Izlet na imanje Ivanović

Kasnije, sa godinama, želeo sam da svoju ljubav prema prirodi prenesem i na starije drugarice i drugove i da grupno učestvujemo na izlete po okolini Novog Bečeja i Vranjeva. To, međutim, nije išlo tako lako, jer kao što sam već istakao nisu postojale navike.

Moja upornost ipak nije ostala bez odjeka. Prvo su se pri­ključile naše drugarice iz Sokolane: Ljubica Kiselički-Boškov, Melanija Garčev-Boškov, Zorka Velisavljev-Petrović, Slavica Igrački-Jovanović, Nada Peskarov-Velisavljev, a za njima i čla­novi tamburaškog orkestra Trgovačke omladine: Joca Ćurčić, Branko Petrović-Cifrić, Mile Jovčić, Slavko Kiselički, Miša Tašin, a posle ovih i članovi okteta i mnogi drugi.

Tako smo, druge polovine maja 1937. godine, u organizaciji pojedinih članova Trgovačke omladine i Sokolskog društva, posetili imanje Emilije Ivanović (Sokolac). Imanje je udaljeno od Novog Bečeja preko 4 kilometra, što je značilo da se prepešačilo u odlasku i povratku oko 10 kilometara. Iako nenaviknuti na tako duga pešačenja, sve se završilo veselo, preko svakog oče­kivanja.

Ovaj uspeo izlet, otvorio je perspektivu da oni postanu sas­tavni deo života novobečejsko-vranjevačke omladine, ali - na žalost - ne za dugo.

Polazak na imanje Ivanović nas četrdesetak, bio je u 1 sat po podne iz novobečejske sokolane, po lepom i sunčanom maj­skom danu.

Pre polaska podeljeni su paketići sa sendvičima za užinu, za svakog izletnika po dva sendviča.

Prilikom prijave za izlet, svaki učesnik je uplatio 2 dinara, za koji novac je kupljena salama i hleb od kojeg su devojke, napravile osamdesetak sendviča. Čak su i ta dva dinara po osobi bila veća nego što su koštala dva sendviča, pa je preostali deo novca iskorišćen za kupovinu 10 litara vina, na samom imanju, iz podruma Ivanovića.

Uz pesmu i muziku krenuli smo pored novobečejske opštine, pa zatim pored pekare Mladena Nastića, koja se nalazila na uglu gde je danas Radnički dom, popeli se na dolmu i ubrzanim korakom pošli dolmom ka nečem, za mnoge, nepoznatim. Sunce i koračanje nisu zamorili naše izletnike, niti su ih pokolebali u lepim iščekivanjima. Svi su hitali da što pre stignu, jer većina nije bila na tom imanju, pa nisu mogli ni da zamisle kako je to, za naše tadašnje prilike, bilo lepo i bogato gazdinstvo.

Sa pesmom, šalama i veselim zadirkivanjem se napuštao Novi Bečej, pa smo prosto bili iznenađeni kako smo se brzo našli ispred Markovićevog salaša. Još brže prođosmo i salaš Vase Glavaškog, zatim vinograde, sa skromnim, ali zato simpa­tičnim vinogradarskim kućicama (kolibama) koji su se pružali skoro sve do druma koji vodi na imanje Ivanović.

Tu razdraganost je podsticala i lepota prirode. S desne stra­ne Tisa i njeni vrbaci, miris sena tek pokošene trave duž cele dolme, a sa leve vinogradi. Ako se sa dolme baci pogled dalje, prema jugu, vidik se otvara sve do Kumana.

Na tom prostranstvu vidika, mogle su se oči odmarati u nepreglednosti zelenila žita i redovima, tek nedavno izniklih kukuruza, ili šećerne repe.

Na sve strane su se videli vredni zemljoradnici kako užur­bano rade, bez obzira na majsko sunce, na okopavanju kukuru­za. Za njih nema izbora, jer se svaki posao mora završiti u predviđeno vreme, te zato prosto grabe da iskoriste svaki lep dan.

Taman je sunce svojim toplim zracima počelo pomalo da smeta našim izletnicima i pesma počela da se stišava a korak da se usporava, kad eto stigosmo do Ivanovićevog druma.

Drum, ne može se reči da je „širok carski" - kao što to priča Mitke u pozorišnom komadu „Koštana" - ali je zato bio izuzetno lep. Toliko romantičan, da se može tvrditi da je kao takav retko viđen. Kako se od dolme, skrene levo, i kroči na taj divni drum, čovek počne drukčije da diše, kao da je zakoračio u jedan drugi svet, pun svežine i tišine.

S jedne i druge strane druma nalazile su se stoletne topole, čija su stabla u prečniku imala 1,5-2 metra, a krošnje se prosto isprekrštale jedna preko druge i potpuno zasenjivale drum ce­lom njegovom dužinom od preko 2 kilometra. Ne zna čovek čemu da se više divi: da li debljini stabala pojedinih topola, ili još većim i lepšim krošnjama koje svojim obimom zasenjuju veliko prostranstvo, ili možda posebno pravom drumu i čistom vazduhu.

Na tom drumu sunce nikad ne stigne da toliko isuši put, da se na njemu napravi prašina, a prašina sa puta pored dolme, od gustine krošnji i lišća, jednostavno ne može da padne na tlo Ivanovićevog druma. Te lepote nisu mogle da ostave ravnodu­šnim ni naše izletnike, već su prosto potrčali spuštajući se sa dolme, samo da što pre stignu pod krošnje druma i da uživaju u debeloj hladovini gorostasnih topola.

Veselo koračamo stazama druma, što su ih tako lepo uta-banali točkovi zaprežnih kola, da je po njima prijatnije gaziti nego po asvaltu, jer su nešto mekše. Pa ipak, put se odužio. Ali, i pored nenaviknutosti na tako duga pešačenja, nikom ne pada na pamet da se potuži na umor, mada on, polako ali neumitno, ophrvava svakog od nas. Šale i pesma traju, ali su izgubile u intenzitetu, ili bar postali utuljeniji i sa manje smeha.

Na sreću zelenilo imanja sa dvorcem i šumom oko njega, već su skoro na domaku, što je bio veliki podstrek da se istraje u vedrom raspoloženju.

Stigosmo u dvorište imanja. Pesma je prestala. Svi smo se pretvorili u „oko" iznenađeni velikim lepim parkom i izgledom dvorca opkoljenim šimširom dotad neviđene visine i obraslog u raznim jelama. Dišemo punim plućima, i valjda nas je taj, čist, vazduh prosto „istrugao", da smo odjednnom svi osetili glad. Svaki je raspakovao svoje sendviče i počeli da ih jedemo kao najveću poslasticu. Onako sedeći, ili leškareći na travi parka povikasmo svi uglas muzika, muzika! Muzika je svirala i pesma se zaorila da je sva šuma, oko parka, odjekivala.

Na našu nesreću, ubrzo se naoblačilo i pao je pravi prolećni pljusak. Ali, ni on nije pokvario vedro raspoloženje izletnika. Sklonili smo se pod veliku, nadkrivenu terasu dvorca i uživali posmatrajući krupne i česte kapi kiše, kako skoro u mlazevima, svojom težinom, povijaju grane drveća. Ubrzo su počeli da se slivaju i potočići sa viših u niže delove staza parka i da otiču prema putu, odakle ih je, za takve prilike, predviđeni jarak sprovodio u veliki kanal iza parka.

Srećom kiša nije dugo trajala, uostalom takvi su uglavnom prolećni pljuskovi. Po prestanku kiše stiglo je i prvih 5 litara vina, kupljenog na samom imanju, koje je bilo dalji podsticaj za muziku i pesmu.

Muzika za igru je, po pravilu od strane orkestra Trgovačke omladine, bila praćena pesmom za odgovarajući tango, valcer ili fokstrot, a ovog puta svi su pevali i muzika i parovi, a i oni koji su sa strane stajali baš kao u sokolani. Sve se pretvorilo u pravo veselje.

Igranka je trajala do 18 časova, kada je predviđeno vreme za polazak kućama. Muzika je prestala nešto posle 18 časova i svi smo uglas povikali - Još..! Svako je poželeo da se to raspo­loženje produži u beskraj. Sve ima svoj kraj, pa tako i ove lepote doživljene na prvom većem izletu.

Organizatori ovog izleta su dan, dva, pre izleta, bili na Ima­nju i dogovorili se sa čika Šandorom Živanovićem „išpanom" (upravnikom) da nam se dozvoli da vreme boravka provedemo u parku ispred dvorca, da razgledamo ekonomiju kao i da mo­žemo kupiti 10 litara vina, koje oni inače na imanju ne prodaju. Naravno, čika Šandor je sve to uslovio našim pristojnim ponašanjem. Da je čika Šandor, bio zadovoljan našim ponašanjem, govori i to da nam je omogućio da posle kiše koristimo terasu dvorca za igranku.

Vraćajući se kući po raskvašenom i blatnjavom drumu, šale i pesma nisu izostale, a možda zahvaljujući baš toj svežini i polublatnjavom putu nije se ni zamor osetio u najvećoj meri. Stigli smo u Bečej u suton. Požurili smo svojim kućama da očistimo obuću od blata, da se operemo i da se nađemo na korzou. Tu smo, u manjim grupama, prepričavali zgode i lepote, kao i male nezgodice izazvane kišom, a potom se svi našli u Sokolani, gde smo nastavili sa igrankom.

Svi su posle toga sa oduševljenjem pričali i slikovito iznosili svoje doživljaje sa tog izleta.

Šta je to tako oduševilo naše izletnike? Nema sumnje da je na prvom mestu doživljena lepota naših njiva u proleće, tiskog priobalja, i nezaboravan miris tek pokošenog sena duž doime. Zatim, dotad neviđene gorostasne topole koje su natkriljavale „carski drum". Prijatno iznenađenje bilo je bogatstvo i lepo ure­đeno imanje. Šuma, divan i primerno održavan park sa rasko­šnim dvorcem. Lep utisak su ostavaljale velike štale i zgrade u kojima su stanovali biroši. Izuzetan utisak su ostavili volovi svo­jim velikim rogovima. Sve je bilo nešto nesvakidašnje i ostalo upečatljivo, da se prepričavalo još mnogo dana posle izleta.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je put preko brane na Tisi pušten u saobraćaj 1977. godine, a iste te godine početkom decembra skela je prestala sa radom?