i odgovoran. Ona je večeri i noći provodila sa štićenicima koji su takođe „bili njena porodica“. U zajednički provedenom vremenu, domarka i njena porodica su zajedno sa korisnicama gledali televiziju, slušali muziku ili pak obavlјali potrebne poslove u sklopu Doma, besprekorno i na vreme. Pomagala je korisnicima, po potrebi ih negovala, tešila, obilazila noću bolesnike i još mnogo toga, sve sa puno lјubavi, strplјenja i volјe. Pokretač i kvalitet takvog rada su bili dobri međulјudski odnosi.19

Prema tadašnjoj sistematizaciji radnih mesta, pored direktora, u Ustanovi su bili zaposleni: jedan socijalni radnik, knjigovođa, blagajnik - administrativni službenik, ekonom - magacioner, medicinska sestra, dva bolničara, dve spremačice, dve kuvarice, pralјa i domar. Za potrebe zdravstvene zaštite i lečenja Ustanova je imala skloplјen ugovor sa Domom zdravlјa iz Novog Bečeja, za opštu praksu, pri čemu su se lekari menjali svakog meseca. Specijalističku službu za psihički obolele žene na drugom odelјenju, a po potrebi i za ostala odelјenja, obavlјao je dr Ivan Popov iz Novog Sada. Oni su radili po čegiri časa nedelјno. Takođe je povremeno dolazio i zubar, angažovan dva časa nedelјno.20

Broj korisnika je stalno rastao, tako da je 1966. godine u Domu bilo oko 160 lica, pri čemu dvostruko više žena i to najviše sa mentalnim teškoćama. Korisnici su dolazili iz svih krajeva tadašnje države. Angažovanjem na raznim sezonskim poslovima uklјučivali su se u život lokalne sredine. Za njih su organizovane posete pozorišnih trupa, muzičara, školske dece... Cilј je bio stvaranje domaće atmosfere, u kojoj bi se korisnici osećali kao kod svoje kuće.21

„I danas kada vidim štrudle sa makom i sirom - onako DOMAĆINSKE, pa nasuvo sa sirom, krompirom, kupusom i grizom, osetim strašnu nostalgiju za tim specijalitetima iz doma. Naime, jednom nedelјno je bila u meniju čorba sa štrudlama (obavezno slane i slatke). Nekog drugog dana u nedelјi je bila čorba sa nasuvima. Tih dana se odigravala prava radna akcija. Svi zaposleni su mesili testa za makarone i štrudle. Nije bilo gotovih poluproizvoda kao danas. Tada im je radni dan počinjao oko četiri sata izjutra. Svi su bili u brašnu. Nije bilo važno zvanje: upravnik, domar, kuvar, medicinska sestra ili neko drugi. Plehovi su bili ogromni sa četiri reda debelih, rumenih, mirisnih štrudli. Mislim da je tih dana pola naše varoši mirisalo.“22

Kraj šezdesetih godina odisao je optimizmom, što se vidi iz ambicioznih planova rada naredni period. Pored izgradnje i održavanja infrastrukture Doma, naglasak je stavlјan na pobolјšanje životnih uslova korisnika. Važan segment u tom cilјu bila je organizacija njihovog kulturno-zabavnog života. To je podrazumevalo svečanosti povodom državnih praznika, proslave rođendana korisnika, izlete i posete srodnim ustanovama, đačke priredbe za korisnike u Domu, literarne sastanke i drugo. Takođe, kao preteča radne terapije, cilј je bio uposliti korisnike na poslovima održavanja higijene prostorija i domskog kruga, na dekoraciji prostora, uzgoju svinja i golubova i mnogo drugih sličnih aktivnosti. Kao svojevrsni radni terapeuti, na ovim poslovima su angažovani: Malјugić Milena, Garčev Bogdanka, Kokotović Danica i Vrebalov Dragolјub.23

Godine 1975. Dom je bio smešten na tri lokacije: Maršala Tita br. 60 i 77 i Milošev put br. 8. Objekat u Maršala Tita broj 60, kuplјen nekoliko godina ranije, prema prvobitnoj zamisli trebalo je da bude namenjen smeštaju za penzionere i bračne parove. Od njega je kasnije nastalo treće odelјenje. Kolektiv je imao 20 zaposlenih, od čega četvoro u administraciji, četiri zdravstvena radnika i dvanaestoro tehničkog osoblјa. Odgovorni rukovodioci su bili: Mila Isakov, upravnik, Vrebalov Dragolјub, knjigovođa i računopolagač, Lisičin Branimir, sekretar i blagajnik i Đuričin Zlata, magacioner. Organ uprave je bio Zbor radnih lјudi, a izvršni organi: Poslovni odbor, Odbor za rad i radne odnose i direktor. Korisnika je u proseku bilo oko 250. Delatnost Doma je proširena na pomoć staračkim domaćinstvima, u smislu nege obolelih, održavanja njihovih kuća, nabavka i spremanje hrane...24

O tim danima Jasmina Vlaškalin piše: „Godine 1970. u ulici Maršala Tita br. 60 kuplјena je kuća od Glumičić Danila u kojoj je smešteno 24 korisnika a zvalo se „Istureno odelјenje“. Kao domarka bila je Gorča Julijana koju su svi zvali Juliš-mama, koja je pre toga bila domar na psihijatriji. Svakodnevno su dolazile medicinske sestre (sa prvog odelјenja), da bi: podelile terapiju, previle, dale inekciju... Doktor je dolazio po potrebi. Hranu su donosili na kolicima iz centralne kuhinje ali po želјi su mogli sami sebi da spremaju hranu. Svako je imao zaduženje: ko pere posuđe, ko čisti i pere sobe, presvlači postelјinu, širi veš, kopa baštu, seje povrće... Na odelјenju je vladao: red, rad i disciplina. Svaki problem je rešavala Juliš-mama i retko kad je tražila pomoć. Korisnici su mogli da izlaze (po meni ovo je preteča vaninstitucionalne zaštite - to je bila jedna velika i složna porodica). Nakon smrti Gorča Julijane 1985. godine na njeno mesto dolazi Kiš Etel i Đukičin Milica, koje su radile u dve smene od 06 do 22 časa. Noću su ostajali sami“.25

“Kulturno-zabavni život je itekako bio razvijen. Pored radnih terapija: vez, štrikanje, pravlјenje tapiserija, slikanje i društvenih igara (domine, čoveče ne lјuti se, mice, kartanje), mnogi su mogli da posećuju bioskopske i pozorišne predstave.

Organizovani su dočeci nove godine i pravlјeni paketići za korisnike i dečicu koja su održava priredbe, recitale, foklor, hor... Nova godina, 8. mart, 1. maj, Dan Republike su redovno svečano proslavlјani uz prigodne programe dece i umetnika. Branka Veselinović je bila omilјen i čest gost. Gostovale su pesnikinje Desanka Maksimović i Mira Alečković. Dubravka Nešović im je divno pevala.

Te njihove proslave su bile poznate u čitavoj varoši, kao i u drugim sličnim ustanovama u zemlјi. Imali su prijatelјske odnose sa svima. Gosti su rado dolazili na proslave u Novi Bečej. Naravno, posete i pažnja su uzvraćane otvorenog srca. Posebno dobre odnose su imali sa Dečjim domom u Zrenjaninu, Dečijim selom u Sremskoj Kamenici, Gerontološkim centrom iz Prištine i sličnim ustanovama iz Slovenije. Bili su zbratimlјeni sa ’Istrijanima’.

Meštanima, a posebno miliciji, bilo normalno da koriste usluge doma za svaku skitnicu, izgladnelog ili izmaltretiranog čovake, ženu, dete, pa su zvali u svako doba dana i noći, vikendom i praznicima. Bilo je svakakvih slučajeva i tužnih sudbina. Nazvali bi telefonom i mama bi, kao bez glave, često peške i sama noću, odjurila da vidi o čemu se radi, primajući iznenadne goste. Svi dovedeni su bili umireni, okupani, presvučeni, nahranjeni i smešteni da prespavaju, dok se njihova situacija ne razjasni. Takvom jednom slučaju sam bila svedok na dočeku Nove godine. Sa suprugom sam bila u motelu. Mamu je oko jednog časa posle ponoći nazvala milicija sa železničke stanice. Ona je odmah peške otrčala na železničku stanicu, jer su navodno našli odbeglu štićenicu. Naravno nije bila odbegla štićenica doma, već neka skitnica.”26

U narednih deset godina u Domu radi osam medicinskih sestara tehničara, radnim danima u dve smene. Delile terapiju po odelјenjima, po potrebi obilazile bolesne korisnike i na razne načine učestvovale u njihovoj nezi.27

Dugogodišnja upravnica, Mila Isakov, svečano je ispraćena u penziju 1982. godine, posle 32 godine vođenja Doma. Na čelo ustanove dolazi Ana Vlaškalin, i ostaje nepunih godinu dana. Posle nje, od 1983. do 1989. godine funkciju direktora obavlјa Milan Ilić. U tom vremenu Dom je već imao svakodnevno (pola radnog vremena) lekara opšte prakse iz Doma zdravlјa, a bili su obezbeđeni i lekari specijalisti: neuropsihijatar, ginekolog, stomatolog i laboratorijske usluge. Primlјene su još 8 medicinskih sestara. Posao se obavlјao umnogome lakše nego pre samim tim što je uposleno određen broj negovatelјica tako da je svaka sestra i pored nege imala mnogo više vremena da se posveti zdravstvu. Od novih aktivnosti uvedene su radne terapije za štićenike, ručni radovi, izložbe... Započela je manifestacija „Sunčana jesen života“, u okviru koje su organizovane posete dece, glumaca, umetnika, kao i razne izložbe. Upriličeni su odlasci na izlete, priredbe u gradu, proslave, jubileje... Nova zgrada doma, u Maršala Tita br. 60, završena je 1988. godine, a sredstvima Doma, od porodice Glavaški je kuplјena i kuća u istoj ulici na broju 62.28

Već krajem osamdesetih godina naziru se prvi znaci buduće krize, koja će kulminirati 90-ih godina, a čije posledice se osećaju još i danas. Na čelo ustanove 1989. godine dolazi Branimir Lisičin. Izveštaji iz tih godina pominju pogoršanje materijalnih uslova života i rada i zaposlenih i štićenika, kao i „planove odbrane“ u slučaju ratne opasnosti...

Do 12. septembra 1990. „Dom za stare i penzionere“ imao je status radne organizacije, a od tada je funkcionisao kao ustanova za socijalnu zaštitu odraslih i starih lica, kada je dobio i novi statut. Time se prvi put stvaraju uslovi za pružanje usluga otvorenih oblika socijalne zaštite, kao što su: kućna nega, pomoć u kući i Klub za dnevni boravak. Usled nepovolјnih materijalnih okolnosti broj zaposlenih je počeo da se smanjuje. Godine 1991. počela je izgradnja novog objekta i adaptacija već postojećih na „zastarelom“ drugom odelјenju. Međutim, aktuelna društvena situacija nije omogućila da se on i završi u planiranom roku. Iz istog razloga nastupile su i druge teškoće u funkcionisanju ustanove. Sve češće je dolazilo do nestašice lekova, sredstava za higijenu, rezervnih delova i drugih potrepština, problema sa grejanjem... Opao je kvalitet ishrane, usledile su restrikcije struje, nedostatak inventara... Odeća i druge stvari su nabavlјane preko humanitarnih centara. Početkom devedesetih godina u Domu su se pojavile izbeglice i prognani sa drugih delova Jugoslavije. Od 1991. godine u okviru sva tri odelјenja postoje tri smene. Uvedeno je radno mesto odelјenske sestre, gde je na toj funkciji na psihijatriji bila sestra Paulјev Smilјka.29

Ipak, mnoge teškoće su prebrođene zahvalјujući dovitlјivosti i inventivnosti radnika. Takođe, zabeleženi su određeni uspesi u radu Doma. Godine 1997. pušten je u rad Klub za dnevni boravak, u ulici M. Tita 60, u blizini Odelјenja 3. Uvedena je muzikoterapija. Kao zamena za lekove pristupilo se sakuplјanju lekovitih bilјaka. Povećan je broj korisnika, naročito onih sa duševnim poremećajima - najviše žena. Na kraju 1999. godine u „Gerontološkom centru Novi Bečej“, kako se Dom tada zvao, bilo je 360 korisnika čime su kapaciteti bili stoprocentno popunjeni. Poticali su sa teritorije opštine Novi Bečej, susednih opština, ali i iz cele države. Zaposlenih je bilo 89.30

U 21. vek Dom je ušao sa 355 korisnika, 284 člana Kluba za dnevni boravak i oreko 90 radnika. Iako su posledice 90-tih godina još uvek bile vidlјive, poput neadekvatnog i dotrajalog smeštajnog prostora, vlage u objektima, manjka stručnih radnika, kao i nedostatka osnovnih prehrambenih proizvoda, lekova i sanitetskog materijala, koji su se, delom, još uvek nabavlјali preko humanitarnih organizacija, od tada je u svim segmentima života i poslovanja primetan kontinuiran napredak. Branka Lisičina na mestu direktora zamenila je Balogi-Miletić Gizela, da bi krajem 2001. godine na čelo Ustanove došla dr Bognić Ljilјana. Prema rečima Ljilјane Panić, ćerke prve upravnice, „energija za bolјe sutra prvog kolektiva i velikih mama ponovo se probudila i nastavila da oplemenjuje korisnike i radnike ustanove“.

Pomenimo samo nešto od dostignuća u ovoj deceniji31:

- Adaptirani su i opremlјeni ambulanta i prostor za medicinske sestre na psihijatriji; psihijatrija dobija veliki broj novih radnika od kojih su neke postale „stalna postava“ na duže vreme;

- Nabavlјena je potrebna oprema za ambulantu, kuplјena su nova vozila i nov inventar, instalirana je nova informaciona oprema i kompletna telefonska centrala, uvedena kablovska televizija...

- U okviru prvog odelјenja izgrađena su tri garažna prostora za potrebe sopstvenog voznog parka, magacinski prostor za uskladištenje prehrambenih proizvoda, portirnica za potrebe čuvarske službe, renoviran je vešeraj, ustanovlјene prostorije za radnu terapiju...

- Obavlјeno je kompletno renoviranje i dogradnja montažnog pavilјona prvog odelјenja. Na taj način je dobijen potpuno nov toaletni prostor, kao i frizerski salon. Renoviranjem starog toaletnog prostora uređena je soba za dnevni boravak, koja do tada nije ni postojala u okviru prvog pavilјona, zatim soba za intenzivnu negu i nekoliko spavaonica. Ovim izmenama su prošireni kapaciteti za dvadesetak kreveta. Sve sobe su opremlјene odgovarajućim nameštajem, pri čemu se imala u vidu privatnost korisnika. U prizemnom delu starog pavilјona prvog odelјenja dograđena je prostorija za dnevni boravak, koji do tada nije postojao.

- Tokom godine razdvojena je služba održavanja higijene prostora od službe nege korisnika. Iz tih razloga je, 2004. godine, zaposleno oko dvadesetak novih radnika na radnim mestima - spremačice, negovatelјice i medicinske sestre.

- U toku 2005. godine lokalna samouprava je Ustanovi kupila objekat, čime je proširen i objedinjen prostor prvog odelјenja. Već sledeće godine, zbog sve većeg broja zahteva za smeštaj duševno obolelih lica, urađen je kompletan projekat za proširenje kapaciteta ovog odelјenja.

- Godine 2005. ustanovlјena je slava Ustanove (12. maj) i te godine su korisnici i zaposleni boravili tri dana u konacima manastira Ostrog.

- Tokom 2006. godine, posle dvogodišnje adaptacije i dogradnje, završene su prostorije za smeštaj duševno obolelih lica u okviru drugog odelјenja. Od sopstvenih sredstava nabavlјeni su nov nameštaj i oprema. Tako je u sobe visokog standarda uselјeno 52 korisnika. Takođe, ovim radovima dobijene su dve velike prostorije za radnu terapiju i dve za dnevni boravak. U sklopu tog odeljenja izgrađena je portirnica, rekonstruisana ulična ograda i započeta izgradnja kapele, čiji su radovi, međutim, prekinuti zbog loših vremenskih uslova.

- Na trećem odelјenju je izvršena reorganizacija rada, kako bi se popunila slobodna mesta. U jedan broj soba su uselјeni korisnici, duševno obolela lica, koja su bila u dobroj remisiji. Istovremeno, pošto su prostorije u sklopu Kluba, inače namenjene smeštaju rodbine korisnika prilikom poseta, stajale prazne, stručni tim Ustanove je odlučio da im promeni namenu. One su počele da se koriste kao smeštajni prostor penzionera i starih osoba, tokom adaptacionog perioda, pre ulaska u ustanovu, ali i kao sezonski smeštaj, zaštićeno stanovanje...

- Od 2007. godine sprovodi se projekat „Kućne nege i pomoći - da ne budete bespomoćni“ povremeno finansiran od Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo i socijalnu politiku i iz budžeta lokalne samouprave. Istovremeno je išao i program „Hrana na točkovima“, sa cilјem distribucije hrane članovima Kluba u njihovim kućama.

- Sledeće godine je urađena je kompletna rekonstrukcija i adaptacija stacionarnog dela pavilјona tkz. „bolesne sobe“; u narednom periodu na ovom odelјenju je urađena rekonstrukcija kuhinjskog bloka, što je naročito bilo važno, jer u njega nije ulagano punih 40 godina; rekonstruisane su prostorije administrativne službe i adaptirane u smeštajni pavilјon za korisnike, sa dnevnim boravkom i sanitarnim blokom.

- Počeo je da izlazi domski list „Sjaj u oku“ (2003.); sa radom je krenula muzička sekcija; u prostorima Doma organizovana je likovna kolonija...

- Izgrađena je farma za tov pilića, koja, međutim, zbog epidemije ptičijeg gripa nije stavlјena u funkciju, već je umesto nјe realizovan projekat „Moj mali dom“, sa cilјem osposoblјavanja i pripreme korisnika za samostalan život i izlazak iz ustanove.

- Svako odelјenje polako dobija svoju strukturu i delokrug posla, što je rezultiralo kvalitetnijom uslugom i bolјim radnim ambijentom; usledilo je stipendiranje zaposlenih radnika za deficitarne struke; zbog povećanog obima posla otvorena su nova radna radna mesta; kao ispomoć u radu pojavili su se mladi koji su služili civilni vojni rok u našoj ustanovi (2009. godine bilo ih je 47); započeli su programi rada sa porodicama korisnika, a telefonske govornice, postavlјene na odelјenjima, pobolјšale komunikaciju korisnika sa porodicama.

- Svi zaposleni počinju žive i rade sa korisnicima, strplјivo pokušavajući da im pomognu, preživlјavajući svaku njihovu bolest, tugu ili radost. Sve ovo pokazuje u kojoj meri je u ovom periodu olakšan, ulepšan i ispunjen život naših štićenika.

U narednoj deceniji je još intenzivnije nastavlјeno sa ovakvim trendom, naročito na psihijatriji, gde su se u prethodnom periodu uslovi života korisnika u svakom pogledu umnogome pobolјšali. Istovremeno su se pobolјšavali i uslovi rada zaposlenih.32

U toku 2011. godine urađeni su obimni građevinsko-tehnički radovi na sređivanju prostora, na sva tri odelјenja. U okviru prvog odelјenja, na mansardi je adaptirana prostorija za potrebe dnevnog boravka korisnika. Na svim objektima su menjani krovovi, a montažna zgrada je u celini izolovana panelima. U sklopu tih radova, izgrađen je novi sanitarni blok pri montažnom smeštajnom pavilјonu, veličine oko 60 m2. Na drugom odelјenju izgrađen je magacinski prostor površine oko 50 m2 za odlaganje viška korisničkih stvari. U prizemlјu trećeg odelјenja, zatvorena je natkrivena terasa, površine oko 25 m2 i adaptirana za potrebe radne terapije. Na istom odelјenju sagrađena je nova prostorija za potrebe dnevnog boravka, površine oko 50 m2, i opremlјena novim nameštajem. Do tada su korisnici kao dnevne boravke koristili nešto prostranije hodnike. Ove godine je modernizovana računarska oprema i uveden ADSL internet. U cilјu podizanja nivoa stručnog rada, 2011. godine potpisan je Memorandum o saradnji sa JU Dom starih „Grabovac“ u Risnu, ustanovom „Naš dom“ u Travniku i JUSZ Socijalno Gerijatrijski Centar u Banja Luci. Cilј sporazuma je bio da se putem međusobnih neposrednih kontakata pobolјšanja kvalitet rada i znanja zaposlenog osoblјa na svim nivoima.

Radovi započeti u prethodnoj godini nastavlјeni su i 2012. Tako je na prvom odelјenju završen novi sanitarni blok, pri čemu su po prvi put odvojeni toaletni prostori za muške i ženske korisnike. Prostor starog sanitarnog bloka iskorišćen je za proširenje ambulante i lekarske ordinacija, koje su istovremeno opremlјene novim inventarom. Isto je bilo i sa starim frizerskim salonom. Započeti su radovi na pretvaranju tavanskog prostora u stambeni prostor, površine oko 200 m2, u cilјu rasterećenja višekrevetnih soba. Takođe, na ovom odelјenju je kompletno rekonstruisano centralno grejanje. Zamenjena cela strujna mreža i napravlјena nova ograda. Na trećem odelјenju je urađena kompletna rekonstrukcija sva četiri zajednička sanitarna bloka. Napravlјen je nov frizerski salon, zatim mali dnevni boravak za korisnike koji ne puše, nov magacin, dvorišna nastrešnica od leksana i ograda oko celog odelјenja sa električnom bravom i videonadzorom.

Sledeće godine (2013), na prvom odelјenju je završeno pretvaranje tavanskog prostora u smeštajni pavilјon, veličine oko 200 m2. Proširen je postojeći vešeraj, u kome je izvršena kompletna reorganizacija posla. Započeta adaptacija stare mansarde (zamena krovnog pokrivača, pohabanog poda, elektro- instalacije, izolacija soba, adaptacija sanitarnog bloka), koja je završena 2014. godine. Na drugom odeljelјu adaptirana je postojeća ambulanta i izgrađena soba za intervencije, a dotrajao namenštaj zamenjen. Prijemni blok u prizemlјu trećeg odeljelјa je kompletno rekonstruisan, pri čemu je napravlјena soba za posete. Odeljelјe je dobilo i nov frizerski salon. Krajem godine potpisan je sporazum i sa Domom „Danica Vogrinac“ iz Maribora, čime je uspostavlјena dugoročna saradnja na projektima i aktivnostima, kao razmeni iskustava radi pobolјšalјa uslove rada i života korisnika.

U 2014. je ugrađen lift za one korisnike koji su smešteni na mansardama. Na drugom odeljenju kompletno zamenjen pod i deo nameštaja. Izvršena je sanacija paviljona za smeštaj „Moj mali dom“, kao i sanacija sistema za centralno grejanje. Na drugom i trećem odelјenju su montirani solarni paneli za zagrevanje sanitarne vode. Cela Ustanova je te godine snabdevena opremom za protivpožarnu zaštitu, u skladu sa važećim zakonskim propisima, a video nadzor je ugrađen na svim odelјenjima.

Najvažniji posao u 2015. godini bio je početak radova na rekonstrukciji i izmeštanju garaža, te umesto njih napraviti kantinu i adekvatan prostor za stolarsku i grnčarsku radionicu. Tada je nabavlјeno i novo dostavno vozilo. Ustanova je svoje usluge iz oblasti socijalne zaštite predstavila na sajmu socijalnih usluga.

Godine 2016. u montažnom pavilјonu prvog odelјenja, magacin, inače neiskorišten prostor, adaptiran je u kabinet za fizioterapiju i dograđen zaseban ulaz sa malom čekaonicom i sanitarnim blokom. Kabinet je opremlјen najsavremenijim aparatima (magnet, laser, ultrazvuk i sistem za cervikalnu i lumbalnu trakciju). Fizioterapeutske usluge su namenjene korisnicima, zaposlenima i članovima Kluba. U dvorištu trećeg odelјenja, sagrađena je sportsko-rekreativna sala (multifunkcionalna hala). Nova fasada sa izolacijom, sistem od tri povezana kotla - bojlera, umesto stare kotlarnice i štedlјivija LED rasveta (ovoj vid osvetljenja sada postoji na svim odelјenjima), mesto klasičnog električnog osvetlјenja, dorineli su većoj energetskoj efikasnosti i uštedi sredstava. Rekonstruisan je Klub za dnevni boravak i modernizovana kuhinјa. U okviru projekta Stanovanje uz podršku, na dve lokacije (kuća u Aračkoj i Čika Ljubinoj ulici) su podignuta tri plastenika za proizvodnju povrća i zasađeno je oko 250 stabala jabuke. Nabavljeno je polovno putničko vozilo...

U toku 2017. godine uređene su prostorije kafića, kuhinjski deo i sanitarni blok. Time su korisnici mogli da se druže i sprovode radno-okupacionu terapiju tokom leta na velikoj i natkrivenoj terasi. Od dela ranijih garaža na prvom odelјenju načinjene su nove i prostranije stolarska i grnčarska radionica. U Klubu za dnevni boravak je urađena kompletna rekonstrukcija njegovog prostora (kuhinjskog bloka, sanitarnih čvorova, kancelarija) i nabavlјena je nova oprema za kuhinju. Sredstvima dobijenim od Sekretarijata za energetiku, građevinarstvo i saobraćaj sagrađena je zgrada kotlarnice na prvom odelјenju i montirani su kotlovi za biomasu.

I konačno, prethodne 2018. godine, Dom je nastavio da menja svoj izgled u cilju modernizacije i efikasnosti poslovanja. U godinu se ušlo sa rekonstruisanim i adaptiranim podrumskim prostorom ispod smeštajnog pavilјona drugog odelјenja, veličine oko 300 m2, kao i sa završenim građevinskim radovima na rekonstrukciji krova trećeg odelјenja. Od sopstvenih sredstava sređivano je potkrovlјe, površine oko 320 m2. U njemu je veliki dnevni boravak, sa prostorom za slikarski atelјe, biblioteku, bioskop i drugo, zatim kancelarija radnog terapeuta, zajednički sanitarni blok, kao i šest soba sa kupatilima, namenjenih mlađim korisnicima. U sklopu kantine na prvom odelјenju uređena je jedna prostorija za zajedički boravak korisnika u slobodno vreme, uz kafu i čaj, koji su sami pripremili. Zatvoren je prostor tzv. kafića, čime je on postao funkcionalan i u zimskom periodu. Sredstava dobijena tokom 2018. godine od pokrajinskih i republičkih organa vlasti obezbeđuju da se u narednom periodu obavi: zamena talasastog lima i pojačanje izolacije na dvorišnom pavilјonu drugog odelјenja; zamena limenog krovnog pokrivača na upravnoj zgradi i stavlјanje u funkciju tavanskog prostora veličine 90 m2; kompletno rekonstruisanje tri sanitarna bloka na drugom odelјenju, uz zamenu vodovodnih i kanalizacionih cevi i postavlјanje novih sanitarnih uređaja sa senzorima; postavlјanje novog samolivnog epoksidnog poda i zamena dotrajalog inventara u sobama korisnika...

Veliki značaj za transformaciju Doma i razvoj lokalnih usluga ima realizacija projekta započetog još 2005. godine, kada je lokalna samouprava Ustanovi kupila objekat za rekonstrukciju i adaptaciju. U toku 2017. godine, u saradnji sa Kancelarijom za upravlјanje javnim ulaganjima, urađena je detalјna studija neophodnih ulaganja na nivou ustanove. U pitanju je finansiranje rekonstrukcija i adaptacija postojećeg objekta, toplovoda, hidrantskog voda i saobraćajnica. Očekuje se da će uskoro početi radovi na ovim poslovima.

Tokom postojanja Ustanova je često menjala naziv, u zavisnosti od kategorije korisnika i vrste delatnosti. Do 1992. godine zvala se „Dom za stare i penzionere“. Tada je nazivu dodato: „sa odelјenjem za duševno obolela lica“, jer je Ustanova registrovala novu delagnost pod nazivom: „Socijalna zaštita fizički i psihički defektnih odraslih lica koja nisu za povratak u porodicu”. Otvaranjem Kluba za penzionere, 1997. godine, tj. uvođenjem nove delatnosti, vaninstitucionalne zaštite - dnevne usluge u zajednici, ponovo se menja ime u „Gerontološki centar“. Godine 2002. ovom nazivu se dodaje: „sa odelјenjem za duševno obolela lica“. Novom mrežom ustanova od maja 2008. godine dolazi i novo ime, ovaj put kao Dom za smeštaj duševno obolelih lica „Sveti Vasilije Ostroški - Čudotvorac“ Novi Bečej. I konačno, u martu 2012. godine, doneta je Uredba o mreži ustanova (Sl. glasnik br. 16/2012) prema kojoj se zovemo Ustanova za odrasle i starije „Sveti Vasilije Ostroški - Čudotvorac“. Takođe, obaveštenjem ministarstva od aprila 2014. godine započet je proces uspostavlјanja mehanizma transformacije sa deinstitucionalizacijom i sa razvojem novih usluga u zajednici.

Danas je Dom savremena socio-zdravstvena ustanova za zbrinjavanje odraslih duševno obolelih i starih lica, u okviru mreže ustanova socijalne zaštite. Od 2002. godine kao njen osnivač figurira Izvršno veće Autonomne Pokrajine Vojvodine.


1 Arhiv Vojvodine, Fond Torontalska županija, kutija 148, br. 2.977

2 Mr Aleksandar Kasaš, Fragmenti iz istorije Bečejske tvrđave, Prilozi za istoriju Novog Bečeja, Novi Bečej, 1991, str. 18

3 Karolј Andre, Lazaret u Turskom (Novom) Bečeju (Internet sajt: Novi Bečej - Online - pregledano 1. decembra 2018.)

4 Karolј Andre, Letopis 2011. (Internet sajt: Novi Bečej - Online - pregledano 1. decembra 2018.)

5 Karolј Andre, Lazaret u Turskom (Novom) Bečeju u toku Prvog svetskog rata 81914- 1918) i Podružnica Crvenog krsta u Turskom (Novom) Bečeju, Novi Bečej, 2014.

6 Crveni krst Vojvodine (internet sajt: www.ckv.org.rs - pregledano 8. decembra 2018.)

7 Ljilјana Panić - Lika, Sećanja tragovi lјudi u vremenu (rukopis)

8 Arhiva Ustanove za odrasle i starije „Sveti Vasilije Ostroški - Čudotvorac“, Novi Bečej (u dalјem tekstu Arhiva Ustanove), Sednički zapisnik br. 231/1945. i Odluka Opštinskog odbora, br. 231/1945.; Dragan Džigurski, Na svom putu ovde sam zastao i ostao, Novi Bečej, 2010., str. 7

9 Arhiva Ustanove, Izvod iz zapisnika sa sednice Izvršnog odbora M. N. O. Vološinov, od 26. decembra 1947.; Dragan Džigurski, nav. delo, str. 9-12

10 Arhiva Ustanove, Izveštaj o radu o Doma za stare i penzionere u Novom Bečeju za period od 1955. do 1965. godine

11 Isto; Ljilјana Panić - Lika, rukopis

12 Arhiva Ustanove, Izveštaj o radu Doma za smeštaj duševno obolepih lica „Sveti Vasilije Ostroški - Čudotvorac“ za 2017.

13 Arhiva Ustanove, Izveštaj o radu ... za period od 1955. do 1965. godine; Dragan Džigurski, nav delo, str. 14

14 Arhiva Ustanove, Izveštaj o radu... za period od 1955. do 1965. godine

15 Isto

16 Ljilјana Panić - Lika, rukopis

17 Arhiva Ustanove, Izveštaj o radu o ... za period od 1955. do 1965. godine; Dragan Džigurski, nav delo, str. 19, 22 i 26

18 Arhiva Ustanove, Izveštaj o poslovanju Doma za stare i penzionere u Novom Bečeju za 1964. godinu i Izveštaj oradu.... za period od 1955. do 1965. godine; Dragan Džigurski, nav delo, str. 30

19 Arhiva Ustanove, Izveštaj o radu .... za period od 1955. do 1965. godine; Podaci dobijeni od porodice Nade Marjanov (prikupila Marija Baračkov)

20 Arhiva Ustanove, Dopis Doma za stare i penzionere Skupštini opštine Novi Bečej, od 15. decembra 1969.

21 Arhiva Ustanove, Izveštaj o radu .... za period od 1955. do 1965. godine; Dragan Džigurski, nav delo, str. 21, 26 i 27

22 Ljilјana Panić - Lika, rukopis

23 Arhiva Ustanove, Plan rada Doma za stare i penzionere Novi Bečej za 1968. godinu

24 Arhiva Ustanove, Izveštaj o poslovanju Doma za stare i penzionere u Novom Bečeju za 1975. godinu.

25 Podaci dobijeni od Jasmine Vlaškalin

26 Ljilјana Panić - Lika, rukopis

27 Podaci iz Matične knjige radnika Doma

28 Dragan Džigurski, nav delo, str. 46, 50, 52-54, 59, 61

29 Kazivanja zaposlenih radnika; Dragan Džigurski, nav delo, str. 64, 67-69; Podaci iz Matične knjige radnika Doma

30 Arhiva Ustanove, Godišnji izveštaj o radu Gerontološkog centra Novi Bečej (u dalјem tekstu Izveštaj o radu) za 1999. godinu; Dragan Džigurski, nav delo, str. 67, 70, 73,75, 77, 79

31 Arhiva Ustanove, Izveštaji o radu od 2001. do 2010. godine; Podaci dobijeni od medicinske sestre Marije Baračkov

32 Svi podaci iz ovog dela su preuzeti iz izveštaja o radu u periodu od 2011. do 2018. godine