Lepi običaji o velikim praznicima

Lepa su sećanja na uskršnje i božične običaje, koje naša deca, a posebno unučad, ne poznaju, a koji su nama ostali u neizbrisivom pamćenju.

Pre nego što nešto više kažem, o uskršnjim običajima, mo­ram istaći i ono što je nama, deci, teško padalo. Na Uskrs nas majke oblače u čista svečarska odela i čiste košulje. Pa i oni koji nemaju druga odela, nego samo ona u kojima su svakodnevno, oblače čiste košulje i tako mogu izaći na ulicu, među ostalu decu. Nama, seljačićima - naviknutim da sednemo gde stigne­mo, ili da se naslonimo na zid ili drvo ne gledajući da li će na odelu ostati trag - to je bila velika tortura.

Ta nova, ili čista odela, pa i samo čista košulja značili su, da treba da pazimo šta radimo i kako se ponašamo, a takve obave­ze bile su teže nego da su nam zadali da obavimo nekakav posao, pa da tek posle toga možemo d igru.

Opiremo se tom „paradnom" oblačenju, ali su majke upor­ne i ni da čuju za naš otpor. Čak time uslovljavaju izlazak na ulicu. Ne može njeno dete da bude gore od ostale dece. Ako već nema mogućnosti da mu obuče novo odelo, ona je očistila i iskrpila staro i obukla mu čistu košulju. Tu nema „spasa", niti drugog rešenja nego se povinovati zahtevu majke.

Svi smo primali tu tešku obavezu, za koju su majke znale da neće biti ispoštovana, ali šta bi tek bilo kada nas na to ne bi upozorile. Tako one misle, a bilo bi isto ono što će se, i posle tih njihovih mera, desiti.

Pre izlaska na ulicu svi smo u džepove stavili, da majka ne vidi, ili se možda one „prave" da ne vide, nekoliko ofarbanih jaja i tako sa „nabuburenim" džepovima napuštamo kuću. Na ulici se u početku, ponašamo neobično, prosto ukrućeni, kao da ne poznajemo jedan drugog i da tek sad pravimo poznanstvo. Teško nam je što ne možemo da sednemo na prvi balvan, po kome smo do juče gazili blatnjavim, ili prašnjavim nogama i odmah zatim sedali na njega ne pomišljajući da li će nam na čakširama ostati tragovi blata i prašine.

Danas, na prvi dan Uskrsa, to ne smemo. Stojimo izvesno vreme „uparađeni", iz potaje zagledamo jedan drugog, progovo­rimo po koju reč, ali sve je to hladno i nama tuđe. Svaki od nas drži u rukama ofarbano jaje, a naravno, uz to i pune džepove.

Jaja, koja treba da budu najveća radost, sad su i ona postala opterećenje. Ne smeš da dozvoliš da te drug zagrli, ili -ne daj bože- da te gurne da padneš i razbiješ jaja što su u džepovima i tako isprljaš odelo. Odmah ti presedne Uskrs. Posebno je bilo teško zaštiti se od jaja sa kojih se skida farba. Pojedine domaći­ce, pri farbanju jaja, nisu vodile računa da im varzilo bude dobro, ili jaja posle farbanja nije stavila u sirće, ne znam šta je trebalo učiniti, ali su takva jaja bila poziv na uzbunu. Farba se, sa takvih jaja, lako skida i ostaje na šakama i nama nema spasa, jer ćemo ruke nesvesno protrljati o nogavice od čakširica, ili o džepove sakoa i tek kad primetimo trag na odelu shvatamo svu težinu greške, ali tu pomoći nema - batine su „zarađene". Znaju naše majke da se ta farba teško skida sa odela i da se jednos­tavnim zapiranjem još više raznosi, te su zbog toga još nesrećnije i ljuće.

Tako, umesto, da nam praznik radosno otpočne, on nas opterećuje brigom. Znam, da ćete se dragi čitaoci zapitati, pa zar to nije bilo i o božičnim praznicima, jer je Božić najveći praznik?

Jeste, što se oblačenja tiče, ali Božić pada u zimu, kada je napolju sneg, ili blato, svejedno, a tada smo svi u zimskim kapu­tima. U ono vreme niko nije imao dva kaputa, pa je već time bilo omogućeno ponašanje na ulici kao i svakog drugog dana. Posebno, što sneg ne ostavlja trag na kaputu, pa se može šesti i čak leći i „slikati" na snegu. Ako je blato, onda niko neće ni pokušati da sedne na balvan, jer je ovaj mokar i blatnjav. Za Uskrs je to sasvim drukčije. Lep sunčan dan, dušu dao za igru, a mi „uštogljeni".

Ali, nije ni Uskrs prošao u toj „ukočenosti" dece. To je trajalo samo prvih nekoliko minuta, a najviše pola sata, pa svi zaborave što su im majke pripretile i predaju se igri, a na odelo niko više i ne pomišlja. Naročito, ako je neka mrlja već „zarađe­na", onda je svejedno, da li je jedna, ili više, nije važno, jer batine ne ginu kako za jednu isto toliko i za više mrlja.

Kockanje jajima teče isto onako kao da smo u starim odelima. Tucamo se jajima i čije je jaje jače taj dobija i ono razbi­jeno. Neko, ko je u tome spretan, znao je da odnese kući više jaja nego što je izneo, ali je u tom slučaju obavezno da odelo bude isprljano od razbijenih jaja i batine sleduju.

Nije se sve svodilo samo na tucanje jajima, već se kockalo i na sledeći način: vlasnik jajeta drži jaje u ruci, a između palca i kažiprsta ostavlja otvor kroz koji će drugi metalnim dinarom ađati jaje. U zavisnosti od veličine otvora biće i broj pokušaja, to je otvor manji, teže je pogoditi, i u tom slučaju se traži iz tri ili četiri pokušaja. Ako je otvor između kažiprsta i palca veći, onda pogodba može biti i na dva pokušaja. Pogodak novčićem treba da bude takav, da novičić ostane zaboden u jajetu, jer samo u tom slučaju onaj koji je gađao dobija jaje. U protivnom, ako iz dogovorenih pokušaja ne osvoji jaje gubi novčić. Jaje je u ono vreme bilo jevtinije od jednog dinara, pa je pri pogodbi vođeno računa da se za jedan dinar osvoje bar dva komada jaja.

Ta igra, ili kockanje sa jajima traje celi dan. Ulice pune dečaka i devojčica, a još punije sreće i zadovoljstva, pogotovo za one koji su „zaradili" jaja. Ni kod onih što su izgubili, žalost ne traje dugo. Ta tuga traje taman toliko koliko je bio i gubitak jednog, dva pa i više jaja, jer će neki od drugova svojim poklon jajima utešiti tužnog druga i svi će zažaliti što je ta lepa igra tako brzo prošla, prosto proletela, kao i prvi dan Uskrsa.

Običaj farbanja jaja za Uskrs se održao u mnogim porodi­cama, ali se to činilo više krišom, te deca nisu mogla upražnjavati i običaje u igri sa farbanim jajima.

Postojao je još jedan lep običaj mladih za uskršnje praznike - polivanje devojaka.

Momci, polivači - kako su ih zvali - na drugi dan Uskrsa, u karucama posećuju kuće devojaka da bi ih polili, poželevši im sreću, i da im sve u toku godine, teče kao voda i da im se ispune sve želje.

Još od 9 sati pre podne drugog dana Uskrsa mogu se po ulicama videti konji, uparađeni sa praporcima - nisu to prapor­ci, nego specijalna zvonca koja se stavljaju na amove - upregnu­ti u karuce i u njima 6-7 momaka, kako sa pesmom, a pojedine karuce i sa harmonikašem, idu po kućama čija domaćinstva imaju odrasle devojke da im čestitaju Uskrs. Da im požele sreću i naravno, pri tome se ne propušta želja devojačka, da se uda, i već sve druge prigodne reči, koje se same po sebi podrazumevaju.

Ispred kapije devojčine kuće zaustavljaju se konji s karuca­ma punih momaka, čekajući da im neko od ukućana otvori kapiju i da sa karucama uđu u dvorište da bi polili devojku. Svi ukućani, znajući za taj običaj, čim vide karuce u njihovoj ulici, iščekuju ih da im otvore kapiju. Prosto osluškuju bat konjskih kopita i jeku praporaca i čim se karuce zaustave ispred njihove kuće, kapija se već otvara i domaćin skida šešir u znak dobro­došlice mladim ljudima. Momci silaze s karuca, pozdravljaju se sa domaćinom, i ulaze u „konk", gde ih sačekuje devojka. Oni joj prilaze sa pesmom i flašom okićenom svilenim raznobojnim pantlikama, punom vode, da je poliju. Iako je svesna da će momci u toj svojoj nameri uspeti, ona im kobojagi pruža, otpor. Momci su brži i jači i jedan od njih će zagrliti, a drugi će je naravno onaj koji je devojci najsimpatičniji, politi vodom po glavi i grudima. U novije vreme, poslednjih godina pred drugi svetski rat, dok su ti običaji poštovani i negovani, momci su umesto vode koristili male flašice sa kolonskom vodom i tako ispunjavali svoju i devojačku želju. Pošto se iz te, tako specijalne flašice, kolonska voda izliva u par kapljica, to i devojke ne pružaju ozbiljniji otpor, jer ih to neće pokvasiti kao što se to dešavalo kada se polivanje vršilo vodom iz litarske flaše i gde neko, ne baš mnogo šaljiv jednostavno sruči na devojku skoro čitav litar vode.

Za uzvrat domaćin momke, onako s nogu ponudi pićem, a devojka, ili neko drugi od ženskih ukućana, kolačima. Naravno, tih dana su svi zasićeni kolačima pa se niko ni ne prihvata ponuđenih, posebno što i piće ne ide uz kolače. Sve se to rela­tivno brzo završava i momci sedaju u karuce, domaćin otvara kapiju, i polivači sa pesmom napuštaju kuću devojke i odlaze kod drugih.

Tako to traje celo pre podne, pa i do 2-3 sata po podne na drugi dan Uskrsa. Po podne će se, na igranci, devojke hvaliti koliko je koja imala polivača. Što ih je bilo više utoliko je njena vrednost veća.

Božić je takođe imao lepe običaje, koji su posebno deci pričinjavali veliku radost. Neću se prisećati svih kao što je veče­ra na badnji dan, pa jutro i ručak prvog dana, i još mnogo čega koji su često bili i različiti od sela do sela pa i u pojedinim kućama istog sokaka.

Smatram da je za decu najlepši i najupečatljiviji bio običaj korinđanje na badnji dan uveče. Kako padne prvi mrak sva deca izlaze na ulicu i gacajući po snegu, ukoliko je pao, a ako nema snega onda ne „gine" gacanje po blatu. Nekadašnje zime bile su sa više snega nego što je to poslednjih godina slučaj. Trčeći od kuće do kuće, ispod prozora korinđamo, i da bi od domaćina dobili dva tri oraha. Tako to traje dok ne optrčimo sve kuće za koje verujemo da ćemo od domaćina dobiti orahe.

Po završetku korinđanja, prozebli upoređujemo svoje torbi­ce sa orasima, jer je u tome bila neka vrsta utakmice - ko će više odneti kući. Nije niko od nas bio toliko željan oraha, pa da je to bio podstrek za tako vredno obigravanje komšijskih prozo­ra, već je to bila radost postići više od drugih i želja da se i roditeljima dokažemo kao spretni i sposobni za stvaranje.

Kakvo je to bilo uživanje! I dok pišem, tuga me obuzima što su ti tako lepi običaji, i radost dece, zaboravljeni i što se nikad više neće doživeti.

Takođe je veliku radost pričinjavao običaj, ali za momke, praćenje Božića. Momci na konjima sa privezanim peškirima od domaćeg beza vezanih za konjske oglave idu iz kuće u kuću pevajući čestitaju Božić. Domaćin ih počasti vinom, jer se to dešava prvog dana Božića posle ručka, a domaćica kolačima, kao znak zahvalnosti na pažnji. Izlazak iz kuće i rastanak sa svakim domaćinom momci proprate pesmom, kao izraz svoga zadovoljstva sa ponašanjem domaćina.

Ispričaću takav jedan događaj, ne u cilju da nekog ponizim, već u želji da dočaram radost kojom su ti mladi ljudi bili obuze­ti, pa ni male neprijatnosti nisu mogle da im pomute radost.

Jednog takvog božićnjeg dana došli momci iz komšiluka da čestitaju Božić mome ocu - Pera Vijatov, koji je tada mogao imati 19 godina i Vesa Cukućan tri godine mlađi (16 godina). Kako su ih domaćini, u kućama gde su ranije bili, častili vinom Vesa još kao dečak brzo se napio i jureći svojim konjem, za Perom, pao je u blato, kakvo je bilo po kolovozima i jedva se ponovo, onako sav blatnjav, popeo na konja i takav nastavio da prati Božić.

Došavši u naše dvorište iako pripit, ipak vidi razliku između sebe i Pere, pa u svom jadu zapeva u vidu neke poznate melo­dije: „А jaoj... Pero, opet nisi ko ja..." A on sav blatnjav, od glave do pete, i samo mu oči vire iz blatnjavog lica. Kad god se setim praćenja Božića, i tog lepog običaja, uvek mi na um dođu Vesa Cukućan i Pera Vijatov.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je unuk, pisca Lava Tolstoja, Vladimir, živeo i radio u Novom Bečeju tridesetih i početkom četrdesetih godina XX veka, sve do kraja II svetskog rata?