Prela

Sam naziv ovoj vrsti sedeljki govori da su one nastale da bi se žene u jesenjim i zimskim večerima okupile da uz preslicu odnosno predenje pričale o svemu što se u selu desilo. Kad iscrpe sve događaje, koji su se u tom vremenu zbili, onda se pričaju narodne pripovetke, pa kad se pripovedači „iscrpe" pre­lazi se na pesmu, i tako je to teklo s prela na prelo.

Kasnije su se, na prelu, plele čarape, štrikali džemperi, a to znači, da su ona otvarala vrata i za mlađe: devojke, nove mlade i druge mlade žene. Čim su se na njima počele sastajati mlade devojke i žene, prela su postala primamljiva i za mlade ljude, a momke posebno. Oni su dolazili da bi pričama i šalama zabav­ljali mlade žene dok predu, štrikaju i pletu, a kasnije i da bi zajedno sa njima zapevali.

Prela

Tako je to trajalo godinama, a šale i pesme su počele sve više da potiskuju ručni rad žena, jer su i one želele da budu što aktivnije u prepričavanju šala, da pevaju i da učestvuju u igrama kojima se, na prelu, zabavljaju muškarci dok su one plele i štrikale.

Vremenom je prelo potpuno promenilo svoju namenu. Nes­tale su ne samo preslice i kolenike, već i igle za štrikanje i kukice za pletenje i prelo se pretvorilo u isključivu zabavu mladih.

Prelu su, pored ekonomske koristi, imala i obrazovnu ulogu, jer su se na njima prepričavale pročitane knjige i učile pesme, kasnije su se pretvorila u sedeljke gde su se sklapala nova poznanstva, koja su ne retko bila odlučujuća za bračne veze.

Nije mi cilj da se upuštam u analizu te metamorfoze prela, već da prikazem kako su ona izgledala u vreme na koje podsećam da bih izneo u osnovi skromnost tih i sličnih zabava i da ih, kao takve, sačuvam od zaborava.

Prela su se održavala u jesenjim i zimskim večerima povo­dom dolaska neke devojke-udavače u goste. Gošći, njeni doma­ćini uz pomoć devojaka iz susedstva - koje će inače biti doma­ćice - drugarice pri izlascima na korzo, na igranke i sl. - organizuju prelo.

Na prelo se pozivaju devojke i momci koje su najbliži devojci ili devojkama, koje se smatraju domaćicom što znači da one praktično organizuju prelo. Tako se obično skupi po 8-10 momaka, a odprilike isto toliko i devojaka.

Domaćin kuće, u kojoj se prelo održava - to je po pravilu onaj kod kojih je došla u goste devojka u čiju čast se priređuje prelo, pripremi flašu rakije, domaćice sa gošćom izkokaju kuku­ruz i sa punom vanglom kokica dočekuju devojke i momke na prelo. U pojedinim prilikama znaju domaćice da pripreme i krofne, ali ja na takvim prelima obično, nisam imao sreće, da prisustvujem. Izgleda baš na onima na kojima sam izostao, bilo svojom voljom, ili voljom organizatora, bilo je i krofni i to sa pekmezom od kajsija, što je u ono vreme bila retkost.

Prelo, obično, traje od 6 do 9 sati uveče. Počinje sa šalama, još pri zauzimanju mesta, ko će do koga sedeti, upoznavanju sa gošćom momci dele komplimente, a najčešće su i ovi propraćeni šalom i smehom.

Prelo ne bi bilo uspešno i nezaboravno da u svakom mla­dom društvu ne postoji po jedan mlad, spretan, čovek koji pros­to diriguje raspoloženjem. On, na osnovu ličnog iskustva zna, kako i čime da otpočne veče, kada i na koji način prestati sa određenom vrstom zabave i prihvatiti se nove i koje. On tu ne polazi od svojih želja, već od želja i raspoloženja prisutnih, a to znači da ih odlično poznaje, ili je veliki psiholog pa zna u pravo vreme da oceni raspoloženje „mase" i da njemu prilagodi način razonode.

U našem društvu to je bio trg. pomoćnik gvožđarske struke Vasa Martić, koji je kao Privrednikov pitomac izučavao trgovinu u gvožđari Petera Knefelija. Zbog toga su ga, svi u Novom Bečeju i Vranjevu, znali, kao Vasa Knefeli, iako je u poslednje vreme, pred odlazak iz Novog Bečeja, radio u gvožđari Janka Glumca.

Vasa je bio vrlo spretan u društvu, a uz to bio je agilan član Sokolskog društva i prednjak za naraštaje, igrao je fudbal, odli­čno je igrao narodna kola, jednom rečju društven i vedar čovek, i kao takav cenjen i omiljen od mladin devojaka i mladića.

Mi na prelo ne krećemo bez Vase, a njegovu ulogu cene i sve devojke iz našeg društva, pa već po tom osnovu, on ne može biti izostavljen. Meni je jedno takvo prelo u kojem je Vasa bio „dirigent" ostalo nezaboravno do današnjeg dana. To je bilo prelo povodom dolaska jedne simpatične devojke iz Melenaca Olgice Šoljine - ovo je nadimak, a pravo prezime joj ni onda nisam znao, a niti je ono, za bilo koga od nas, bilo važno. Olgica je bila ta zbog koje smo, svi mi jedva čekali da dođemo na prelo. Ona je bila vedra, stalno nasmejana i sa svakim je znala da vodi odgovarajući razgovor. Ako je u pitanju šala ona je prihvata, ali smo svi znali, da šala mora imati lepu meru, jer Olgica zna i da „izbrusi", ako neko pokuša da zloupotrebi njeno drugarstvo i spremnost za humorom.

Prelo je organizovala Melanija Garčev kasnije udata Boškov u kući svojih roditelja, a mislim da je Olgica i bila njihova gošća.

Posle ispričanih najnovijih doživljaja i viceva, na račun po­jedinih prisutnih momaka, i mnogo smeha počinje igra.

Vasa uzima svoju maramicu, od nje oplete korbač i od domaćice traži jedno dugmence za košulju. Svi mi držimo svoje pesnice na sto okrenute palcem i kažiprstom na gore. Vasa uzima to dugmence i svoja tri prsta, palac, kažiprst i veliki prst, među kojima je dugme, uvlači u svačiju pesnicu i tako ide redom od pesnice do pesnice, a u jednoj ostavlja dugme. To naravno, sem njega, i onog u čijoj je pesnici dugme, niko ne sme da zna.

Kad je izredao sve pesnice, otvara svoju šaku da bi pokazao da je dugme ostavio u nečiju pesnicu, određuje jednog od mo­maka da pogodi kod koga je dugme.

Ovaj koristi, sva svoja psihološka znanja i stručno posmatra ponašanje svakog pojedinog učesnika u igri, trudeći se da oseti uznemirenost, da li u očima ili drugim gestom, onog kod koga je dugme. Naravno, da smo toga svi svesni pa i mi „izigravamo" uznemirenost, dok se onaj ili ona, kod koga je dugme, trudi da ostane što mirniji.

Najčešće ne pogodi, i upre prst na pogrešnog što je i po računu verovatnoće logično. Ako je prisutno, primera radi, nas desetoro, a samo jedan ima dugme u ruci, to znači izuzimajući Vasu i samog sebe, pogađač treba od osmoro verovatnih da izabere jednog mogućeg, a to je verovatno da će od osam sluča­jeva sedam puta pogrešiti.

Za pogrešno nabeđenog, Vasa održi prigodno slovo, kako je on osumnjičio nevinog čoveka i da zato treba sa njega da spere ljagu na taj način, što će nabeđeni odrediti broj udaraca korbačem, od ispletene maramice. Igra se ponavlja, sve dok onaj ne pogodi, a onda onaj, kod koga se dugme našlo, pogađa.

To je duga i vrlo zanimljiva igra, jer svi živo učestvuju u njoj i trudeći se da navijaju, ali ne da bi pomogli, već da bi zaveli onog što pogađa, a kad dobija „batine", onda navijaju za jače udarce ili sažaljevaju neuspelog pogađača.

Slična ovoj igri je i igra sa ceduljama, nazivali smo je „siroma čika". Iseče se onoliki broj ceduljica, koliko je učesnika u igri, a na svakoj je napisano koga onaj, kod koga se ta cedulja bude našla, predstavlja. Tako na jednoj cedulji piše „siroma čika", taj tragičar ima najnezahvalniju ulogu, videćete u čemu. Na drugoj piše „lopov" na trećoj „žandarm" na ostalim seljaci, a na dvema stoji „svedok". Vasa, stavlja sve te cedulje, savijene na istovetan način, u šešir „promućka" i daje svakom da izvuče po jednu.

Kada smo svi uzeli Vasa proziva da se javi „siroma čika" i žandar. Zatim, onaj što ima cedulju sa napisom „siroma čika" kaže: - Siroma sam čika ukrali mi bika... i sad treba da pruži prst na lopova, a to, opet po računu verovatnoće, nije lako jer je samo jedan lopov, od preostalih sedam učesnika u igri (jer smo „žandarma", „siroma čiku"i Vasu izuzeli). Obično pogreši i onda opet slede „batine" sa korbačom. Zbog nevino osumnjiče­nog dobiće onoliko batina koliko dva svedoka odrede.

Ova igra je zahvalnija od one sa dugmetom, jer „siroma čika" je samo jednom izvukao cedulju sa tom ulogom, a već pri sledećem vučenju je to drugi, koji bude te „sreće".

Žandarm izvršava naredbu i ponekad pojedinci znaju da izgube meru za šalu i hoće da udare jače korbačem nego što to šali i igri pristoji. Ali će, možda već u sledećem „mućkanju", on biti u situaciji da trpi još jače udarce i tako se igra zna pretvoriti u osvetoljubivost. Tada Vasa mudro, interveniše, da se ozlojeđenost pojedinca, koji su dobili „batine" ne prenese i na drugu igru, bira takvu gde do toga ne može doći.

Najprisutnija igra na svakom prelu bila je igra fote. Svaki učesnik u igri daje nekakav svoj predmet, kao svoje znamenje, i to se stavlja na gomilu. Odredi se jedan koji okreće leđa stolu, odnosno gomili sa koje će se uzimati uloženi predmeti i koji će naređivati zadatke učesnicima igre. Vasa uzima predmet po pre­dmet i pita onog što je leđima okrenut prema stolu i učesnicima u igri: - Šta da uradi vlasnik čija je ova fota (predmet)? Onaj kaže na primer: - Neka uzme kantu i nek donese vode iz buna­ra, ili drugom neka poljubi, tri puta u obraz, tu i tu prisutnu osobu itd.

Ova igra je najveselija, naročito ako je onaj koji određuje zadatke spretan i duhovit. Duhovitost zadatka zavisi i od Vase, jer treba da zna koju će fotu i kad uzeti u postupak.

Piće, koje domaćin iznese, nije od značaja za raspoloženje okupljenih, jer veselost stvara vedrina i duhovitost učesnika u igri, te nije potreban alkohol za dobro raspoloženje. Ono je više prisutno kao vid pažnje domaćina.

Vreme na prelu tako brzo prolazi, da smo svi iznenađeni, kad Vasa kaže: momci i devojke, pola devet je, vreme je da zahvalimo našim domaćinima na gostoprimstvu, da devojkama poželimo lep san, jer sutra treba na posao! Ovo se prihvata iako će devojke, a naročito one koje se osećaju domaćicama zadrža­vati, ali Vasa tu ne popušta. Možda je baš u tome i sva draž prela što se znala mera i prekinuti na vreme.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je unuk, pisca Lava Tolstoja, Vladimir, živeo i radio u Novom Bečeju tridesetih i početkom četrdesetih godina XX veka, sve do kraja II svetskog rata?