Serenade

Ponekad, tako opčinjeni čarobnošću letnjih večeri, sedeći na klupama dolme, u želji da podelimo tu svoju razdraganost sa onima, koji te večeri nisu bili sa nama donosili smo odluku o davanju serenade, nekoj od naših dobrih drugarica, ili simpati­čnoj gošći.

Serenade spadaju u neizbrisive i nesvakidašnje doživljaje. One, nisu bile rasprostranjena pojava, pa ih mnogi u svojoj mladosti i nisu doživeli.

U gluvo doba noći odlazi se pod prozore simpatične gošće sa muzikom gde se otpeva prigodna sentimentalna pesma.

Pesma koja se najčešće pevala prilikom davanja serenade:

(Ovo je prepis iz pozorišnog komada „Seoski lola", dok smo je mi pevali sa nešto izmenjenim rečima).

 

Kod njene sam evo kuće

Što sam davno žudio,

Da joj reknem nevernice,

Bog ti za to sudio!

 

Rubac sam ti dono natrag,

Ne trebam ga više, znaj

Meni treba samo tuga

Teška tuga teški vaj.

 

I tvoj prsten uzmi natrag,

Ne trebam ga, evo ti,

Al za tobom uvek će me,

Srce moje boleti.

 

Od same odluke o davanju serenade ide sve - tako reći - tajanstveno, što kod svakog od nas izaziva izvesno prijatno uzbuđe­nje. Ali, istovremeno, nad svima lebdi i nekakav strah, kako će domaćin, a često i komšiluk, to primiti. U uslovima strogo patri­jarhalnog vaspitanja, koji su u to vreme vladali, stariji u porodici su, ne retko, u tome videli nepristojnost, a poneki čak i kao nemoral! To je svakako jedan od razloga što serenade nisu dobile šire „pravo građanstva".

Znajući da nam se može desiti da budemo i izgrđeni od domaćina, ili komšija, trudili smo se da za to nikome ne damo povoda. Čim smo ušli u ulicu u kojoj se nalazi kuća naše simpa­tije idemo skoro na prstima i razgovaramo šapatom, da ne bi probudili one, koji bi nas, eventualno, mogli izgrditi. Ovakvo ponašanje svakako je neshvatljivo za današnje mladiće, jer ko srne, a pogotovo od starijih, makar i rečima „nasrnuti" na grupu veselih mladića! Ali, u ono vreme, na koje se podsećamo, bilo je stid upuštati se u prepirku sa uznemirenim domaćinom, već se njegovo negodovanje prihvatilo kao nekakvo pravo. Mogao bi se požaliti našim očevima, ili prijaviti policiji. Bez reči se žurno, čak ponekad i trčećim korakom, napuštala ulica u kojoj se nala­zi kuća devojke kojoj je bila namenjena serenada.

Kad stignemo, ispod željenog prozora, počinje pesma. Pesma tiha, a muzika još tiša, da se prosto blago razliva u noćnoj tišini, a taman toliko glasna, da probudi samo onu, kojoj je serenada namenjena. Naša miljenica, ne paleći svetio u sobi, kresne šibicom, čime je stavila do znanja da je čula pesmu i da se zahvaljuje na lepoj pažnji.

Mi srećni i ponosni, kao da smo učinili - bog zna - kakvo plemenito delo, u tišini napuštamo kuću. Tek kad izađemo iz te ulice, nastaju toliko nestrpljivi komentari: kako je otpevana pe­sma, da li muzika nije bila suviše glasna? Ističu se vrline i pažnja devojke, kojoj je davana serenada, ponašanje njenih ukućana i komšija.

Svi smo serenade doživljavali kao nešto izuzetno lepo. Nji­ma smo sa puno iskrene ljubavi izražavali svoju toplu i čistu prijateljsku naklonost i poštovanje prema devojkama iz našeg društva.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je rešenjem iz 1948. godine romanska crkva Arača, kod Vološinova  (tadašnji naziv Novog Bečeja) stavljena pod zaštitu države?