Košava na Tisi

Vraćajući se na moje putovanje, brodom „Miroslav", setio sam se i dva neprijatna trenutka doživljena na Tisi. Nisu bili tragični, ali eto, bili su toliko uzbudljivi, da su ostali nezaboravni sve do današnjeg dana.

U mojim sećanjima objavljenim u knjizi „Čari prošlih dana" pisao sam o Tisi, naravno, ono najlepše o njoj, ali sam pomenuo da je skoro svake druge treće godine plavila naše lepo Gradište i izlije se preko Ljutova, pa postane kao nekakvo more. Od Starog Bečeja do Vranjeva je sve pod vodom. U tom periodu Vranjevčani, koji su najčešće išli u Stari Bečej peške preko Ljutova, morali su ići zaobilaznim putem čamcem preko Tise, kod Novog Bečeja. Put preko Ljutova bio je velika prečica, koja je skraćivala put Novi Bečej – Stari Bečej za polovinu, u odnosu na onaj kojim vozi brod, ili put pored Tise, sa Bačke strane. Kad Tisa nadođe i poplavi Ljutovo drugog puta nema, nego čamac kod skele u Novom Bečeju pa bačkom obalom pored Tise peške do Starog Bečeja.

Tako smo i mi đaci, dok je Tisa zaleđena, ili ako iz bilo kojih razloga brod ne radi, a mi peške preko Ljutova i sve trčećim korakom za čas smo u Vranjevu. Duži je bio put od vranjevačke dolme do našeg salaša, nego od Starog Bečeja do Vranjeva.

U proleće 1932. godine voda je bila izuzetno velika, pa brod nije mogao da pristane na novobečejsko pristanište. Za to vreme smo stanovali u Starom Bečeju, a samo subotom dođemo kući da bi se u nedelju vratili u Stari Bečej.

Bio je mart, sunčan dan, ali se ne bi moglo reći da je bio lep, jer je duvala izuzetno jaka košava. Tisa se razlila od dolme do dolme i tu kod Novog Bečeja, gde se inače prelazi skelom, bila je široka 1.680. metara . Vetar duva iz sve snage, voda visoka a talasi, naročito u priobalnom delu, izuzetno veliki, mo­žda i više od metra.

Odmah po završetku nastave, subotom smo imali samo pre podnevnu nastavu, sačekamo jedan drugog i svi u „gomili" kre­nemo po toj vetruštini, koja nam je duvala u lice, put Novi Bečej. Žurili smo da što pre pređemo taj prilično dug put od deset, pa možda i 11 kilometara. Oni mlađi, iz prvog i drugog razreda gimnazije, jedva stižu nas starije i plaču jer ne mogu da nas slede. Trčkaju za nama, kukaju, ali mi smo neumoljivi, treba što pre stići do skele, ovog puta do čamca.

Skela, kad je voda tako velika, ne saobraća, već se pešaci prevoze čamcem. Tako je i nas sačekao veliki skeledžijski ča­mac, čija je nosivost sigurno petnaestak putnika, ali ovog puta je samo nas đaka bilo toliko, a gde su ostali putnici, koji tu već poodavno čekaju. U čamcu je bio i vlasnik skele, Paja Janković, došao je zbog svog sina Ivice, koji je bio naš drug iz škole.

Prvo smo ušli mi đaci, ali ni ostali ne žele da ostanu na obali, jer je vetar hladan, a čamdžije nisu baš mnogo orne da po takvom vremenu, uz tolike talase, voze preko tako široke Tise za samo jedan dinar po osobi. Zbog toga je čamac bio krcat i preopterećen sigurno za duplo od njegove propisane nosivosti. Toliko je utonuo u vodu, da je ostalo jedva dvadesetak santimetara iznad vode.

Još dok se nismo otisnuli od obale svima je zastao dah i strahovali smo od najgoreg. Talasi su, činilo nam se, postajali sve veći što smo se više udaljavali od obale. Nije se to samo nama činilo, nego su oni u tom delu bili veći, jer je sva voda do dna, u tom izlivenom delu reke, bila ustalasana i u pokretu. Bila je to strašna snaga, a naš čamac tako sićušan i neotporan prema toj sili i da je normalno opterećen, a pogotovu ovako kad skoro svaki talas zapljusne putnike i „odsedne" u čamcu.

Svi smo uzbuđeni! Devojčice počeše da kukaju i plaču, a Paja Janković, psuje: - Ćutite,... Boga vam vašeg, nemojte da mi plašite ostalu decu! Zamislite, kakva ironija! On nije mislio na opasnost kad je primao putnike, i da je time obezbeđivao stabil­nost čamca, već -ne daj bože- da se neko slobodnije ili panično pomeri i eto tragedije.

Trpeli smo i strahovali od onog šta nas tek očekuje kad uđemo u korito Tise, kakvi će tek tamo, na sredini, biti talasi?! Drhtali smo ali smo se i tešili, jer je bilo i starijih pa kad oni ne strahuju, tako smo mi rezonovali, jer ne kukaju, pa zašto bi mi kukali. Čekamo i strepimo da će naići još i strašnije, pa ćemo valjda tada morati da zakukamo svi odreda!

Skeledžije-čamdžije bili su iskusni i u takvim prilikama znali su da pogode pravac vožnje kako bi izbegli bočne udare talasa i na taj način smanje zapljuskivanje čamca. Da oni nisu imali tu veštinu ne verujem da bi se mnogi od nas danas nalazili među živima. Ne danas, već mislim na ondašnji trenutak. Bili smo svi mokri, ali nikom nije bilo hladno. Šta je hladnoća prema strahu od onog što svako od nas očekuje, na sredini Tise!

Gle, čuda! Kako je čamac uplovio u korito reke, kao da je vetar prestao i talasi su postali manji, nego u poplavljenom priobalnom delu. Nismo verovali da smo stigli do korita reke, jer nas je strah od susreta sa njim, toliko oprhvao, da smo izgubili pravu orijentaciju, strepnja od najgoreg nije nas napu­štala. Svi osluškujemo šta stariji govore i tako smo čuli kako čamdžije međusobno razgovaraju: - Samo kad smo stigli do kori­ta! Znači, da oni nisu strahovali od dubine reke, već u poplav­ljenom delu, gde snaga vetra uzburka svu vodu od površine do dna i tako talase učini većim i snažnijim. U koritu reke, gde je dubina 9,7 metara pri visokom vodostaju nije u stanju da podi­gne svu vodu, već samo površinski deo, a onaj ispod tog sloja se samo njiše i baš zbog toga, vrši ulogu nekakvog amortizera, i smanjuje ustalasanost vode.

To što smo čuli, da su skeledžije odahnule kad su došle do korita reke delovalo je ne samo umirujuće, već potpuno uspokojavajuće. Nismo se mi plašili havarije u poplavljenom delu, jer tu voda nije dublja od metra do metar i po, već korita. Svi smo se odjednom ozarili bez obzira što nas i do novobečejske obale čeka nekih dve stotine metara poplavljenog dela. Bili smo pono­sni, što nismo kukali i čak zadovoljni da nam se sve ovo desilo, jer dok su nas roditelji plačući grlili, po izlasku na obalu, mi smo se osećali kao mali heroji u nevolji.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

početkom 1975. godine počela je, zahvaljujući sredstvima mesnog samodoprinosa, izgradnja Radničkog doma u Novom Bečeju, u čijem je sklopu projektovana četvorostazna automatska kuglana. Gradnja, ovog kapitalnog objekta, trajala je manje od 16 meseci, a svečano otvaranje je obavljeno 1. oktobra 1976. godine.