Izlet na imanje Rohonci - Biserno Ostrvo

Nije prošlo više od 3-4 dana, od izleta na imanje Ivanović, a već u nedelju se krenulo na novi, i to znatno duži i za pešačenje naporniji. Od Novog Bečeja do imanja Rohonci u bečejskom ritu, ili kako ga danas nazivaju Biserno Ostrvo ima najmanje 8 kilometara u jednom pravcu, a kome se računa koliko je to u oba pravca, taj neka ne kreće sa nama!

Imanje je bilo primamljivo, jer sem nas dvojice trojice, niko do tada nije bio na Bisernom Ostrvu, a svaki je o njemu slušao samo najlepše. Pa i onaj koji nije bio, znao je da se tamo uzgajaju specijalne dinje, izuzetno grožđe, divne kruške, kajsije i drugo voće. Sve što se od voća, bostana i grožđa proizvede na imanju Gide Rohoncija, odnosno sve što je na gajbicama imalo oznaku R. G. bilo je za 40-50% skuplje od najkvalitetnijeg voća i grožđa drugih proizvođača. Ime vlasnika bila je garancija izu­zetnog kvaliteta. Tako je to bilo i sa vinom, rakijom. Sve što se na imanju proizvede, sem žita i kukuruza.

Ta, prosto čarobna, proizvodnja mamila je sve one koji nisu bili u ritu da ga ovom prilikom dozive. Jest, to bi tako bilo kad bi postojalo nekakvo prevozno sredstvo, ali pešačenje je za mnoge bilo neprihvatljivo. Zbog te udaljenosti i sami smo odbili naše devojke da pođu na ovaj izlet, a kad njih neće biti splasnuo je interes i mnogih mladića.

U vreme našeg izleta imanje je pripadalo kćeri Gide Ro­honcija, koju su svi oslovljavali baronicom, a da li je tu titulu i stvarno imala ne znam. Ona je bila, sećam je se dobro, da li udovica ili razvedena, a na ulici u kupovinu je uglavnom išla sama, rede u društvu neke gospođe slične starosti (oko pedeset godina) iz redova mađarske nacionalnosti.

Baronica je do privredne krize živela u Segedinu ili Budim­pešti, a u vreme krize preselila se u Novi Bečej. Uglavnom je živela u porodičnoj kući na trgu, koja se nalazila na mestu gde je danas zgrada Poljoprivrednog kombinata „Biserno Ostrvo" tu, na njegovom najvišem delu, na uglu. Njena mati, udova Gide Rohoncija, živela je na imanju u ritu, gde je i umrla valjda 1935 ili 1936. godine. Tamo je i sahranjena ispred dvorca, u onom delu prema Bačkom Gradištu. Sećam se da smo „obišli" njeg grob sav u bršljenu i sa prilično visokom humkom.

Da se vratim našem izletu u rit. Krenuli smo nas desetak, među kojima su i svi članovi tamburaškog orkestra Trgovačke omladine sa tamburama naravno bez basa. Na mesto Senji Janoša, koji se već bio oženio i prestao da vodi orkestar, u orkes­tru je radio Radivoj Markuš. On nije svirao, ali je razrađivao note za pojedine instrumente i tako obezbedio kakav-takav kontinuitet da orkestar Trgovačke omladine bude uvek onaj koji će u Novom Bečeju i Vranjevu prihvatiti nove šlagere i druge mu­zičke novitete. Markuš je organizovao i oktet Trgovačke omla­dine, koji je bio aktivan nešto više od godine dana. Članovi okteta su uglavnom bili iz redova članova tamburaškog orkestra, a njima su se pridružili Steva Jovčić, Laza Stankov (Pinćin) i Košta Velisavljev.

Krenuli smo rano, oko 6 sati, u nedelju dolmom put „berečke" skele. Skela na Bereku bila je udaljena oko 5 kilometara od Novog Bečeja i taj put je prilično lako i brzo savladan, jer je još bilo sveže a i bili smo odmorni. Prosto ne znamo kad smo pre prošli drum koji se odvaja za imanje Ivanović, pa pored čuvarnice dolme čika Makse Dragića, čija su deca, dva dečaka blizan­ci, već isterali krave na pašu u neposrednoj blizini dolme. Ubrzo smo prošli i pumpnu stanicu Vodne zadruge i stigosmo do skele, još uvek orni, skoro onako, kako smo se osećali pri samom polasku.

Čekajući skelu, koja je, baš nekako pre našeg dolaska kre­nula prema bačkoj strani, oktet je otpevao pesmu: „Oka na momka sve na sat, pismo do zore za inat...", a posle pesme zasvirao je tamburaški orkestar i skeledžije su zapele iz sve snage, da se što pre vrate na banatsku stranu, da vide kakvo je to društvo veseljaka.

Toliko su se skeledžije razdragale, prihvatile pesmu, i uz muziku skoro zaboravili da je njihov posao da vuku skelu. Da nije bilo nas, koji nismo svirali, a koji smo, kao i svi ostali putnici, želeli da što pre stignemo na drugu stranu, taj prevoz bi se odužio, malte ne kao i čitav put koji nam predstoji.

Stigosmo na desnu obalu Tise, pa dolmom, a zatim nasi­pom, pored Stare Tise, dođosmo na imanje Rohoncija.

Za razliku od Ivanovića, gde nam je bio dozvoljen boravak u parku, a zatim i na samoj terasi dvorca, ovde nam je omogu­ćeno da samo prođemo kroz park i da dvorac osmotrimo spolja. Svo ostalo vreme smo proveli u bagremovoj šumici u blizini Stare Tise.

Posle doručka, dvojica su otišla u podrulm da kupe vino. Bio je to do tad neviđen veliki podrum, a još veće iznenađenje predstavljale su dve velike bačve, u koje je ulazio čovek, kada ih je trebalo prati i čistiti za novu berbu. Kad su se oni vratitli i ispričali nam kako izgleda podrum, svi smo poželeli da ga vidi­mo. Podrumar nas je ponudio da probamo sva ta različita vina, računajući da će se neko od nas polakomiti na probanje i da se na brzinu napije, još tu u podrumu. Naravno, svi smo znali za taj običaj svih podrumara, te niko nije naseo na taj trik.

Svi smo bili očarani veličinom podruma i sa onim najvećim buradima, koja su bila otvorena da spremno dočekaju novo vino iz naredne berbe, a podrumar nam je sa svojim fenjerom omogućio da se divimo njihovoj veličini.

Izgleda, da nas drugo ništa više i nije interesovalo. Videli smo u lepo uređenom parku, dvorac sa kulom na krovu, koja je služila samo za posmatranje okoline. Bili smo oduševljeni vi­nom, koje nam se sad, u bagremovoj šumici, učinilo još boljim nego kad smo ga probali u podrumu. Svirka, pesma i šale su učinile boravak vrlo prijatnim.

Posle ručka svi smo zadremali u hladu bagrema, i svakom je posle sna, navrla „strašna" pomisao, da uskoro treba krenuti kući i opet prevalili put od 8 kilometara.

Pokušalo se, pri povratku, nastaviti sa pesmom i svirkom, ali je ona brzo utihnula. Prestale su i šale, i nastalo je više dobacivanje jedan drugome. Umesto koračanja u gomili, svaki je sam sebi bio dovoljan i kolona se počela razvlačiti. Dok su jedni već bili kod skele, oni, najumorniji su bili možda i za čitav kilometar iza njih. Došla je i skela, a izletnici se još nisu skupili. Sad su skeledžije počele da prave šale na umuklu muziku, na „poražene junake", koji su posle tako, za skeledžije naravno, beznačajnog pešačenja „baldisali" - Ej, ta nije to za gospodu - kažu oni - za vas je glavni sokak i najdalja šetnja do Gradišta, a ovo je za nas, za paore!

Neću da zamaram čitaoce sa nastavkom pešačenja još sledećih 5 kilometara od skele do Novog Bečeja, jer su to u stanju i sami da pretpostave. Uglavnom stigli smo u Bečej i svaki se bez pozdrava uputio svojoj kući, a samo oni najizdržljiviji ili „najkočoperniji", pojavili su se uveče na dolmi, ne da prošetaju, već da iskoriste prvu praznu klupu da se odmaraju posmatrajući, one odmorne kako veselo šetaju, a oni klupu, ne bi zamenili nizašta na svetu, sem možda za krevet.

Eto tako se završio naš drugi izlet u lepu okolinu Novog Bečeja. Sutradan, pa još i mnogo dana posle toga, svi smo sa radošću prepričavali zgode i ponašanje pojedinaca, jer je to bio nesvakidašnji doživljaj celodnevno druženje u prirodi. Tu su se jedan pred drugim ofirali i odmerili svoju izdržljivost, gde su oni, na izgled, snažniji lakše podlegli umoru, nego oni koje smo smatrali slabijim. Zato su vicevi na račun onih „snagatora", a takvih je malo, bili uspeliji.

Sve u svemu bilo je lepo, svi smo bili zadovljni i da je bilo pokretača za nove izlete, mogli smo se, već sledeće nedelje ponovo naći zajedno.

Na žalost - sa ova dva izleta se završio odlazak u prirodu, ali su ti izleti i to druženje razvili želju za zajedničkim izlascima i sedeljkama.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je u Vranjevu postojala pivara Herp Adolf Sörgyár Aracs? Zapošnjavala je pet radnika, a proizvodni kapacitet  joj je bio  228 hektolitara piva?