Rasprostranjenost salaša u Vranjevu i Novom Bečeju

Do pre pedesetak godina salaši su po svojoj privrednoj sna­zi i po svom građevinskom fondu ispunjavali hatare Vranjeva i Novog Bečeja. Vranjevo je prema podacima zabeleženim u knji­zi: „Torontalska županija i gradovi" od Dr. Šamu Borovskog, 1910. godine imalo 285 salaša, a između dva svetska rata i više. Za banatske prilike to je bila gusta rasprostranjenost, jer je u Bačkoj, naročito u njenom severnom delu, na sličnim veličinama hatara, bilo i znatno više. Novi Bečej je pred drugi svetski rat, prema nepotpunim podacima označenim na sekcijama Geografskog instituta JNA i prema mojoj proceni imao oko 170 salaša. Samo je u Ritu, na Bisernom Ostrvu, pored veleposedničkih imanja Rohonci i Ivanović bilo 47 salaša.

Rasprostranjenost salaša u Vranjevu i Novom Bečeju

Prema podacima knjige „Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka" od Mate Kosovca za 1905. Vranjevo je imalo 1.553 doma sa 9.308 stanovnika, što bi značilo da je bilo u prošeku 6 članova po domaćinstvu. Ako 285 salaša, koliko je imalo Vranje­vo 1910. godine pomnožimo sa 6, izlazi da je na vranjevačkim salašima živelo 1.710 Vranjevčana, ili oko 20% stanovnika Vra­njeva. Imajući ovo u vidu salaši, samo zbog toga, zaslužuju da se sagledaju kao svojevrstan način života i privređivanja.

Zbog te i takve uloge salaša u životu naših sugrađana po­četkom 20. veka zaslužuju da detaljnije prikazem njihovu ras­prostranjenost po pojedinim rudinama vranjevačkog i novobečejskog hatara.

Veliki broj salaša u vranjevačkom hataru nalazio se, sasvim razumljivo, u onim udaljenijim delovima, kao što je slučaj sa Šimuđom, Paktovom, Velikom Šumom, i Medenjačama. Ali isto tako bili su brojni salaši, kako u vranjevačkom tako i u novobečejskom hataru, i u područjima koja se nalaze bliža naselju. Nema sumnje da su i ovde presudnu ulogu imali ekonomski momenti, ali ne toliko onaj značajni faktor ušteda u vremenu i radnoj energiji, kao što se to nameće za salaše na područjima udaljenim po 10 i više kilometara od naselja. Kod ovih bližih bili su bolji uslovi za obradu zemlje i za gajenje stoke i živine, u odnosu na one koje pružaju štala i dvorište u samom selu. Tome je verovatno doprinosilo i porodično stanje tj. da se oženjenim sinovima pruže uslovi za koliko toliko osamostaljivanje, a ne retko je to bilo posledica usvojenog shvatanja toga vremena, da je salaš, u okviru domaćinstva koje živi u selu, izraz bogatstva i uslova za lakši zemljoradnički život. To su samo neki na brzinu pobrojani razlozi, a njih je mnogo i to različitih od domaćinstva do domaćinstva.

U vranjevačkom hataru najveća koncentracija salaša nalazi­la se na Šimuđu gde je bilo oko sedamdesetak salaša i gde je opština, na delu gde su oni bili ušoreni u vidu ulice, otvorila dva odelenja prvog i drugog razreda osnovne škole. Ti ušoreni salaši bili su vlasništvo siromašnih domaćinstava, koji po pravilu nisu imali kuće u selu, već je tu živelo čitavo domaćinstvo, a u selo se odlazilo samo po potrebi, da se nešto proda na pijaci, ili da se nešto kupi u trgovini, kao i da se obave obaveze prema opštinskim i poreskim vlastima.

Pored ovih manjih salaša bilo je na Šimuđu i velikih i boga­tih, na kojima je, do privredne krize, uzgajano i po 30-40 grla goveda-krava ili volova na jednom salašu. Stoka je relativno lako uzgajana na pašnjacima odnosno sa tulajom (kukuruzovinom), a držana je pored korišćenja kao volovske zaprege, krave na prvom mestu radi telenja, pa tek onda i za mužu - posebno za stvaranje štalskog đubriva, koje je onda jedino korišćeno za oplemenjivanje zemlje. Veštačko đubrivo, u ono vreme, nije niko ni pomišljao da koristi.

Isticali su se svojim bogatstvom salaši Steve Glavaškog, Toše Glavaškog, Bočarski, Mladena Lalića, Steve Blažina, Galetin, Stankov-Bežunarski, Ive Neatnice, Laze Vaščića, Šandora Nešića i dr.

Možda bi sledeća rudina, po broju salaša, u vranjevačkom hataru bila Konice. Na Konicama je bilo oko četrdesetak salaša među kojima su se nalazili i Mite Stankovića, Danila Avramova, Vrebalov, Palinkašov i drugi.

U Crnoj Bari, Paktovu, i Podšumom bilo je takođe preko četrdesetak salaša. Ovde je važno ponoviti, ono što sam napred već pomenuo, da je Jugoslovenska železnica u Crnoj Bari otvo­rila svoje stajalište. Tu pored kanala Crna Bara nalazila se pri­lična koncentracija salaša poredanih duž kanala, skoro u vidu šora, s tom razlikom, da su zgrade bile ipak udaljenije jedna od druge, nego u pomenutom šoru na Šimuđu, jer su to bili bogatiji salaši, sa velikim ekonomskim dvorištima, a razdvajali su ih i obradivo zemljište vlasništvo jednog ili drugog salaša.

Ostali su, u sećanju na Paktovu sledeći salaši: Stevana Pinčina, Milana Dujina-Šašina, Ilije Vujackova, Ivanđanski, Dančike Glavaškog, Save Glavaškog, Blažin, Ničin-Pavkov, Save Stankovića, Severa Vaščića, Rade Vrebalova, Nešić, Jove Pajića, Age Pajića i dr.

Ne tako daleko od Paktova nalazi se rudina Podšuma, gde su bili salaši: Bunjevački, Jove Glavaškog, Toše Dujina, Zaćko i dr.

Među najudaljenije salaše spadali su oni u Velikoj Šumi. 1 u je bilo oko dvadesetak salaša među kojima su: Stojkov, Radonić i drugi.

Na sličnoj udaljenosti, kao i Velika Šuma, nalazile su se Livade sa svojih petnaestak salaša među kojima su: Vorgučin, Ise Trbića, Sile Sekulića, Uroša Cvejina-Gačića, Kimpanov, Mohabov i dr.

Na velikoj udaljenosti od Vranjeva nalazi se i rudina Kerekto, gde se nalazio veliki salaš, ili bolje reći - veliko imanje sa desetak zgrada u ekonomskom dvorištu sa pedesetak konja i skoro isto toliko volova i još više krava, Mire i Branka Nićina. Ovo imanje su oni kupili od beodranskog spahije Karačonjija. Na potesu Kerekto, pored Tise, uz samu dolmu bilo je desetak salaša.

Preko u Bačkoj, u neposrednoj blizini Starog Bečeja, nala­zila se rudina Medenjače sa Karakterom sa svojih oko 1400 hektara obradivog zemljišta. Ove rudine su se našle u Bačkoj posle prokopavanja korita Tise i presecanja meandra Medenja­če. Meander Medenjača dužine od oko 15 kilometara postao je mrtvaja 1863. godine presecanjem novog toka Tise od 3,2 kilo­metra. Ali je, još dugo posle toga, meander korišćen kao glavni tok, a prosek postao rukavac. Zbog toga je 1900. godine prošek proširen, a meander zasipan. Tako je Medenjača tek 1900. go­dina praktično postala mrtvaja, a taj deo vranjevačkog hatara se tako-ispravljanjem toka Tise - našao u Bačkoj. U tom delu hatara bilo je pre drugog svetskog rata 27 salaša, među kojima su: Bore Pirica, Dušana Popova Crnjin, Pecarski, Bajić i dr.

Preko puta od železničkog stajališta Crna Bara na rudini Lanište nalazila su se, pored desetak drugih, dva lepa salaša uz sam drum Vranjevo-Beodra, sreskog veterinara Sauera i Rade Neatnice, a dalje od druma je bio Dujin salaš i drugi čijih se vlasnika skoro više niko i ne seća.

U Velikom Ritu bilo je 20-30 salaša, među kojima su i salaši Braće Cvejin-Gačić, Đure Krstića i Makse Tolmačeva i dr.

Na Matejskom Brodu bilo je petnaestak salaša među koji­ma je interesantno istaći onaj u neposrednoj blizini jezerceta, vlasništvo direktora mlina i parne pilane u Novom Bečeju Imre Deri, Jevrejina, koji je kao i svi novobečejski Jevreji likvidiran u genocidu nad Jevrejima 1941. godine. Taj salaš je, još iste godi­ne, prisvojio glavnokomandujući policije u Banatu, za vreme okupacije, Rajt, u čijem posedu je bio do završetka drugog svetskog rata.

Na ovom salašu, dok je još bio u posedu Rajta, septembra 1944. godine, zahvaljujući odadžiji, koji je pružio utočište parti­zanima, formiran je prvi Narodno-oslobodilački odbor za Novi Bečej. Na tom salašu, koji je bio u posedu glavnokomandujućeg okupiranog Banata partizani su se osećali najsigurnijim, jer ko bi smeo posumnjati u salaš šefa policije.

Na ovoj rudini - Matejski Brod, je iz meni nepoznatih ra­zloga, priličan orijentir za sve vranjevčane bio Zonjin salaš. Ako je nekom trebalo objasniti gde se nalazi nečija zemlja u tom rejonu, onda će reći od Zonjinog salaša produžiš pa prvom ili ne znam kojom lenijom desno ili levo itd. Poslednjih 4-5 godina, pre drugog svetskog rata, iznad samog Matejskog Broda - jezerceta, nalazio se salaš jedinog vranjevačkog povrtara Nikole Bu­garina (ne znam mu prezime), a po narodnosti je bio Bugarin. On je navodnjavanje svog povrtnjaka vršio motornom pumpom koristeći vodu iz Matejskog Broda.

Rudina Veliki Pesak imala je oko desetak salaša, ali je na njoj bilo mnogo simpatičnih kućica-koliba u kojima su odsedali vlasnici i njihovi članovi porodica kada rade u svojim vinogradi­ma, kojih je bilo u čitavom zapadnom priobalju Velike Kopovi.

Među salašima su zapamćeni: Ise Bunjevačkog, Cvejin-Gačić, Jove Rajkova, Nike Lalića, Marjana Mišića-Bajkova i dr.

Na rudini Ispod Kopova, ili između Kopova, kako je ko nazivao, bilo je petnaestak salaša među kojima su: Rače Glava­škog, Žive Bunjevačkog, Marka Trbića, Joce Boćarskog, Jevte Dujina, Miloša Trbića i dr.

U najbližem delu hatara, na Malom Pesku, bilo je dvadeset i više salaša: Kovačev, Veselinčev, Malešev, Stojkov i drugi.

Za prikaz salaša po pojedinim rudinama vranjevačkog hata­ra koristio sam karte (sekcije) Geografskog instituta JNA, i sećanja na vlasnike pojedinih salaša Milovoja Nešića. Ako je došlo do nekih grešaka u nabrajanju vlasnika na pojedinim rudinama, one se imaju pripisati mom nedovoljnom poznavanju situacije na terenu.

U novobečejskom hataru bilo je manje salaša, nego u Vranjevu, a do njihovog orijentacionog broja, kao i rasporeda po pojedinim rudinama, došao sam na osnovu mape (sekcije) Geo­grafskog instituta JNA a imena vlasnika sam nabrojao prema svom sećanju, a moje poznavanje novobečejskog hatara je bilo slabije, nego što je to moj drug i prijatelj Milivoj Nešić poznavao vranjevački hatar. Uostalom to će se videti iz samog teksta— prikaza.

Što se tiče udaljenosti pojedinih delova hatara, ona se ne razlikuje mnogo od vranjevačke situacije, Tako se na Bisernom Ostrvu novobečejski hatar pruža do samog Čuruga 15-16 kilo­metara od Novog Bečeja, pa na istoku livade i Velika Šuma takođe oko petnajst kilometara.

Koncentracija salaša, kao što je to već istaknuto za Vranje­vo, nije uvek zavisila isključivo od udaljenosti od naselja, već je ovde priličan broj i u najbližoj okolini samog naselja.

Tako imamo, odmah preko železničke pruge, u neposre­dnoj blizini železničke stanice, na rudini Garevac 8-10 salaša. Tu se odmah preko rampe, levo, nalazio salaš Gige Jovanovića, a do njega Nemca Petri Georga, salaš sa krečanom i još jedan čijeg se vlasnika ne sećam. Nešto dalje prema Bašajidu bilo je još nekoliko salaša.

Još bliže naselju bili su pojedini salaši u rudinama Jatov i Smrdljivača, među kojima su bila i izuzetno velika imanja, koje smo nazivali spahilucima.

Odmah do samog naselja, uz obalu Tise nalazio se salaš Bugara. To su bili povrtari iz Bugarske koji su imali salaš gde je danas svlačionica Fudbalskog kluba Jedinstvo. Ustvari, taj njihov salaš je sve do skora i bio svlačionica fudbalera, a imanje im je bilo gde je danas fudbalsko igralište, pa sve do kumanskog puta.

Nešto dalje od njih, na delu, gde se danas nalazi ustava na izlazu Kanala iz Tise, nalazilo se imanje Elemir Šojmoša, koje je 1927. godine kupio Vićentije Marković iz Siriga kod Segedina, u čijem vlasništvu, odnosno njegovih sinova Đure i Svetozara se nazalilo sve do završetka drugog svetskog rata 1945. god. Taj salaš-imanje imao je 14 velikih zgrada među kojima je bio i lep i veliki dvorac opkoljen gustom šumicom platana i jela, zatim lepa zgrada za nadzornika imanja, a pored dve izuzetno lepe i velike štale i nekoliko magazina kao i 3-4 zgrade za stanovanje biroša. O ovom salašu sam već pisao u prvoj knjizi mojih sećanja „Čari prošlih dana", pa se ovde neću vraćati na to.

Markovići su imali lep dvorac u centru Novog Bečeja, uz samu dolmu. Dvorac je 1986. godine srušen, da bi se na njegovo mesto izgradio Dom zdravlja.

Svi Novobečejci, a posebno oni stariji, žale za tim dvorcem, jer ih za njega vežu neka vrsta nostalgičnosti, ako bi se taj izraz mogao upotrebiti za ovu vrstu sentimentalnog osećanja, on je bio maltene simbol Novog Bečeja. Uostalom, vreme je zbrisalo i mnogo značajnije objekte, pa zašto se ne bi pomirili i sa ovim možda i neuspelim postupkom, naših urbanista. Po njima se dvorac nije uklapao u njihov koncept razvoja Novog Bečeja.

U jesen 1990. godine upozorio sam, nekoliko svojih prijate­lja, na ruglo koje je učinjeno sa fasadom prizemne zgrade do same Gimnazije i njenim šatorom iznad trotoara, pa skoro sve do kolovoza. Isto, ili slično je učinjeno i sa trotoarom ispred zgrade do škole Miloje Čiplić. To podseća na kasabe iz manjih mesta zemalja Severne Afrike, ili iz zaostalijeg dela Arabijskog poluostrva. To našim novobečejskim urbanistima ne smeta! Mo­žda sam ovim izašao iz okvira svoje teme, ali valjda je i ovo trenutak kad čovek podleže pritisku emocija i nekontrolisano diže glas protiv nepravde - ako je u ovom slučaju samo to u pitanju.

Južnije, ili ako je lakše za orijentaciju, u pravcu Kumana, nalazilo se još veće imanje, od Markovićevog, Emilije Ivanović, ćerke poznatog vojvođanskog privrednika Laze Dunđerskog. Ovo imanje je dobila kao miraz pri udaji za dr. Ivana Ivanovića. Taj salaš sam opisao u delu, gde govorim o prvom grupnom izletu novobečejske mladeži, pa se zbog toga neću zadržavati na ponovnom prikazu. Ivanović je imao još nekoliko ekonomija, pored ove glavne. Tako je na rudini Prečka imao salaš sa tri dugačke štale, i dve stanbene zgrade za pastire i njihove porodice, pokrivene trskom. Danas se ovakve zgrade, još jedino mo­gu videti u Hortobađu u Mađarskoj, gde su one ne samo očuva­ne, već restaurirane i koriste se kao turistička atrakcija.

Najbliže naselju u pomenutim rudinama nalazio se salaš, sa desne strane druma prema Kumanu, Almaši, čijeg se imena ne sećam, ali mu odlično pamtim sinove Miša i Imre, sa kojima sam se u detinjstvu često igrao. Stotinak metara dalje bio je lep i nov salaš Miloša Števkića, koji je 5-6 godine uoči drugog svetskog rata kupio Batanjski iz Melenaca.

Preko puta od salaša Miloša Števkića nalazio se salaš Boška Mečkića, a ispred njega kraj druma se nalazio veliki drveni krst, gde su pravoslavni vernici, u toku sušnih godina, sa sveštenikom izlazili i u vidu litije se molili bogu za kišu.

U tom delu rudina Smrdljivače nalazio se veliki salaš vlasni­štvo udove Julke Kovačević iz Velikog Bečkereka, koji su kupili dva brata Beća i Branko Cukućan iz Kumana. Istočno od njih bilo je još desetak salaša, među kojima se sećam lepog salaša Emila Gagića, koji je 1934. godine kupio novobečejski trgovac Kasaš. On je, u jesen te godine, dobio premiju državne lutrije, koja je iznosila 250.000 dinara, što je u tim godinama bio izuze­tno veliki novac, a posebno što je to još bila godina velike privredne krize. Gagić je napravio izuzetan posao, a da li se to može reći i za Kasaša, nisam siguran, a niti sam bio u stanju ni tada, pa ni danas, da to cenim. Znam, da je Kasaš ubrzo prodao svoju radnju, na uglu ulice Petefi i Brigadira Ristića, Senji Janošu, i posvetio se poljoprivredi.

Možda kilometar južnije od Kasaševog salaša nalazio se salaš Makse, odnosno njegovog sina Paje Vijatova. Ovaj salaš je odskakako od svih u okolini, svojim zelenilom. Bio je prosto zaogrnut drvećem, da se zgrada skoro nije videla, sve dok se ne priđe na desetak metara. Južnije, nekih stotinak metara, nalazio se salaš Nemca Šnajdera, pa zapadnije od ovog, prema kumanskom drumu, salaš Viktorije Vaštag, pa dva salaša braće Veselina i Sekule Mečkića.

U blizini naselja nalazilo se i tridesetak salaša u rudini Jaruge. Kako se pređe rampa, na železničkoj pruzi kod „cigan-male" (ciganskog naselja), nedaleko od same strvinarnice (šinternice), nalazilo se petnaestak salaša u blizini jedan drugog. Tu su bila četiri salaša braće Baračkov iz Kumana, tri salaša braće Peskar i drugi. Nešto dalje od ovih i pravcu Bašajida bili su veliki salaši: Tadije Blažina i Proke Bojića, a još dalje od ovih izuzetno bogati salaši veleposednika Bakrka i Nemca Vajsparta. Ova dva, smatrana su spahijskim imanjima, ne toliko po svom izgledu, koliko po prinosima i prihodima uopšte. Vajspart je imao možda najviše tržnih viškova pšenice u Novom Bečeju i Vranjevu.

U produžetku od Jaruga, prema Livadama, bilo je još pe­tnaest do dvadeset salaša među kojima Todorović, Nikšić i drugi.

Livade su imale, posle Rita (Bisernog Ostrva) možda najvi­še salaša u novobečejskom hataru, što je u skladu sa rečenim, da su salaši najprisutniji na najudaljenijim rudinama. U Livada­ma je bio još jedan razlog, pored velike udaljenosti od naselja, što je tamo bio i veliki opštinski pašnjak, pa je na njemu bilo lako odgajati stoku i živinu. Tako je ovde pored salaša imućnijih zemljoradnika bilo i onih koji su imali malo zemlje, ali su zato koristili opštinski pašnjak da obezbede egzistenciju svoje porodi­ce. Tu je najbogatiji salaš bio Ljube Tucakova, Čanji, Zedi, Marić i dr.

Na Bereku (Berek na mađarskom znači šumarak) bilo je petnajst do dvadeset salaša, uključujući i Ivanovićev na Borđošu. Berek, sa Garevcem se smatra najboljom zemljom u novobečej­skom hataru pa je i razumljivo da je najveći broj salaša pripadao izuzetno imućnim zemljoradnicima. Tu su bili veliki i bogati salaši Geze Šlezingera sa oko sedamdeset jutara prvoklasne zemlje, pa salaš Senjikin koji je imao oko pedesetak jutara berečke zemlje, pa salaš Brace Vlaškalina sa skoro sto jutara, pa Kolarov sa četrdesetak jutara, Đoke Radivojevića sa tridesetak jutara. Tu naravno spadaju i salaši Emila Todorovića, Zive Števkića, Ivana Števkića i dr. Pažnju, i ovde zavređuje Ivanovićev salaš na Borđošu sa 6-7 zgrada, među kojima je bilo nekoliko štala za konje, magazin i zgrade za stanovanje biroša i upravnika Mik Đuri-bači.

Novobečejski, kao i vranjevački, hatar ima 2.678 hektara zemlje u Bačkoj, u novobečejskom ritu (Biserno Ostrvo) između nove i stare Tise. I u ovom slučaju se radilo o ispravljanju toka Tise, presecanjem jedne od najvećih njenih okuka Biserno Os­trvo, duge oko 23 kilometra. Prokopavanjem 1858. godine novog toka, dužine 8,3 kilometra, deo novobečejskog hatara je ostao u Bačkoj. Kako je to izuzetno plodna zemlja, a udaljena od Novog Bečeja desetak i više kilometara, to je u Ritu i bilo najviše, salaša oko pedesetak, među kojima se izdvajaju dva velika ima­nja Rohonci i Ivanović. Neću ponavaljati ono što sam, o imanju Gide Rohoncija, napisao u knjizi: „Čari prošlih dana", ali želim i ovde da istaknem da je Rohonci mnogo doprineo gajenju kvalitetnog voća i vinove loze u Novom Bečeju i okolini. Ekono­mija Ivanović, je u ovom delu imala, pored ostalog, i prilične površine pod šumom, a salaš se sastojao iz nekoliko velikih štala za smeštaj krava i stanbenim zgradama za biroše.

Veliki salaši u Ritu bili su 4 salaša braće Buzoganji, Vargin, Fištešof, Berčekov, Farkašev, Srećkov i dr. Bilo je i nekoliko manjih, to su bili agrarci iz Novog Bečeja: Brančić, Paja Perić i drugi.

Verovatno da nisam sve rudine i salaše na njima precizno razdvojio, niti sam sve salaše pobrojao, što ne umanjuje značaj ovog prikaza. Cilj mi je bio da njime sačuvam od zaborava salašarski način života u Vranjevu i Novom Bečeju, a iznošenje broja salaša i pokušaj njihovog nabrajanja i lociranja u pojedi­nim rudinama je samo ilustracija tog života i njihove privredne moći. Ono treba da posluži i kao podsećanje gde se i koliko salaša nalazilo, a posebno da možda baš ovo bude podsticaj pojedincima da se upuste u detaljnija istraživanja salašarske strukture, dok još ima živih svedoka, koji bi svojim sećanjima omogućili da se sačini jedan detaljan i slikovit prikaz salaša u našem ataru.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

Novo Miloševo formirano je iz dva veoma stara naselja, Beodre i Dragutinova. Svoje sadašnje ime dobilo je 1946. godine, po proslavljenom borcu i organizatoru ustanka u ovom selu — Milošu Popovom — Klimi.