Ravnica je bez salaša pusta

Reč salaš je mađarskog porekla (szallas) i koristi se još u 13. veku. I danas, u Mađarskoj postoje brojna naselja sa dodat­kom imenu zsallas kao na primer: Kisuvszallas, Jakobszallas, Kunszallas, Fiilopszallas, Szabadszallas i dr.

Pojam salaš podrazumeva zemljoradničku kuću za stanova­nje, sa potrebnim ekonomskim zgradama, udaljenu od naselja. Danas tu reč, za takvu vrstu naselja, upotrebljavaju skoro svi slovenski narodi, dok su Mađari usvojili slovensku reč, doduše sa drugim značenjem „tanja" koja je u upotrebi valjda od prve polovine 18. veka.

Prvobitni salaši su bili zimovališta za stoku, koja su se sas­tojala iz kolibe u kojoj su živeli pastiri i od trske i ševara ogra­đenog dela za stoku. Tokom vremena taj zimovnik je dobijao sigurnije i stabilnije oblike.

Prelaskom na zemljoradnju, na mesto koliba i zemunica, vremenom se javljaju zgrade od naboja, pa i više zgrada za potrebe poljoprivrednog domaćinstva.

Ravnica je bez salaša pusta

Velike površine pod ritovima, šumama i livadama, slaba naseljenost Banata, kao i velika lična nesigurnost pod Turcima, naterali su stanovništvo da živi udaljeno od glavnih puteva i svojevrsnim nomadskim životom. Svojevrstan utoliko, što su ta­ko živeli i oni koji su se bavili ratarstvom, jer pojam nomadstva podrazumeva uglavnom stočarenje. Otuda i reč szallas, prema mađarskom rečniku (A Magvar Nyelv Ertemezo Szotara VI,

Budapest 1980.) znači: „pokretno naselje naroda koji živi no­madskim načinom života".

Taj način života zadržao se prilično dugo posle proterivanja Turaka, sve do pred kraj 18. veka.

Da bi se mogli lakše i što bezbolnije oslobađati pojedinih krajeva i nastanjivati se u novim, stanovništvo je umesto stabil­nih kuća, gradilo kolibe i šupe od pletera i trske, zemunice i sl. što se u datom momentu sve lako ostavljalo i na drugom mestu opet, s malo truda, podiglo novo. Čežnja za ranijim mestom se nije javljala, jer je nastanjenje na određenom području imalo privremeni karakter, dok se ne iskoristi zemlja ili ispaša. Možda baš takav način života i predstavlja svojevrsnu preteču kasnijim salašima.

Sprovođenjem kolonizacije Banata nastojalo se posle prote­rivanja Turaka, da se planskom izgradnjom naselja sela ušoruju i da se grade na uzvišenim terenima koje reke ne plave i da po mogućstvu bude u sredini hatara.

Zamisao da selo bude u sredini hatara nije bila uvek izvodljiva, naročito, kad su bila u blizini velikih reka. Stanovništvo se iz mnoštva prednosti, koje геке pružaju za život, nastanjivalo i stvaralo svoje manje ili veće naseobine uz samu reku.

S obzirom da su reke otežavale prelaz, naročito zaprege, to su i hatari, za naselja pored reka, bili na onoj strani reke na kojoj se nalazi naselje. U tom slučaju naselje je uvek na jednom kraju hatara, a to znači da je drugi udaljen i više od desetak kilometara.

Značajnije promene u izgradnji naselja nastale su sedamde­setih godina 18. veka, kada su vlasti nastojale da se sela „ušoruju". Baron Kotman, jedan od tvoraca plana naseljavanja i kolo­nizacije Bačke i Banata, predlagao je da se u cilju uštede pri izgradnji crkava, škola i drugih javnih objekata, stvaraju veća sela i sa većim hatarom, što carica Marija Terezija nije prihva­tila. Ona je, odnosno njeni savetnici, smatrala da hatar mora biti što bliže selu i time njive bliže posednicima, jer će to omogućiti lakšu obradu zemlje.

Prema studiji Ištvana Raca, krug ekonomične obrade zem­lje je samo do 5 kilometara udaljenosti od naselja, a sve što je dalje, zahteva iseljavanje središta gazdinstva na lice mesta.

Razume se da je prihvaćen predlog Carice, ali on nije svugde i u svakoj prilici poštovan, naročito kada se radilo o starose­delačkom stanovništvu. Pri kolonizaciji, Nemaca, Slovaka i Ru­sina, to je uglavnom ispoštovano, ali za srpsko i rumunsko, pa i mađarsko stanovništvo, koje se dobrim delom naseljavalo spon­tano, pa su ne retko i sela, a analoglno njima i hatari bili veliki i njive udaljene od naselja.

Zemljišni posed deljen je u zavisnosti od veličine porodice, a sastojao se od cele, pola i četvrtine sesije. Cela sesija iznosila je 37 jutara od kojih: 24 jutra oranice, jedno jutro grunta, 6 jutara livada, šest jutara utrina. Polovina sesije imala je 21 jutro i to: 12 jutara oranice, 4 jutra livade, 4 jutra utrine i jutro grunta; četvritna sesije imala je 13 jutara: 6 jutara oranice, 3 jutra livade, 3 jutra utrine i jutro grunta.

Da bi se obezbedila obrada zemlje predviđeno je da se onom koji za dve godine ne obradi dobijenu zemlju, smanji posed na naredni niži stepen tj. ako je imao celu sesiju na polovinu, a u koliko je posedovao polovinu na četvrtinu sesije. U Banatu, Srbima i Rumunima dodeljivana je po cela sesija nezavisno od veličine porodice, ali pod uslovom da zemlja bude obrađena za šest meseci. Ako u tome ne uspeju posed se sma­njivao na prvi niži stepen. Ovo se objašnjava time, što su Srbi i Rumuni bili iskusniji zemljoradnici od novonaseljenih kolonista, a i živeli su u porodičnim zadrugama i da imaju dovoljno radne snage.

Mora se napomenuti, bar kada su u pitanju naša mesta Novi Bečej i Vranjevo, da se u to vreme stanovništvo nije pose­bno „otimalo" za zemlju, jer postoje zabeleženi slučajevi da se čak i stara zemlja koja nije nikad plavljena „naturala" pojedinim porodicama. To je činjeno, pored želje da se zemlja obrađuje i da bi se obezbedili prihodi državi u vidu poreza, naročito je to bilo aktuelno pri kraju 18. veka, kada je Austrija vodila rat sa Francuskom.

Bilo je slučajeva gde su pojedinci želeli da se oslobode dodeljene im zemlje ustupajući je drugima po najminimalnijoj naknadi, a ne retko i besplatno. Njihovi potomci su, kasnije, kad je zemlja postala pravo bogatstvo, uzaludno tražili da im se zemlja vrati. Tako je, na primer, zabeleženo, da je Živan Krompić iz Vranjeva 29. maja 1802. godine, kada su izmenjeni uslovi i korist koju je zemlja pružala njenim posednicima, tražio da mu se vrati cela sesija koju je, osam godina ranije (1794. godine), poklonio Timoteju Jankoviću iz Vranjeva.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je tridesetih godina XX veka postojalo kupalište na Tisi sa dva bazena i dvadesetak kabina a nalazilo se malo nizvodno od bivše skele?