Lična sigurnost i bezbednost imovine

Ovim poglavljem, mnogi čitaoci će dobiti potvrdu za svoje uverenje da idealiziram život „prohujalog" vremena, kad i o policiji i vlasti uopšte govorim pohvalno. Ustvari, ja i pišem samo o onoj, pozitivnoj aktivnosti vlasti na obezbeđenju imovine i mirnog života, a ne i o njenoj određenoj represivnoj ulozi.

Lična sigurnost i bezbednost imovine

Рге drugog svetskog rata, Novi Bečej, bez Vranjeva, imao je - pored 6-7 žandarma, koji su bili organi sreza i koji su se javljali samo kada su u pitanju neki izraženiji kriminalni akti, ili gde se dovodi u pitanje državna sigurnost - još i 5-6 policajaca.

Žandarmi su u svakodnevnom životu bili nezapaženi, sem što su se, mada rede, tu i tamo mogli videti na ulici, železničkoj stanici ili po trgovačkim radnjama, gde se kao i svaki drugi kupac, „pogađa" oko cene određene robe koju je nameran da kupi.

Svu vlast smo videli u opštinskoj policiji, koja se sastojala od 4-5 policajaca i svog narednika. Isto toliko ih je bilo i u Vranjevu. Oni su bili prisutni na glavnoj ulici, dočekivali svaki voz, dežurali noću i obezbeđivali miran san svojim sugrađanima. To nije bilo teško jer se mesecima, a da ne kažem i godinama nije ništa posebno dešavalo, gde bi policija morala da interveniše i da pravi red.

Narod je bio dobroćudan i pošten, pa za policiju nije ni mario, već ih je gledao kao i sve druge svoje sugrađane pozna­nicima i prijateljima. Izuzetak su činili ispadi pijanih mladića na nedeljnim igrankama, kada se, zbog svađa oko devojaka, potuku pa i potegnu noževe. U tom slučaju dođu dva policajca i izazi­vača nereda odvedu u opštinski zatvor, gde ga zadrže dok se ne istrezni, brzo zavedu red i igranka se nastavlja u najboljem redu kao da se i nije ništa desilo.

Iako je policija bila miroljubiva, ipak smo svi znali da na ulici, u kafani i na svakom drugom javnom mestu mora biti reda i mira. Da niko nikome ne može pričiniti štetu, ili mu naneti bilo kakvu nepriliku, a da to ne bude registrovano od vlasti i počini­telj ne bude uzet na odgovornost. Samo taj osećaj, uz nepreki­dnu prisutnost običajnih-moralnih normi koje nosimo iz porodi­ce i škole, uticali su da smo svi živeli mirno i bezbedno.

Mali je broj onih naših sugrađana koji su u policajcu gledali čoveka koji mu ugrožava slobodu, a i da ne upotrebim teži izraz - koji mu zagorčava život. To su bili samo oni koji su nepreki­dno u sukobu sa osnovnim normama ljudskog ponašanja, a takvi su se mogli izbrojati na prste, jedne ruke.

Svi smo iz kuće poneli saznanje da je policajac vlast, pa smo ih se kao deca pribojavali, jer su nam stariji znali i pripretiti policijom za neku našu neposlušnost, a to ne ostaje bez traga.

Tako je na fudbalskim utakmicama u Gradištu, pošto je igralište bilo neograđeno, bio dovoljan samo jedan policajac, pa da bez ulaznice ne smemo da se približimo. Sećam se jednog vranjevačkog policajca zvao se Mira, koji je znao nas decu da zaplaši svojim prodornim glasom. Mira sa prutom u ruci samo vikne iz daleka: - Hej, ti, kuda ćeš! Čekaj da ti ja dođem! - I kobajagi potrči u našem pravcu, a mi se svi damo u beg, pa sve jedno preko drugog, samo da nas Mira ne stigne. On naravno, i ne pomišlja da se juri sa nama decom, jer dovoljno je bilo samo što je pokretom učinio kao da će da potrči prema nama, pa da se razbežimo.

Tako je prisutnost, tih skromnih ljudi predstavnika mesnih vlasti, bila, kod nas dece, na ulici, na dolmi, na plaži, svugde. Izuzetak je bio odnos prema „vodonošama" na Tisi, gde smo se osećali lišeni nadzora policije, mada su i tu, pored Tise, baš zbog „vodonoša", pokadikad prošetali. Dovoljno je bilo da ih samo neko spazi, još kad se pojave na dolmi, pa da svi pobegnemo sa „vodonoše" ili u vodu, ili da legnemo na kamenje kao da se tobože sunčamo. Taj odnos prema njima i redu uopšte nije nas napuštao ni kad smo odrasli, s tom razlikom, da smo sad već postali prijatelji sa policijom i najuljudnije ih pozdravljali i oni na isti način uzvraćali.

Pored svega što sam rekao, da krađe u Novom Bečeju i Vranjevu nije bilo godinama, ipak su trgovci i zanatlije iz centra Novog Bečeja plaćali jednog starca, koji je noću bdio nad njiho­vim radnjama. Njega su plaćali, minimalno, oni čije je radnje čuvao, a on je svake noći na katance od radnji, na bravama roloa, ili vrata lepio nekakve svoje etikete, kojima je vlasniku stavljao na znanje, da je te noći dežurao. Prilikom otključavanja radnji, svako je morao da ključem probuši tu etiketu, koju je „bakter", tako su nazivali tog noćnog čuvara, zalepio.

Nastankom velike krize, trgovci su neredovno plaćali ,,baktera" te je ovaj verovatno zbog toga, a i pod pritiskom poodmaklih godina „iščezao" sa glavne ulice Novog Bečeja. Za njim i njegovom brigom, objektivno nije bilo potrebe ni ranije, ali to je bila tako mala svota koju je svaki trgovac i zanatlija izdvajao, da niko nije postavljao pitanje. Tom starom i siromašnom Čoveku je to bilo dovoljno, da pored rada u bašti, ili na njivi, održi sebe i svoju porodicu.

U Novom Bečeju i Vranjevu se znalo ko je sklon krađama i kad god se nešto tako desilo odmah se policija obraćala njima. Ti, teška bi reč bila kada bi ih nazvao, i sitnim lopovima nisu krali po selu, već na njivama, vinogradu i bostanu. To su bile sitne krađe: korpu grožđa, džak lubenica ili dinja, ili par krstina žita sa njive. Sve je to bilo beznačajno, pa oštećeni najčešće i nisu tražili obeštećenje, već podnose prijavu vlastima više radi sprečavanja da to ne postane češća pojava.

„Subaše", tako su se nazivali čuvari hatara, ili kako ih u drugim krajevima, nazivaju poljskim čuvarima, stvarno su bili čuvari naših polja. U Novom Bečeju ih je bilo 4-5 za čitav hatar, a toliko ih je verovatno bilo i u Vranjevu.

Normalno je, da oni ne mogu svakodnevno bdeti nad svači­jom njivom ili drugom imovinom u polju, pa ipak je sva ta imovina bila čak vrlo bezbedna. Znam, da ćete se dragi čitaoci zapitati, kako?! Pa, odgovor, pre objašnjenja, deluje neubedljivo, ako kažem lepo! Evo objašnjenja. Svaki „subaša" imao je svoj deo hatara za koji odgovara i snosi posledice za svaku štetu, ako ne pronađe krivca. Već samo taj uslov kaže da on mora biti uvek prisutan gde preti opasnost da neko nekom nanosi štetu.

Znaju „subaše" ko, u kom kraju, može i kakvu štetu da nanese. Poznaju sve čobane, i posebno su im na „nišanu", oni koji su skloni da vrše potričenje, pa ih najčešće i uhvate u potrici, ili će ih uhvatiti ubrzo posle prijavljene štete od strane oštećenog. Kako oni to čine? Ispričaću, šta se dešavalo sa nama đacima starobečejske gimnazije u starobečejskom parku. Istakao sam da smo imali dvokratnu nastavu i da smo svo vreme, u proleće i u jesen, kad su lepi dani, između prepodnevne od 11 sati, pa do popodnevne do 14 sati, provodili u parku na klupa­ma. Neka neko od nas zakorači na travu, a da ne govorimo u „rundelu" sa cvećem, stari čuvar parka čika Sima vikne: - Hej, kud si pošo! Nemoj da ti dođem tamo! - A mi nikako da se načudimo kako sve vidi?! Ne možemo da učinimo korak u „šte­tu", a da on ne vidi.

Tek kad sam odrastao, shvatio sam da je i on, taj čuvar, iskusan psiholog pa zna ko u toku tog doba dana može da napravi štetu u parku. To svakako neće uraditi niko od odraslih, već samo deca, i to ona koja tu provode vreme, iz proste dosa­de. Tako on iz prikrajka samo motri na nas đake, a mi smo uglavnom svi u gomili, ili najviše na dve odvojene grupe, a to je lako „držati" na oku.

Tako je i „subaša" znao ko je sklon potričenju i noću je najčešće dežurao tu oko takvih čobana. Preko dana je znao čije krave, guske, ćurke mogu da pređu u komšisku detelinu, kuku­ruz ili drugi usev, i obraćao je pažnju na tu salašarsku decu, kao čuvare.

Kad uhvati u potrici, on to stado ovaca, jato gusaka, ili već ko se našao na tuđoj njivi, dotera u opštinsko dvorište gde će ih držati dok vlasnik ne isplati kaznu-odštetu. Visinu štete izriču opštinski zakletnici „eškuti".

Svaka opština imala je dva „eškuta" zakletnika, koji pored svoje dužnosti kako im već i sam naziv kaže, i određuju kazne za izvršeno potričenje a često je to činio i podpredsednik opštine. Visina kazne se određuje prema izjavi „subaše" i oštećenog, ili „eškuti" izađu na lice mesta i tamo u zajednici sa oštećenim ustanove stvarnu štetu i za toliko će „oglobiti" počinioca, odnosno vlasnika stoke.

Tako se održavao red i bezbednost imovine, ali nije prepu­šteno nebrizi ni bezbednost u saobraćaju. Na putevima su pos­tojale „drumarnice" - kuće čuvara drumova, iako su skoro svi drumovi bili zemljani. Postojala je drumarnica na putu za Kumane, na putu za Beodru, na putu za Bašajid i Melenci. Isto tako postojale su čuvarnice na železničkoj pruzi koje smo nazi­vali „bokternicama". Čuvar je svakodnevno peške prelazio pru­gu od svoje „bokternice" do železničke stanice i za svaku zapa­ženu neispravnost obaveštavao nadzornika pruge.

Danas, kada je potreba za takvom bezbednošću uvećana, jer se vozila neuporedivo brže kreću po drumovima i prugama i frekvencija saobraćaja neuporedivo veća te čuvarnice su ukinute i samim tim izostala takva jedna briga o bezbednosti putnika. Izostala je i briga poljskih čuvara i policije, a nasilništvo i ubistva se skoro neprekidno serviraju deci od najmlađih dana pa sve dok ne odrastu i stasaju u zrele ljude, u vidu crtanih, kriminalis­tičkih, kaubojskih i si. filmova. To čini svakodnevno televizija, a i uvozni filmovi u bioskopima su takve sadržine, da se siledžije i razbojnici uzdižu malte ne do stepena heroja.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je najveći domet koji je jedan Srbin postigao, u renomiranim inostranim pozorištima, postigao Joca Savić iz Novog Bečeja.