Polomljen točak

Za razliku od današnjih zemljoradnika, koji zemlju obrađu­ju traktorima i koji skoro po pravilu drže neke najminimalnije rezervne delove kao što su svećice, ventilatorski kajiš i slično, u vreme na koje se odnose moja sećenja, obrada zemlje vršena je konjskom zapregom i sav prevoz se odvijao zaprežnim kolima. Onda, ni jedno seosko domaćinstvo nije imalo bilo koji rezervni deo za zaprežna kola, izuzev dručanika, koji se najčešće doda­vao za uprezanje trećeg konja, kako se to naziva - na logov. Ne znam da je neko u našem komšiluku imao ni rezervnu levču, pa možda ni čiviju, a o točku i da ne govorim, to nisu imala ni ona najbogatija domaćinstva.

Nije to bila nemarnost, već se znalo da u selu postoji dovo­ljan broj kolara, ili kovača, koji su u stanju, a i spremni su da u najkraćem vremenu izvrše popravke polomljenog dela ili da izrade novi. Kolari su imali u svojim radionicama, gotovih naplataka i žbica za točak, rude, jarmac, dručanik, levči što se mo­mentalno može staviti na raspolaganje mušteriji i pričekati da se određeni deo na kolima zameni novim. Kovač će za najkraće vreme izvršiti popravku polomljenog dela, a i on je imao u rezervi: tuljac, top, čivije, pa i šine za točkove.

Sve se to brzo popravljalo, ili zamenilo novim delom, jer su kola bila standardizovana. Postojala su kratka, dugačka i voluj­ska kola, a pored ovih i tarnice. Za svaku od ovih vrsta kola bili su tipizirani delovi tako, da se kod svakog kovača, ili kolara mogla izvršiti odgovarajuća zamena, ili popravka za najkraće vreme. Otuda, na izgled, nemar zemljoradnika, da drži rezervne delove.

Nije on imao rezervne delove ni za druga poljoprivredna oruđa, pa čak ni za mašinu sejačicu, samovezačicu, a o brani ili drljači i da ne govorim.

Pa i pored toga što je svakom zemljoradniku majstor bio - tako reći - pri ruci, priličan broj se nemarno odnosio prema održavanju svojih kola. Možda, karikirano zvuči pojam „održa­vanja" zaprežnih kola, ali praksa je to znala da istakne baš kao i svaki drugi životni problem.

Svi mi koji smo odrasli u seoskim porodicama i bili okru­ženi komšijama zemljoradnicima znamo, da se i onda pojedini seljak odnosio prema zaprežnim kolima kao i danas što se pojedinci odnose prema traktoru, ili automobilu. Dokle god može da „služi" on će ga koristiti, pa tek kad dođe do kvara, onda će, i to na putu tražiti pomoć. Tek posle doživljenih muka i peripetija oko pozajmljivanja rezervnog točka, ili nekog drugog dela, otići će kod kolara, ili kovača, i opet nastaviti korišćenje sa istom nemarnošću kao i pre havarije.

Polom točka, na zaprežnim kolima, se dešava samo kad su kola puna pa čak i preopterećena, a to znači, da se u tom slučaju ne može poslužiti nikakvom improvizacijom: čatlovom ili drvenom gredicom umesto točka. Mora se skinuti teret sa kola i izvršiti zamena točka na praznim kolima, pa onda ponovo natovariti, ako se prevozila pšenica ili kukuruz dvadesetak dža­kova od po šezdesetak kilograma i onda nastaviti putovanje.

Zamislite kada se radi o polomu točka, a na kolima je bio sadenut voz pšenice i još gore sena ili deteline. Kao što je slučaj i sa džakovima pšenice, tako se i ovde mora prvo izvršiti skida­nje snopova, ili rasterećenje kola od deteline, pa tek onda zameniti točak i iznova denuti voz. Koliki je to posao, ali bez tih operacija zamena se ne može izvršiti.

Nije najveći problem u uloženom trudu i gubitku vremena oko istovara i ponovnog utovara tereta u kola, već je znatno veći problem pronaći zamenu za polomljeni točak.

Rekao sam, da niko nema rezervni točak, pa čak ni ona domaćinstva koja imaju po dvoje, troje i više kola, a to znači da se teško može od nekog pozajmiti, posebno ako se taj maler desi u periodu kada je vozidba pšenice ili berba kukuruza u jeku, ili kad se „liferuje" žito i vrši utovar u šlep. Tada su sva kola u domaćinstvu angažovana. Desi se da tako treba „obigrati" ne samo komšije, nego i sve bliske prijatelje da bi se neko odlučio da skine točak sa svojih kola i pozajmi. Zna se da ovaj neće žuriti da vrati točak, a njemu kola mogu zatrebati. Zbog toga se nalaze razne isprike, navodeći poslove koje mora baš u toku dana da obavi kolima pa ne može da skine točak, a najče­šće je i objektivno to tako, da su kola, u tim danima, svakom potrebna.

Tada i kolari i kovači imaju puno posla, pa ako je neko od lošijih mušterija, onda i ne može da ga uzme u „postupak", već odgađa dan dva, samo da bi ga uputio na drugog kolara, odno­sno kovača.

Kad se, na primer, kvar desi na drumu ili na leniji udaljenoj i po desetak kilometara od sela, onda treba uzjašiti konja pa odjuriti do sela i natrag, a to znači da konja zamara sa dodatnim putem od dvadesetak kilometara. Uz to, svako od nas može zamisliti kako je teško nositi točak zaprežnih kola jašući na konju. Ne može se jednom rukom držati ular, a drugom točak opušten uz konja, jer točak ima ispupčenu glavčinu ili glavu - kako je gde nazivaju - a ona mora biti udaljena od konja da ga ne bi „proburazila" ili povredila. To nije moguće učiniti jer bi ruka morala da bude opružena ustranu, a niko nema takvu snagu da ispruženom rukom drži teret od nekoliko kilograma, koliko je težak točak. Jedina je mogućnost da se točak stavi na leđa i veže uzetom ili ularom, a to znači da ne može ići kasom već hodom konja, kako točak ne bi odskakao na „grbači", što je veliki gubitak vremena, a poslovi čekaju. Muka živa! Ali iz te nevolje se ne može drukčije izaći.

Kad se stigne do mesta havarije onda se tek vrši istovar i montiranje-naglavljivanje točka, pa zatim ponovni utovar. Izgubi se u svemu oko zamene točka najmanje pola dana. To međutim, neće biti dovoljna pouka da se to više nikad ne ponovi. Takav je odnos prema kolima, možda i prema svemu drugom, a meni je želja da prikazem potrebu održavanja zaprežnih kola, koja ne traže mnogo, kao što je to slučaj sa automobilom, ili traktorom, ali taj minimum se mora izvršiti, ako se ne želi doći u opisanu situaciju.

Neshvatljivo je na primer da ukoliko se desi kvar u blizini nekog salaša skoro po pravilu nije niko spreman da da na zajam točak sa svojih kola, već je unesrećeni prinuđen da „zakuca" na mnoga vrata da bi konačno dobio točak. Zapitaćete se pa otkud takva nespremnost za pružanje pomoći u našim selima i mnogi se neće složiti sa mnom sve dok ne budem ispričao istinit slučaj sa mojim ocem, kada je pozajmio točak jednom Tarašanu. Po­učen tim slučajem niko više nije mogao računati ne samo na njegovu pomoć, nego ni na pomoć svih onih koji su čuli kako je moj otac prošao. Tako skoro svi računaju sa nemarnim odno­som oko vraćanja pozajmljenog točka, pa niko nije spreman da čini takvu uslugu. Pritećiće mu u pomoć oko istovara i utovara, ali točak teško daju.

Dogodilo se to jednog septembarskog popodneva, kada se nedaleko od našeg salaša u pravcu Kumana slomio točak je­dnom Tarašanu. Bio je to čovek koji se bavio menjanjem brašna za pšenicu u Tarašu. Zbog toga je svake nedelje dovozio zapre­žnim kolima pšenicu u novobečejski mlin „Buda" na mlevenje. Рге podne donese pšenicu, a po podne natovari dobivenu koli­činu brašna i mekinja i sa tako, neprekidno, punim kolima na­pravi turu Taraš-Novi Bečej i obratno, a to je oko 35 kilometara u oba pravca. Kad je lepo vreme od proleća pa do jeseni, dok se ne okiša on je taj prevoz obavljao sa dva konja u kolima, a kad počnu jesenje kiše i put postane skoro neprohodan i kad točkovi upadaju u blato do glavčina, onda jedva uspeva da, verovatno i manji teret, preveze sa tri konja (pored dva uz rudu i jednog na logovu).

Više puta smo ga videli kako na drumu, koji je tada bio običan zemljani put u to vreme sa izuzetnim ritskim blatom, zaglibljenih kola u blatu bije konje, ali ovi ni da pomaknu kola iz tog gliba. Pomaže im i on, gurajući u levče, ali umorni konji ni pod bičem ne mogu, pa ne mogu.

Na njegovu nesreću, u to vreme se u toku celog popodneva, a uveče i da ne govorim, niko neće naći na drumu ni kao pešak, a pogotovu ne sa kolima.

Stoji on tako bespomoćan, konji jedva dišu od umora, i svaki novi pokušaj je sve manje uspešan, jer su i konji valjda izgubili samopouzdanje, pa se više i ne naprežu sa onom sna­gom kako su to u početku činili. Tako traje ta njegova bezpomoćnost sve dok ne dođe neko od salašara, koji čuju tu njegovu galamu i viku na konje ,,ajd-đe, pa ajd-đe!", ali sve uzalud kola „ni makac".

Na jedvite jade neko će se odlučiti da mu po tom blatištu pomogne, ali se niko ne odlučuje da mu pritekne sa svojim konjima u pomoć, jer seljak u takvim vremenskim uslovima štiti svoje konje, već će izaći domaćin, ako ima i slugu pa da tako u troje, računajući i na samog Tarašana uz skidanje nekoliko dža­kova brašna poguraju kola i pomognu konjima da ih iščupaju iz gliba. Natovare skinute džakove, krene on i taman se uputi i samo neka malo uspori i glib bude nešto dublji i opet ista nevolja. Kad stigne u Taraš ne znam, ali sigurno put i muka traju do kasno u noć.

Svi smo mi njega sažaljevali i u njemu videli velikog paćeni­ka, ali to su bili njegovi uslovi opstanka. Taraš nije imao mlin i brašno se kupovalo ili menjalo za pšenicu, a „junak" ove priče držao je u Tarašu menjačnicu brašna. Nije hteo da ostavi svoje meštane bez brašna, ali nije to motiv za tako mučan posao, već skromna zarada koju ostvaruje na toj razmeni i tako obezbeđuje egzistenciju svojoj porodici. Mukotrpan život, to što smo mi zapamtili traje nekoliko puta u toku godine, pa kad padne sneg on onda sa sankama, još lakše, nego što to čini leti, ili u proleće.

Mi smo njega videli samo kroz onu muku po blatnjavom putu i sažaljevali ga, kad god ga vidimo da sa tri konja u zaprezi ide u Bečej, a još više kad se vraća, jer tada ga na putu zatiče mrak, a u mraku je svaka nevolja stravičnija nego po danu. Posebno što nemaš nikakve nade da će neko naići, ili da će te neko čuti da ti pritekne u pomoć.

Jednog, septembarskog dana, taj naš „mučenik" vraćajući se punim kolima brašna, na dva tri kilometra, od našeg salaša prema Kumanu, doživi jednu takvu havariju - polom zadnjeg točka na kolima. Do Taraša mu preostalo još oko 14 kilometara, a nikog sa obližnjih salaša ne poznaje i prema tome ne može ni računati da će iko biti spreman da mu pritekne u pomoć.

Kad je čovek u nevolji mozak intenzivno radi i uznemiri svaku i najzabačeniju vijugu. Tako se on setio, da moja majka ima brata od ujaka u Tarašu i reši se da iskoristi tu okolnost i odobrovolji moga oca da mu pozajmi točak. Svi znaju da je to veliki rizik, pa su skoro neumoljivi. Ali ovaj je bio toliko uporan pozivajući se na tog našeg rođaka, pa na svoj svakonedeljni dolazak u Bečej, uveravajući moga oca da će još u toku sutra­šnjeg dana doneti, ili po nekom, ko iz Taraša dolazi u Novi Bečej, vratiti točak. Na takvu upornost, a znajući kakva je to bespomoćnost, moj otac, popusti i pozajmi mu točak.

Ovaj, „junak" priče, u uslovima u kakvima se našao mislio je samo da se izvuče iz nevolje, pa ako treba još iste večeri će se vratiti i u toku noći doneti točak, a pogotovu će to učiniti u toku sutrašnjeg dana.

Stigao je u Taraš do mraka i raspitivao se da li neko, iz njegove okoline, ide sutra u Novi Bečej. Naravno, to tako obi­čno biva, da baš kada ti treba, onda niko ne ide. Inače, skoro svakog dana po nekoliko njih će otići ili na pijacu, ili da obavi nekakav posao u srezu, ali sutra baš niko. Kad se vratio iz komšiluka, drugi poslovi čekaju, razmisli malo, a znajući da moj otac ima dvoje kola, pomisli, pa ne moram baš danas da mu vratim! Valjda će neko sutra iz komšiluka ići, pa ću po njemu poslati. Ponovilo se međutim ono što se zbilo juče i danas, da nije našao nikog i tako odložio vraćanje točka i za drugi dan.

Moj otac, u međuvremenu, dobio poziv od žitarskog trgovca da „liferuje" žito u šlep. Potrebna su oboje kola, a njemu fali jedan točak. Sad, on, obigrava, po komšiluku da bi pozajmio, ali i komšije imaju da prevoze svoje žito, ili neke druge poslove, pa ne mogu ni oni bez jednog točka.

Na jedvite jade našao je od nekog daljneg rođaka, što mu je posebno teško palo, jer je on bio domaćin uredan, koji je imao sve što mu je potrebno i ni od koga nije ništa pozajmljivan ali je mnogima sa raznim svojim alatom priticao u pomoć. Do­bio je točak pa iako mu nije naglašeno kad mora da ga vrati on je bio svestan da to mora da učini što pre.

Presretao je na drumu Tarašane i preko njih poručivao, onom kome je pozajmio točak, da ga odmah vrati, ali bez uspe-ha. Kad je video da nema drugog izlaza, u nedelju ujutro pošalje slugu na konju u Taraš da donese točak.

Posle ovakve pouke, moga oca, ni njegovi prijatelji i pozna­nici sigurno nikada više ne bi dali točak na poslugu.

Polom točka na zaprežnim kolima se može izbeći, i brižljivi domaćini u tome uspevaju. Kvar na točku ne nastupa trenutno, već se vremenom prvo olabavi šina ili se rasuši ili istruli neki naplatak i treba ga blagovremeno, uz malo truda kolara ili ko­vača, zameniti i točak služi godinama. Ali to pojedini odlažu, polazeći od one uobičajene „izdržaće još ovaj put", sve dok ne dođe do poloma, a onda sledi ovo što je u priči izneto.

Pogrešno bi bilo pretpostaviti da se tu radilo o primitivizmu zemljoradnika i da zbog toga dolazi do havarija, već je to nemar, koji je svojstven i prosvešćenom i kulturnom čoveku - intelektualcu.

Nezaboravan mi je jedan istiniti događaj sa suprugom je­dnog mog prijatelja na putu Beograd-Budimpešta davne 1967. godine. Jedne majske subote trebalo je da mu uveče kolima dođe supruga sa njihovim prijateljima lekarom i njegovom su­prugom. Krenuli oni u subotu u 15 časova, po završetku radnog vremena, a treba da stignu u Budimpeštu oko 10 časova uveče. Moj prijatelj izašao da ih sačeka ispred Budimpešte u to vreme, tako su se bili dogovorili. Čekao, čekao, i tako prođe i ponoć i on se u jedan sat noću vrati sam i legne, misleći da su odustali od dolaska.

U nedelju u 5 sati ujutro neko zvoni na vratima stana, kad ono supruga moga druga, sva van sebe od sekiracije i onako umorna nađe krivca za svoj jad u domaru ambasade, što je bio neljubazan kada su ga u 4 sata ujutro probudili da bi dobili adresu moga stana. Krivac je međutim, bio lekar vlasnik fiće. On je bio toliko nemaran da je na tako dalek put Beograd - Budimpešta oko 400 km krenuo sa lošim gumama, da je usput imao četiri „gumi-defekta". Rezervni točak, u ovim uslovima, nije bio nikakav spas, već je trebalo lepiti gume noću na putu. Zaustavljali su vozače kamiona, koji su im priticali u pomoć i tako sa 6-7 sati zakašnjenja stigli u Budimpeštu.

Prema tome, nemar može biti svojstven svim slojevima bez obzira na inteligenciju ili kulturu. Valjda sam ovim makar done­kle opravdao našeg Tarašana i njemu slične seljake.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je novobečejsko pristanište je 1929. godine i po prometu putnika bilo u samom vrhu. Kroz pristanište u Starom Bečeju (Bečeju) prošlo je 28.931 lice, u Novom Bečeju 28.380, u Titelu 11.096 i Senti 2.194 lica.