„Hrabri" guščar

(Ovu pripovetku sam napisao mojim unukama, za vreme letnjeg školskog raspusta 1985., dok su bile kod Babe i Dede u Sućuraju - na Hvaru.)

Ljudi čine veliku nepravdu onim mestima i predelima, koji su im nekada mnogo lepih zadovoljstava pružili, što ih se retko ili skoro i ne sećaju. Ne sećaju ih se sve dok su puni snage i mladosti da stvaraju i da u tome vide i doživljavaju najlepša i najprijatnija uzbuđenja. Tako je to bilo i sa mnom.

U svoje vreme, nije me ništa vraćalo u prošlost, sve dok nije iščezla svakodnevna mogućnost novih i novih stvaranja pa time i radost koju ono pruža, sve dok se perspektiva nije smanjila do te mere da iz nje viri samo jedan zračak, koji govori da su preda mnom samo još najskromnije lepote života. U takvim životnim uslovima spas i lepota življenja se traži i nalazi u prošlosti.

Sada se živo i sve češće sećam i razmišljam o poljanicama i šumicama, kao što su bile nekadašnja Dudara i Gradište u No­vom Bečeju, zatim lepote reke Tise, u kojoj sam naučio da plivam i na kojoj sam provodio mnoge lepe dane svoje mladosti, baš kao što vi danas provodite na moru.

Sećao sam se i sećam se mnogih lepih događaja iz svoje mladosti, lepih trenutaka, doživljenih, kasnije, u sredovečnim godinama na svojim mnogobrojnim i dugim putovanjima.

Sećam se ljubavi i lepih časova, dana i godina koje su mi pružali moji roditelji, pa moj brat koji me je oduvek posebno voleo, pa ljubavi mojih sestara, i odanog prijateljstva mojih dru­gova i drugarica, dobrote i plemenitosti naših komšija i svih mojih sugrađana.

Često se danas sećam, a naročito noću kad se probudim i ne mogu da zaspim, radosti naših pasa, koji su bili one, prave seoske džukele, ali zato razdraganiji i odaniji svome gospodaru od onih kultivisanih sa pedigreom.

Sećam se milina koje su me obuzimale, kad mi otac, kao dečaku, da dvadesetak prasića da čuvam na mladoj i jedro-zelenoj aprilskoj pšenici. Uživao sam i topio se od miline posmatrajući ih kako u početku halapljivo pasu, a kada se malo zasite počinju da uzdignutim njuškicama, očima i njuhom osmatraju okolinu, da jedno drugo zadirkuju, da se pobiju, ili da neko od umora prilegne i uživa, ne znaš da li više u mirisu zelene pšeni­ce, ili nje kao meke postelje.

Iako mi je nekada teško padalo, kada dođem iz škole, da isteram naše krave na obalu kanala, koji je okruživao naše ima­nje, da ih tu čuvam dok se ne napasu, danas, kada o touic razmišljam obuzimaju me najlepša i najprijatnija zadovoljstva. Kakav je tu bio mir i tišina, gde se čuje samo kravlji jezik i zubi koji otkidaju prilično velike zalogaje trave, a tu u blizini, a i u daljini čuje se poj neke ptice, ili još iz veće daljine lavež salašarskih pasa.

Uživao sam u veselosti i razdraganosti naših kokošaka i petlova, kad se popnu na štalsko (stajsko) đubre, koje se nala­zilo na kraju dvorišta, i počnu vredno, da čeprkaju i da u njemu traže; misliš nešto izuzetno dragoceno, a u stvari ne nađu jer i ne traže ništa. Posebno sam uživao kada petao, onaj najjači, istovremeno je i najlepši, stane na najuzvišeniji deo đubreta i sa lepim, zvonkim, glasom, sa samo njima svojstvenim prelivima i melodijom kukuriče i stavlja do znanja ostalim svojim saplemenicima da je najjači i da je on gospodar jata da brine o njemu, a ko u to sumnja neka dođe na megdan.

Kakvu su tek radost predstavljali mali guščići, koje sam s proleća čuvao i koji su znali da budu tako umiljati i veselo brbljivi, da su kod mene stvarali izuzetno radosna osećanja i ponos što sam baš njihov čuvar i zaštitnik. Ja bih to stvarno najsavesnije bio, da se u jatu guščića ne nalazi, pored gusaka majki još i ljuti gusan.

Strah od njega bio je prisutan još u dvorištu naše kuće i kada je majka bila uz mene, a tek kakav kada sam ih isterao na poljanicu, koja se nalazila pri izlazu iz sela. Pa ipak hrabrim samog sebe, da i on zna da ja čuvam njegovo potomstvo i da neće pokušati da me napadne. Možda je on toga i bio svestan, ali mu ja ipak nisam mnogo verovao.

Nezaboravno mi je, još i danas posle šesdeset godina, kada se okrenuo prema meni sa svojim dugim ispruženim vratom i pretećim sikćućim kljunom. Nisam imao vremena da sačekam da vidim da li će se uputiti prema meni, već se dam u bežanje i neosvrćući se na guščiće. Niko me u tom trenutku ne bi mogao ni stići, a niti zaustaviti, sve dok nisam došao do prvih seoskih kuća.

Tu naiđe neka starija žena i videvši me da bežim zastane, a ja onako postiđen da ne bi naslutila da bežim od jednog običnog gusana, zapitam je nešto sasvim bez veze - ono što mi je prvo palo na pamet. Iznenađena, valjda besmislenim pitanjem, ili mo­jim strahom od gusana, odgovori mi u stilu moga pitanja, ali ne propušta priliku da me zapita - Kako onaj vaš gusan? Onoliku decu je svojim oštrim kljunom povredio i zašto ga ta tvoja majka ne zakolje već jednom?! Pušta ga tu, da rasteruje decu sa polja­ne, a počeo je već da preti i odraslima!

„Nasednem" toj provokativnoj priči i puštam srcu „na vo­lju" - dajem oduške svojoj nevolji i kažem joj kako se strašno ustremio na mene, i da nisam bio tako brz, ko zna šta bi se tek samnom desilo! Možda bih prošao mnogo gore od svih dosada­šnjih njegovih žrtava. Danas, vama mogu da priznam, da nikad dotle ništa nisam čuo o tom našem, navodno, tako opasnom gusanu.

Taman se ja tako rasplinuo u tom svom jadanju, očekujući reči utehe, a ona u smeh. I nije dovoljno samo što se slatko nasmejala mom kukavičluku, nego me još i ismejala recima: - Kakav si ti to čuvar?! Pa po tebi bi mogli da nestanu svi guščići kad si se od jednog običnog gusana uplašio! Šta bi ti uradio i gde bi se zaustavio, da je slučajno čavka napala guščiće!? Pobegao bi glavom bez obzira samo da sačuvaš svoj tur! A moram ispričati tvojoj majci kakvog ima čuvara guščića!

Mene obuzme stid, pocrvenim u licu, a suze same naviru, da li od pretrpljenog straha, ili izazvanog stida i bruke, ni danas ne znam.

Nisam ovo nikad nikom ispričao, jer bi me svi ismejali, a i pitanje je da li bi mi majka ikad više dala da čuvam guščiće.

Ćutao sam o tome i „molio boga" da ta žena ne ispriča tu sramotu mojoj materi.

Dugo sam još, posle tog događaja, izbegavao susrete sa tom ženom. Kad je vidim, bežim na drugu stranu ulice, da me slučaj­no ne primeti i da je ne potsetim na onaj nemio trenutak i ne daj bože da to ispriča mojoj majki.

Znam, da mi ovo ne služi na ponos, ali takav sam bio, pa ne bih želeo da to od vas prikrijem, bez obzira, što ćete me i vi smatrati kukavicom, pa valjda i treba da znate, ako ste slični na koga ste. Možda i nisam bio kukavica, nego je taj gusan bio stvarno tako opasan. To ni danas ne mogu sebi da odgonetnem.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je zdravstvena stanica i porodilište u Novom Bečeju 1948. godine brojalo osam zaposlenih; dva lekara, dve babice, dve čistačice i dva administrativna radnika?