Izlet na Matejski Brod

Prošlo je prilično vremena od izleta u Šumicu, do novog, na Matejski Brod. Iščekivali smo da i Voja Glavaški dobije bicikl, te da sa tri bicikla krenemo. Na to se čekalo skoro do pred završetak školske godine. Voji su kupili bicikl marke Vesta, kao što je i moj ali njegov je bio lepši, za 2 godine moderniji.

Izlet na Matejski Brod

Dani su, zbog tih naših planova, sporo prolazili. Ipak, od svih dana, najduži je bio one subote uoči polaska na izlet. Opet se ponavlja sve što mi se desilo i što me je uznemiravalo uoči prethodnog izleta. To mi se kasnije, uvideo sam, dešavalo prili­kom svakog lepo zamišljenog i iščekivanog događaja.

Neću ponavljati, ono, što sam već opisao prilikom prvog izleta: kako smo se dogovarali, gde smo se sastali i kako smo putovali do Matejskog Broda. Sve što sam tamo rekao, ovde se samo ponovilo. Zbog toga ću nastaviti put od Šumice i samo sa nekoliko rečenica podsetiti na put do Matejskog Broda.

Za razliku od prvog izleta, ovo putovanje je bilo mnogo udobnije. Samo su dvojica sedeli na „štangli" bicikla, a jedan je čak vozio potpuno „prazan". To smo činili naizmenično i svaki je imao priliku da uživa u vožnji bicikla sam, u toj slobodi prirode. Put od šumice, pa do skretanja u levo od beodranskog puta, nije se razlikovao od onog do šumice. Tek kada smo skrenuli levo, prema Matejskom brodu, imao sam utisak da je to najlepši predeo u čitavoj okolini. Leva strana od toga puta bila je za metar, a u daljem delu i preko toga, viša od nivoa puta. Sva polja su, u tom delu bila zasejana pšenicom koja je već počela da zri, a sa desne su bili već izđikali kukuruzi i njive su bile sve u tamno zelenoj boji, koja je svojom jedrinom valjda predstavljala pravi eliksir života. Sve je to bilo lepo, ali sam iščekivao nešto još lepše, da u našim ravničarskim predelima, na sred ravnice vidim malo jezerce čija je obala, na jednom kraju, visoka 5-6 metara i stoji prosto kao odvaljena.

Put, iako znatno lakši nego prilikom prvog izleta, do vranjevačke šumice, što se prevoza tiče, bio je prilično dug, i već smo osetili umor, a još se nigde u daljini ne vidi nikakvo uzvišenje za koje bi mogli pomisliti da je Matejski Brod. Ne govorim nikom ništa, već ćutim i trpim a neraspoloženje me obuzima i već počinjem da sumnjam u opravdanost tolikog napora da bi se videlo nešto, što i ne mora da bude toliko posebno, koliko su mi to moji drugovi predstavili.

Kada je neraspoloženje postepeno prelazilo u razočarenje, za nepunih 200-300 metara ukaza se voda i visoka istočna obala Matejskog Broda. Odjednom, kao da je iščezao umor i svi smo uglas počeli da se radujemo. Poskakasmo sa bicikla i ostavili ih ustranu malo dalje od puta, da ne bi smetali zaprežnim vozili­ma, jer se tu, baš ispred samog jezerceta račvaju putevi, jedan produžava za Šimuđ, a drugi skreće ulevo, pa se skoro paralelno sa beodranskim drumom, samo na razdaljini od oko 2 kilometra, vraća i spušta se prema ritu.

Kako je izgledalo jezerce i opšti utisak o Matejskom Bro­du? Čim sam video vodu, bio sam opsednut, ne samo lepim, već pomalo fantastičnim pričama Miše Glavaškog o izuzetnim svojstvima pa i čudnim nastankom ove vode. Što god sam video, sve je bilo izuzetno.

Istočni deo jezera, bliže toj strmoj obali, bio je čist i pristup vodi peskovit. Voda mi je izgledala vanredno bistra, jer ja dotle, osim naših bara i reke Tise i Begeja, onog u Zrenjaninu, čistiju vodu od Matejskog Broda nisam video. Deo prema severo-zapadu bio je obrastao trksom. Tamo se čula graja barskih ptica: sarki, divljih pataka, gnjuraca i naravno, uz ove, i žabe.

Brzo smo poskidali odela i zagazismo u kraj vode i tu ostali. Da li zbog toga što je voda još uvek bila hladna, jer nije moglo biti više od 9 sati pre podne, a sunce u junu nije još uspelo da zagreje vodu za onoliko koliko se ona preko noći rashladila, ili smo zastali zbog neizvesnosti šta nas u toj vodi čeka?!

Nismo znali kolika je najveća dubina vode, mislim, da je stvarna na onim najdubljim delovima bila oko dva metra. Svi smo bili opsednuti pričama Miše Glavaškog, koji je taj kraj, od svih nas, najbolje poznavao. To je sve bilo usput prema njiho­vom salašu. Znao je, da je jezero nastalo jednostavnim raspa­dom zemlje i da u pojedinim delovima ono nema dna.

Nismo mi, to baš prihvatali kao zdravo za gotovo, ali kako zagazismo u vodu u sve nas uvukao se strah, pa idemo polako, sve nogu pred nogu da ne bi potonuli u bezdan. Niko nije znao gde se nalaze ti delovi bez dna, ali smo samo mislili na Mišinu priču o jednom slugi, ne sećam se čiji je bio, kako je došao da se okupa i kako se zaleteo sa obale u vodu i odjednom je nestao i nikada se više nije pojavio. Znali su da se utopio i nestao, samo po odelu koje je ostalo na obali. Njegovo telo voda nikad nije izbacila na površinu.

Plašili smo se tih iznenadnih dubina, a još više da iz nje ne izađe neko čudovište i da nas odvuče u taj ponor bez dna. Svi smo se podsetili na razna čudovišta iz bajki, pa niko da se okuraži da zapliva. Ipak je to prvi učinio Miša, kao poznavalac situacije, ili je hulja i sve to izmislio da bi tamo ispao kao najodvažniji. Nekako smo se i mi ostali poveli za njim, mada još uvek zaziremo. Svi bi želeli da se približimo trski i da tamo posmatramo ponašanje ptica i njihovih mladunaca. Ja sam mo­žda bio najoprezniji, da ne upotrebim pravi izraz, i vrteo sam se oko peskovite obale. Da ne ispadnem kukavica stalno sam vikao kako je voda hladna.

Umesto uobičajenog raspoloženja kad smo u Tisi, u ovoj vodi, Matejskog Broda, nije se osećala razdraganost i skoro smo svi jedva dočekali da neko prvi izađe iz vode. Ne sećam se ko je bio taj „junak". Mene su svi smatrali nekakvom vrstom njihovog gosta, jer nisam iz Vranjeva, pa su mi u mnogim postupcima gledali „kroz prste".

Onako mokri, u gaćicama, počeli smo da istražujemo okoli­nu. Najpre smo pošli od onog šta je u najbližoj okolini bilo najneobičnije. Tako smo prvo prišli toj strmoj obali, koja je leti nešto udaljenija od vode, divili se njenoj visini, a još više se oduševljavali mnoštvu rupa, koje su ustvari bile gnjezda lasta, takozvanih, bregunica. Svako je pokušao da se pomoću tih rupa penje što je više mogao, ali kod svakog je postojao i strah da u nekoj od njih ne vreba zmija ili sova, pa i lasica. Pored toga svi smo mi bili tako vaspitani da su rode i laste korisne i da ih ne treba uznemiravati.

Zadovoljili smo se da se divimo tom nesvakidašnjem leglu lasta. Svaki od nas pokušao je da izbroji te rupe na peskovitom i sa ilovačom izmešanom „zidu" obale, ali u tome niko nije uspeo. Gnjezda nisu imala nikakav red pa da na neki način zapamtiš ono što si već izbrojao, nego se za treptaj oka „izgu­biš" i opet se nađeš na delu koji si već izbrojao, ili si preskočio i odvojio se od mesta gde si stao sa brojanjem.

Popeli smo se gore, izašavši na put koji vodi za Šimuđ, pa otud prišli samoj ivici provalije-obale i divili se daljini vidika, ali smo zazirali da se približimo ivici, i da sa nje pogledamo dole prema vodi. To nikom od nas nije padalo napamet, mada to niko nije priznao, već smo se ponašali kao da nas taj pristup i ne interesuje.

Sišli smo ponovo prema jezercetu i bacajući grudve ili šlju­nak po vodi pravili „žabice", ali kad smo videli da smo time uznemirili ptice prestali smo.

Uputili smo se drugom kraju jezera i sa njegove severo-zapadne strane pokušali da pronađemo prilaz vodi, odnosno trski i da tu potražimo mladunčad sarki, ili pačiće. Takvog prilaza međutim, nije bilo, a i ptice nisu bile u blizini obale, već su svoja gnjezda pravile u dubini trske, a to bi značilo da treba gaziti vodu i ići u neizvesnost, a taj strah nas nije napuštao kad god kročimo u vodu. Traganja smo završavali razgrtanjem trske uz obalu, a ptice su bile dovoljno predostrožne da su se sve primi­rile u središnjem delu tršćaka, te ih nismo ni videli.

U tim istraživanjima protekao nam je dan, pun uzbuđenja i novih doživljaja. Vratili smo se kućama umorni ali zadovoljni.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je u Novom Bečeju 1948. godine bilo dvadeset prijavljenim berbera, koji su se morali pridržavati jedinstvenog cenovnika što im je država odredila?