Izleti u okolinu Novog Bečeja i Vranjeva

Društveni život u Novom Bečeju i Vranjevu, pre pedesetak i više godina, odvijao se uglavnom u Sokolani i kafanama. Tu su se održavale konferencije, sednice i sastanci političkog ili naučnog karaktera. Jednom rečju sve razonode i društvene aktiv­nosti su doživljavane u kafanama i Sokolani - u zatvorenom prostoru. Izuzetak su bili: leti kupanje na Tisi, fudbalski treninzi i utakmice u šumici Gradište.

Lepote okoline kao da nisu postojale. Verovatno se polazilo od ocene, koju nam nameću oni iz brdskih krajeva, pa šta ima u ravnici lepog i šta može u njenim poljima da bude privlačno. Ona je jednolična i u njoj nema šta da zainteresuje i primami pogled. Još manje da privoli dušu da se sa nečim oduševi i razdraga, a i da ne pomenem, da poželi da se tu za navek ostane, ili da bar zažali što taj kraj i to mesto mora da napusti.

To su međutim, bile predrasude i starih i mladih, koje niko nije nastojao da razbije. Čak ni škole nisu ništa organizovale da bi se ta naša ravničarska priroda zavolela, već su i one verova­tno, prihvatale da je ravnica monotona-jednolična i dosadna. Da, to su baš bile predrasude.

Svaki izlazak u našu ravničarsku prirodu, u lepim prolećnim danima, pružao je pravo bogatstvo šarenila i opojnih mirisa ozelenelih polja i procvalih njiva ukrašenih đermovima i dugim valovima poljskih bunara kao spomenicima jednog bogatog živo­ta, i vrednim ratarima koji neumorno rade da bi ubrali što bogatije plodove.

Lepo je bilo videti naše drumove ukrašene dudovima i po nekim jablanom i sa jedne i druge strane kolovoza, a posebno su zadovoljstvo pružali, u vidu zelenih oaza, razasuti, drvećem opkoljeni, salaši.

Izuzetnu lepotu su pružala velika stada šarenih seoskih kra­va, kako pasu na zelenom tepihu opštinskih pašnjaka. Lepota je bilo videti na tim pašnjacima velike ergele seoskih konja i među njima ždrebad kako se zaigravaju u slobodnoj prirodi.

Razmilela stada krava, volova, teladi, ergele konja i čopori ovaca bili su pravi ukras tih bogatih polja i pašnjaka, a sve to nakapano mirisom poljskog cveća i kao zakićeno razdraganom pesmom ševa i cvrkutom drugih ptica, predstavljalo je pravi životni eliksir života bez stresova.

Tu, na tim njivama i pašnjacima prošaranim istinskim i pra­vim životnim sadržajima biljeg i životinjskog s zeta, čovek shvata puni smisao života uopšte. U toj tišini i neizmernom skladu i bogatstvu prirode, čovek prosto oseti koliko je život u gradovi­ma preopterećen brigima i stresovima, zbog problema kojima najčešće daje prenaglašen značaj.

Podsticaj, za potpuno opuštanje, pre svega, predstavlja sklad i tišina u kojoj se odvija život na našim poljima i sa kakvim zadovoljstvom, u tom bogatstvu prirode, provode život pastiri, kojima u materijalnom pogledu mnogo što šta nedostaje, a oni o tome uopšte ne razmišljaju, izuzev u trenutku kada ih to neposredno pritisne.

Povod za opuštanje mogu biti i ovčarski psi. Iako su polu-gladni, oni su uvek razdragali i spremni da sa zadovoljstvom izvrše gospodarevu naredbu da vrate odlutalo goveče, konja, ili ovcu i da se veselo trčeći vrate uz skut gospodaru, mašući re­pom, kao da su svesni da su učinili uslugu i da za to očekuju da ih on pomiluje, to je za njih najveća nagrada.

Kada se sve to vidi i doživi, čoveku se nameće pitanje, pa zar ti, siromašni pastiri, znaju i umeju da organizuju život pun radosti i zadovoljstva, jer se najčešće mogu videti i čuti kako zvižde, sviraju na fruli, ili pevaju da se sva poljana ori, a mi, koji imamo neuporedivo bolje uslove za lagodan život, to ne znamo. Stalno smo napeti i opterećeni samo onim što nam nedostaje, ali pod tim ne podrazumevamo prirodu i odmor u njoj.

Možda je ovaj odnos ljudi u gradovima i uslov napretka i sticanja materijalnog bogatstva, ali nas izlazak u prirodu, na njivama i pašnjacima ravničarskih polja, opominje, da lepote i bogatstvo života ne treba tražiti isključivo i samo u materijalnom blagostanju.

Odrastao sam na salašu (slika našeg salaša nalazi se na korici ove knjige), mada naš salaš, zbog toga što je bio u nepo­srednoj blizini Novog Bečeja, nije pružao one čari koje pružaju salaši udaljeni po nekoliko kilometara od naselja, ipak mi je pružio saznanje da zadovoljstva i lepote života tražim i u prirodi.

Zavoleo sam naša polja išarana raznovrsnim zelenilom ispresecanim lenijama i kanalima, ukrašena đermovima i vrednim ratarima. Kanali sa malo vode najčešće obrasli sitom i ševarom, pružali su utočište i hranu mnogim pticama. Žabe i pužići obezbeđivali su uslove za nastanjivanje roda, tog ukrasa seoskih dimnjaka, ili starih šupa pokrivenih slamom. Rode su predstav­ljale i pitomost i dobroćudnost ljudi sela. Seljacima nisu smetale rode na kući, nego su i decu vaspitavali da ne diraju rode i laste. Svi smo, još kao deca, znali, da ukoliko diramo rode, ili laste „da će nam umreti mama". Zbog toga, nikom nije ni na pamet padalo da dira jaja ili mladunčad ovih ptica. Mnogi smo se peli na slamu, na kojoj se nalazilo gnezdo roda, ali smo se svi zado­voljavali time što smo ih izbliza pogledali. Nismo smeli pipnuti, jer bi njihova majka to jaje odnosno mladunče izbacila iz gnjezda, a to je bio onaj veliki greh, opasan po život naših majki.

Svakog dana sam, već kao odrastao, ujutro, pre nego što pođem u grad, šetajući pravio krug oko našeg imanja, koje je svo bilo opkoljeno kanalima i sa uživanjem slušao pućpurik pre­pelica i cvrkut drugih ptica. Razumljivo je onda, što sam težio da i drugi, iz moje okoline, zavole ta naša polja. U svakoj prilici sam nagovarao svoje drugove iz škole da nedeljom pre podne idemo do Ivanovića (današnjeg Sokolca) vranjevačke Šumice, na Matejski Brod, do Starog Bečeja preko Ljutova, i druga mesta.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da su grof Lipot Rohonci, grof Karolj Leiningen od Vesterburga i Đula Urban bili novobečejski zetovi oženjeni za unuke spahije Pavla Hadžimihajla?