Kako doživljavam svoj zavičaj

Zavičaj doživljavam još na putu za Novi Bečej, kako izađem iz Kumana. Na tom putu od Kumana do Novog Bečeja, išao vozom ili autobusom, ja se podsećam na sve što je nekada tu bilo, ili na ono šta me za taj put veže, iz vremena kad se najintenzivnije razvijala ljubav prema zavičaju.

Kada putujem autobusom, sećam se kako sam, kao dečak od 11 godina, prvi put, sam, prepešačio put od Kumana do našeg salaša, koji se nalazio u neposrednoj blizini Novog Bečeja. Svaki deo tog puta, iz ondašnjeg vremena, je prisutan u mojim mislima. Drum zasađen drvećem i s jedne i druge strane i „opa­san", baš tu, nedaleko od Kumana, dubokim kanalima. Sećam se, kako sam strahovao, kad idem pešačkom stazom koja je u neposrednoj blizini kanala da se baš na tom delu ne „survam" pa ne smem ni da pogledam u njegovo dno. Danas, taj kanal u svom najvećem delu, skoro i ne postoji, a tamo gde je bila najveća dubina, sada je običan jarak dubine jedan metar.

Pogledom tražim drveće i tri jablana koja su bila na tom delu, gde se ćuprijom premošćuje, kanal koji preseca put. Tačno znam mesto gde su ti jablanovi bili i prosto ih u svoj njihovoj veličini dočaravam.

Nešto malo dalje s desne strane u pravcu Bečeja nalazio se veliki bunar sa đermom i dugačkim betonskim valovom. Prisećam se tog bunara, na kojem je otac, kad god smo išli zaprežnim kolima, u povratku iz Bečeja, pojio konje, a i sam je iz „trošnog" drvenog kabla, kojim se vadila voda, popio koji gutljaj. Radost me je uvek obuzimala, kada pri povratku iz Novog Bečeja dođem do bunara, jer je prevaljen veći deo puta.

Stotinak metara dalje, s desne stane puta, bila je drumareva kuća. Voleo sam tu skromnu kuću, a i drumara koji je sa poro­dicom u njoj živeo. Oboje su mi bili dragi, a drumar posebno jer je prema svakom, doduše, u to vreme retkom prolazniku, gajio poštovanje i bio spreman da pomogne.

Put od drumareve kuće je skoro jednoličan, ali ja i na tom delu imam čega da se prisetim i da tražim mesto gde se odvaja lenija koja vodi za našu njivu. Tako dođem i do lenije koja, sa leve strane druma, označava granicu između kumanskog i novobečejskog hatara. Na njoj su onda, kao i danas, postojale tri četiri vrbe, a tom lenijom se i skreće za Taraš, naravno, kada se ide iz Novog Bečeja.

Nedaleko od te lenije nalazile su se tri dugačke štale i dve čeljadske kuće pokrivene trskom. Te štale su bile u potesu Preč­ka, u blizini Ivanovićeve ledine.

Tako teče sećanje brzinom kojom vozi autobus. Na polovini puta, od Kumana do Bečeja, počinje s jedne i druge strane druma Ivanovićeva ledina. Ona je za mene bila poseban doživ­ljaj. Sve drugo na tom putu mogu, u svojim sećanjima, ponekad i da preskočim, аl ledinu i njena stada nikad. Na njoj sam video, za mene iz tog vremena, svo neizmerno bogatstvo spahije Ivanovića. Veliko stado ovaca i krdo od stotinak rogatih podolskih krava sa bikom, koji je svojom žeravastom glavom i tamnim očima, a posebno snažnim debelim vratom, i velikim rogovima, izazivao strahopoštovanje, sa uvek prisutnom utehom - pa tu je govedar da me zaštiti.

Na ledini postoje dva bunara, kao i nekada sa đermom, ali nema pastirskih koliba, pored evedri, koje su bile, u vidu malih drvenih baraka, na točkovima.

Voleo sam tu ledinu više nego i jedan drugi deo novobečejskog hatara. Uživao sam kad tu doteram naše krave da se napasu na bogatoj travi, pre nego što je letnje sunce sprži. To sam činio više kradom, jer da me uhvati poljski čuvar, kako smo ih mi nazivali subaša, bio bi kažnjen moj otac, što njegova stoka nanosi drugom štetu. Naše četiri krave nisu mogle pojesti, za sat ili dva, koliko skupim hrabrosti da tu ostnem, nekoliko kvadra­tnih metara trave, a to nije ništa prema površinama trave koje će letnje sunce jednostavno spržiti.

Svaki put kad prođem pored te ledine doživljavam neko malo uzbuđenje i ponovnu želju, da zastanem, da se u mislima nađem sa našim kravama na tako velikom prostranstvu, gde ih i ne treba čuvati, jer nemaju kud na odu.

Ostala mi je u nezaboravnom sećanju berba pečuraka. Je­dnog junskog dana, dan, dva, posle velike kiše, oterao sam krave na Ivanovićevu ledinu i dok su one pasle, ja sam, u delu bliže železničkoj prugi, primetio mnoštvo pečuraka. Nikad do tad, a ni posle toga, nisam tako nešto video, prosto sam počeo da vrištim od radosti, polje je bilo prepuno pečurkama. Tada sam potpuno shvatio onu izreku - „niču kao pečurke posle kiše", Gde god sam kročio nailazio sam na bokore pečuraka. Gacajući po raskvašenoj travi, za čas sam nabrao punu torbu i sav pono­san, gonio sam krave da trčeći pređu tih 3-4 kilometra, samo da što pre stignem kući da obrađujem majku sa pečurkama.

Na ivici ledine, prema Novom Bečeju, sećam se nekadašnjih salaša, koji su prosto oivičavali ledinu, što je uostalom tako bilo i sa opštinskim pašnjacima.

Nepun kilometar dalje nova trasa puta skreće u levo, da bi se nakon 500-600 metara premostio veliki kanal Tisa-Dunav i potom se, pred sam Novi Bečej, vraća na prvobitnu trasu. Veliki kanal kao i most su novijeg datuma i za njih me ne vežu nikakve uspomene, te, iako su možda pravi ukras predgrađa Novog Bečeja, nemam šta da kažem.

Na staroj trasi, tog dela puta, stotinak metara pre ulaska u Novi Bečej, nalazio se salaš moga oca, koji je takođe bio opko­ljen jednim, za tadašnje prilike, dubokim kanalom, koji se pru­žao duž našeg imanja uključujući se dalje u druge kanale za odvodnjavanje podvodnog terena.

Na tom salašu sam odrastao uz roditelje. Tu sam, u rano proleće, čuvao 20-30 prasića, a od maja pa do novembra krave. Imali smo 2-3 psa sa kojima sam se svakodnevno igrao i koji su jedva čekali da izađem iz kuće da mi se pridruže i da prosto slede svaki moj korak. Zaborave, da su oni, na prvom mestu, čuvari kuće, već moram da ih, vičući na njih, vratim na salaš, a da samo jedan koji je i bio obučen za čuvanje stada pođe sa mnom.

Celim putem od Kumana tako budim uspomene i prosto ne znam kad рге stignem u Novi Bečej. Kad autobus stane na stanicu, ja prosto zažalim što mi je prekinuta nit prijatnih sećanja.

Slična osećanja me obuzimaju i kad se železnicom približa­vam Novom Bečeju. Razlika je u tome, što ovde buđenje uspo­mena nastaje tek na polovini puta tj. od dela gde nastaje Ivanovićeva ledina, o kojoj razmišljam na isti način kao i kad putujem autobusom. S desne strane pruge, počevši od bakternice (kućica čuvara pruge) koja se nalazila jedan kilometar pre današnjeg železničkog mosta na kanalu Tisa-Dunav vidim nestale salaše.

Taj deo vožnje provedem u podsećanju na mnoštvo nestalih salaša, a kojih je bilo sve do utrina, odnosno šinternice. Od svega toga, danas, nema ni traga, ali meni to ne smeta da tražim mesto gde se čiji salaš nalazio.

Kao što se iz ovog možda ne baš mnogo interesantnog prikaza vidi ja svoj zavičaj doživljavam znatno pre ulaska u Novi Bečej. Naravno, da je intenzitet uzbuđenja jači što mu se više približavam, što se verovatno vidi iz svega rečenog u ovoj knjizi.

Na kraju ovog razmišljanja o zavičaju izneću istiniti doživljaj iz davne 1941. godine. On je možda najrečitiji dokaz šta je za mene, još u mojoj 24. godini života, značio zavičaj. Sa godinama života taj značaj se još i povećavao.

Posle okupacije Jugoslavije, u drugom svetskom ratu, no­vembra 1941. godine, održao je u Novom Bečeju Ljotićevski prvak Duško Marković, advokat iz Novog Bečeja, tada u svoj­stvu pukovnika Ljotićevih odreda, konferenciju u kafani ,,Royal" (današnji Jadran). Toj konferenciji prisustvovali su, po pozivu, ugledniji građani Novog Bečeja i Vranjeva, među njima i moj otac.

Marković im je izložio ratnu situaciju, naglasivši, da je Ru­sija izgubila rat, jer su Nemci već bili kod Možajska - četrdese­tak kilometara ispred Moskve, te da je potrebno da i mi Srbi obezbedimo sebi „mesto pod suncem" u Hitlerovoj Novoj Evro­pi. Zbog toga je potrebno da svoju decu šalju u Ljotićeve odre­de, da bi se u Srbiji borili protiv komunističke aveti, kako su oni nazivali partizane. Za sad oni to očekuju kao dobrovoljan čin, ali u slučaju potrebe i prisilno će mobilisati.

Vrativši se kući, moj otac, onako uplašen za moj život, razmišljajući usput, odlučio je da mene uputi u Ljotičeve vojne odrede.

Čim je stigao i seo za sto, za kojim sam ja već sedeo, sa utučenošću ispričao je ono što je čuo od Markovića i na kraju kaže:

- Spremi se, obraćajući se meni, da se i ti prijaviš u Ljoti­ćeve odrede, dok nisu počeli da mobilišu.

Iznenađen, tim njegovim zahtevom, ja prosto odskočim od stola, pa kao „iz topa": - To, uopšte ne dolazi u obzir! Shvataš li ti, da svi u Bečeju znaju, da sam, pre neki dan, otpušten iz nemačkog zatvora, kao simpatizer komunista, a sad treba da me vide u Ljotićevoj uniformi? To ja neću učiniti ni po cenu života!

Kako sam čuo njegov zahtev, meni se nametnula misao, ako to prihvatim, za mene je Novi Bečej za uvek izgubljen. Ja se od stida ne bih nikad više pojavio pred mojim zemljacima. Usledio je njegov odgovor, sa povišenim tonom:

-  Ja hoću da ti sačuvam život, a ti tvrdoglavo, nećeš ni da čuješ!... Pa nek te đavo nosi!

Dobacio sam mu:

- Pod tim uslovima mi život ne treba.

Otac uvređen, što sam mu otkazao poslušnost, a pritisnut strahom za moj život, prestao je da govori sa mnom. Nije mogao da shvati da je moj ponos tako velik i da bez Novog Bečeja i Vranjeva, za mene nema života.

Tako zategnuti odnosi trajali su desetak dana. Na sreću, već decembra 1941. godine, Rusi, protuofanzivom, zauzimaju Rostov na Donu, koji su Nemci desetak dana pre toga bili okupirali. Kada je preko radija Moskve čuo tu vest, otac mi je prišao rečima:

- Hej, dobro je što me nisi poslušao i otišao u Ljotićevce, jer eto vidiš Rusi nisu i neće izgubiti rat.

Verujem, da ovaj prepričani doživljaj niko neće shvatiti kao hvalisanje, jer to do sada nigde nisam istakao, pa ni onda, kada sam mogao imati koristi - pri napredovanju u službi. Najmanje imam potrebe za tim danas, pod stare dane i kada mi se s druge strane, možda može i zameriti i pripisati kao politički greh.

Zahvaljujući svojoj velikoj ljubavi prema zavičaju i poštova­nju prema mojim zemljacima, smogao sam snage da se oduprem očevom zahtevu i da u tom pogledu ostanem dosledan samom sebi. Na moju sreću bio je to pravi potez i zahvaljujući njemu dočekao sam evo i 74. godinu starosti.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da se Brodogradilište »Tisa« od svog osnivanja 1957. godine, samo dvadesetak godina nalazilo na obali Tise, između bivše skele i sadašnje  plaže?