Izlet do vranjevačke šumice

Iako sam sa roditeljima živeo na salašu u neposrednoj blizi­ni Novog Bečeja na putu za Kumane, svi moji bliski drugovi, u tim dečačkim godinama, bili su Vranjevčani.

Tako sam, zahvaljujući njihovim pričama, zavoleo pojedine delove, ili bolje reći mesta, vranjevačkog hatara, više nego novobečejske i prosto sam trepereo od želje da ih upoznam.

Među najbliže, a posebno lepo i interesantno mesto bila je Šumica. Ali ona ipak nije bila tako blizu, naročito za mene, koji dolazim sasvim sa drugog kraja Novog Bečeja, da bi planirali odlazak peške. To je bio razlog da sačekamo što lepše vreme i da krenemo biciklima. Od nas petorice: Živana Trbića, Mire Rajkova, Miše i Voje Glavaškog i mene, bicikle smo imali samo Živan Trbić i ja. Pa ipak smo sva petorica išli na te naše neza­boravne izlete.

Dogovorili smo se jedne prolećne subote, da sutradan u nedelju, ako bude lepo vreme, krenemo do borove šumice na beodranskom drumu.

Stigao sam kući sav razdragan, što nije bilo uobičajeno po­sle provedenog prepodneva u školi. Oduševljavao sam se priča­ma mojih drugova kako je šumica izuzetno lepa i u mislima sam dočaravao tu njenu lepotu, a pomisao da ću se sutra sa njom susresti prosto me je nosila. Čuvajući krave, te subote po podne, misli su mi čitavo vreme bile usmerene ka tom putu. Sagledao sam svaki delić, iako nikad dotle nisam išao u tom pravcu.

Isplanirao sam vreme polaska, kako bi što pre stigao do kuće Živana Trbića gde je zakazan, za nedelju u 8 sati, skup.

Iako sam rano legao zaspao sam znatno kasnije nego što sam to do tada činio. U glavi sam sebi stvarao predstavu o toj šumici. Zamišljao sam je kao Gradište, koje je bila prva i jedina šuma koju sam dotada video. Nisam znao ni šta je bor, već sam svo četinarsko drveće smatrao jelama i za mene je ono bilo visoko, najmanje kao one tri četiri jele koje su se nalazile u prostoru ispod dolme između Markovićeve i Rohoncijeve kuće, koje su bile visoke skoro kao topole u Gradištu.

Mada sam zaspao kasnije, probudio sam se ranije nego obično. Dogovorili smo se, kao što sam već istakao, da budemo u 8 sati kod Živana Trbića, a svi smo bili na okupu nešto posle 7 sati.

Lepo je bilo to majsko nedeljno jutro, a svaka ulica kroz koju sam prolazio, od našeg salaša pa do Živanove kuće, bila je nekako svečana, lepa i čista. Tada su sve domaćice, subotom predveče, čistile trotoare - pešačke staze ispred svojih kuća, a mnoge su ih i pohvale da se ne diže prašina. Ali ovog puta, imao sam utisak, da su sve one to učinile bolje nego drugih subota.

Ulice svečano mirne, jer su ukućani, s obzirom da je bila nedelja, skoro svi još spavali izuzev domaćica koje su se mogle sresti na ulicama kako žure na novobečejsku pijacu, da prodaju, ili da kupe nešto, pa da se što pre vrate, da bi na vreme pripre­mile nedeljni ručak. Mogao se videti i po neki starac, ili starica, kako vraćajući se sa jutrenja polako idu kući, pa će zastati da progovore koju reč sa svakim ko se, u tom momentu, nađe na ulici. Da li je baš bila potreba za divanom, ili je to lepa prilika da se malo odmore od pešačenja koje im, pod teretom godina, ne pada najlakše, to nije bilo teško naslutiti. Svi su oni svečarski obučeni u crnim odelima sa crnim šeširom i štapom, a žene u crnim haljinama i odgovarajućim maramama, što je meni tog jutra izgledalo nesvakidašnje.

Pored razdraganog raspoloženja, ipak mi se put učinio du­gim, iz straha da ne zakasnim i da me ostali ne čekaju. Mada nisam imao razloga da strahujem, jer sam pošao znatno ranije, nego što bi to bilo potrebno da se biciklom pređe taj put. Ja sam još od najmlađih dana uvek bio izuzetno tačan, a to je značilo da sam uvek stizao znatno pre dogovorenog vremena. I ovog puta bio sam prvi, i Živana sam zatekao kako se tek oblači.

Nije prošlo mnogo vremena kad stigoše i ostali i kao što sam rekao, već u 7 sati smo svi bili na okupu. Ubrzo smo se rasporedili, nas petorica na dva bicikla tako, što će Mira Rajkov sedeti ispred mene na štangli bicikla, a Miša Glavaški, koji je bio prilično spretan, stajaće na zadnjem točku tj. opkoračiti točak i stajaće na šrafovima osovina zadnjeg točka. Živan će, na svom biciklu, poneti Voju Glavaškog, koji je bio nešto teži od ostalih. Raspored je izvršen pošteno, a tokom puta ćemo se i menjati.

Krenuli smo srećni i razdragani i nismo ni primetili kad smo pre stigli do velikog mlina, pa ubrzo prošli bikarnicu i za čas se našli na drumu za Beodru. U ono vreme, kao i danas, s leve strane druma pružao se, za razliku od današnjih, dugi red skromnih sirotinjskih kuća, koje su bile na terenu metar, ili nešto manje, niže od nivoa druma. Sa desne strane se protezala železnička pruga, koja nas je pratila do same šumice. Između druma i pruge pružao se letnji put, koji je za bicikl bio bolji nego makadam na drumu. Još je, u nekim delovima, bila bolja pešačka staza koja je bila između letnjeg puta i pruge i nju smo koristili da bi što lakše stigli do cilja.

Bez obzira što smo izabrali najpogodniji put za vožnju bici­kla, nezgodan položaj, u kome se svako od nas nalazio, dopri-neo je da smo već pri izlasku iz Vranjeva osetili umor. Morali smo napraviti pauzu od nekoliko minuta, da bi oni, koji su sedeli na štanglama, ispravili leđa, Miša odmorio stopala, a mi, koji smo vozili bicikle, da bi se „izduvali". Nije bilo lako nositi na biciklu, pored sebe, i druga, a još je teže kada su dvojica, pored vozača. Ne treba gubiti iz vida, da smo mi bili uzrasta, kada smo pedala bicikla, sedeći na sedištu jedva dohvatali prstima nogu jer to nisu bili dečji, već klasični bicikli za odrasle, moj marke „Vesta", a Živanov „Maršal".

Mada nam je teško padala pomisao da treba da nastavimo put, ali nas je nestrpljenje prosto gonilo da što pre krenemo, jer odmor je značio dangubljenje. Šumica nije bila još daleko, a lepota ozelenelih njiva, koje se pružaju preko pruge u nedogled i miris još nepokošene trave, između letnjeg puta i pruge, su nas prosto gonili da što pre krenemo.

Nastavili smo put i da bi zaboravili na umor, možda više bol zbog nezgodnog položaja, nego sam umor, ovi što su voženi posmatrajući lepote koje nas okružuju s jedne i druge strane druma počeli su, da bi nam valjda olakšali muke, da se glasno oduševljavaju i da ističu ono čemu se dive, ali mi, ne odvajamo pogled od staze kojom vozimo, to i ne slušamo, jer smo samo zaokupljeni mislima koliko još ima do šumice.

Na sreću, ubrzo smo prošli malu ljupku drumarevu kuću. Možda je ona bila najobičnija i skromna kuća, ali saznanje da smo stigli do cilja, a možda i položaj na kome se nalazila činio ju je simpatičnom. Ona je bila u neposrednoj blizini druma, a ispod nje vijuga vranjevački Mali Begej u tom delu sav obrastao trskom, a samo stotinak metara dalje, u pravcu Beodre, počinja­la je ta toliko iščekivana šumica.

Obradovali smo se šumici ali nismo imali vremena da se oduševljavamo, već je prva radost bila što smo stigli i što ćemo se odmoriti.

Šumica se prostirala između druma i vranjevačkog Begeja u širini 30-40 metara i dužine od 150-200 metara. Bila je prilično gusta, a drveta, za razliku od Gradišta, mala i tankih stabala, te je valjda zbog toga delovala lošije nego što sam očekivao.

Ne valja kad se, iz prethodnih priča, stvori u mašti predsta­va nečeg posebnog i neviđenog, a stvarnost zaostane za maštom. Tada dolazi do splašnjavanja uzbuđenja pa i razočarenje. Na sreću, to na mene nije toliko deprimirajuće delovalo, jer nikad dotle nisam video na jednom mestu tako mnogo jela (borova), a već to je bilo nešto posebno, dovoljno da se održi lepo raspoloženje, bez obzira što su donekle izneverena maštanja.

Posebno je bio lep položaj šumice. U neposrednoj blizini kao da se uz nju priljubio Begej, čiji je nivo bio 2-3 metra niži od nivoa šumice, što je za mene bila prilično velika dubina, a sa druge strane lep prav drum, kakav ja dotle nisam video.

Ublažio sam loš utisak shvatajući da su to mlada drveta, zasađena pre koju godinu. Ali, moram konstatovati da je to bila moja zabluda, jer debljina stabala i visina krošnji je i danas, posle šesdesetak godina, skoro ista kao što je bila prilikom mog prvog dolaska u nju. Razlika je, samo u tome, što je onda bilo sigurno deset puta više stabala nego danas. Naš narod kaže ,,kus peto, pile do veka", pa je tako i sa borovima u našoj šumici.

Pored svega što sam napisao Šumica mi je ostala u lepom sećanju, bila je znatno gušća nego danas, a posebno sam bio oduševljen poljskim cvećem koje ju je .opkoljavalo i pesmom ptica iz okolne trske iz Begeja baš kao što su pevale iz kanala u blizini našeg salaša. Bio sam oduševljen ćuvikom, koji se nalazio pri kraju šumice prema Beodri. Tu, na toj uzvišici smo leškarili, divili se lepoti prirode i prosto smo se otimali ko će naći boga­tiju reč da bi izrazio te lepote. Kasnije, pošto smo se odmorili, prošetali smo šumicom i spustili se do trske u koritu Begeja, tražili pticu koja nas je svojom pesmom oduševljavala, ali smo joj jedva „ušli u trag" i kad smo je videli bili smo pomalo razočarani, izuzev mene, jer sam takvu vrstu ptica video u na­šem kanalu. Ona, tako jednostavna, sivog perja, sa nešto malo belih pruga na krilima, a tako lepo peva. Tako priroda deli svoju pravdu. Ne da sve lepote jednom, a drugom samo mane. Uzne­mirili smo je, ali kad smo se odmakli od Begeja, ona je nastavila sa svojom pesmom.

Vratili smo se na naš ćuvik, ali sad već kao ratnici i njegovi osvajači. Pogled sa njega nije bio svakidašnji, za naše ravničar­ske prilike. To je bila prilična visina. Ćuvik je bio viši od nivoa ostalog dela šumice pa i samog druma 2-3 metra i sad zamislite kad se sa njega pogleda prema Begeju, koji je niži od šumice, i dalje prema vranjevačkom ritu, onda je ćuvik bio čak 5-6 metara visine, a priznaćete da je to visina koja se ne susreće na svakom koraku u ravnom Banatu. Možda su naše humke i više, ali ne ostavljaju taj utisak, jer je njihov uspon vrlo blag i postupan.

Oduševljavali smo se pogledom, čistim vazduhom punog mirisa borovine i divnom hladovinom, a sve to začinjeno, onako leškareći na mekoj travi, našom razdraganošću i utrkivanjem ko će pre doći do reči da ispriča lepši doživljaj.

U takvom raspoloženju, ne znamo kada nam je pre prošlo vreme. Iako niko nije imao sat, jer u ono vreme, retko da je ko i od odraslih imao, a pogotovo ne mi deca, osetili smo valjda po suncu, kratkoći senki, Miša Glavaški je i to znao, da je vreme da krenemo kući.

Teško nam je pala i pomisao na povratak jer on znači opet vožnju biciklom. Ali iz te kože se nije moglo, i krenusmo.

Put u povratku nam se učinio duplo dužim, nego pri dolas­ku. Nikad stići do prvih kuća, a zatim koliko se taj šor koji je i inače bio dug, tek sada produžio. Nikad stići do bikarnice. Tu smo sišli sa bicikla i odpešačili do mlina, gde smo se rastali. Oni su skoro svi već bili blizu svojih kuća, a mene je od mlina čekalo još 3-4 kilometra vožnje biciklom do našeg salaša.

Najteži deo puta je novobečejska glavna ulica sa svojom turskom kaldrmom. Njome se prosto bira kuda će točkovi bici­kla proći, da bi se što manje truckalo, a možete tek zamisliti kako je meni tada bilo, kad sam se nažuljao na tvrdom sedlu i po ravnom putu. Trotoari su i tada, duž glavne ulice, bili asfal­tirani, ali je po njima bilo zabranjeno voziti bicikle. Tu zabranu su strogo sprovodili opštinski policajci. Kazna je navodno bila visoka, mada nisam čuo da je ikad neko kažnjen, pa ipak sam ih se plašio, i po glavnoj ulici nisam nikad vozio trotoarom.

Stigao sam tako izmučen turskom kaldrmom, do Građanske škole, a Burunka - crkvenjak katoličke crkve, počeo da zvoni podne. To je značilo da ću zakasniti za ručak i da mi grdnja „ne gine". Nije mojoj majci smetalo što nisam na vreme stigao na ručak, već je svako moje zakašnjenje, u odnosu na uobičajeno vreme, propraćala mislima: da mi se nije što dogodilo. No, sve je prošlo u najboljem redu.

Sutradan, u školi smo, pre početka nastave i za vreme odmora između časova, jedva čekali da se sastanemo i da pre­pričavamo doživljene lepote. Izgledali smo, ostalim učenicima, kao nekakvi zaverenici, jer se izdvajamo od ostalih i kao nešto tajanstveno dogovaramo. Ne znaju oni, da mi to činimo, da nam niko sa strane, ne bi narušio tako divne uspomene i slikovita podsećanja na svaki detalj jučerašnjeg izleta. Stvarali smo plano­ve za nove izlete, koji se, naravno, nisu baš tako lako ispunjavali.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je pored toga što su železnički i drumski saobraćaj umanjili značaj Novog Bečeja u prometu žitaricama, on je ipak ostao sve do Drugog svetskog rata najprometnije pristanište na Tisi u Jugoslaviji.