Naš lepi brodić „Miroslav"

Posle havarije male lađe „Stari Bečej", 12. septembra 1931. godine , Novi i Stari Bečej ostali su za izvesno vreme bez dnev­nog brodskog prevoza putnika. To nije dugo potrajalo pa su beogradski brodovlasnici Jezdić i Bakarić prihvatili da vrše taj prevoz svojim lepim i skoro novim motornim brodom „Tomi­slav". Nosivost broda je bila, ako se dobro sećam 250 putnika. Ali to je bio i suviše brz i skup brod da bi se isplatio prevoz na tako kratkoj relaciji. Posebno, što je i osoblje na brodu bilo sa strane te time još više činilo ovaj prevoz nerentabilnim, i „Tomislav" je ubrzo, napustio Tisu i našao zahvalniji prevoz putnika na Dunavu i Savi.

Plam zavičaja

Neposredno po napuštanju ove linije od strane brodarstva Jezdić i Bakarić, angažovan je mali brod, na parni pogon, „Srpče", koji je do tada saobraćao na Begeju na liniji Veliki Bečkerek-Srpski Itebej. Ali, ni „Srpče" se nije pokazalo pogo­dnim. Bilo je dosta sporo, veliki razmaci u polasku u toku dana činili su nerentabilnom potrošnju uglja, jer je brod pod odgova­rajućom parom morao biti u toku celog dana, a to znači sat pa i više čekanja, koliko prođe između svake ture. Ostao je do decembra ili preciznije do zamrzavanja Tise u zimu 1931. godi­ne i na našu sreću vratio se na svoju raniju liniju na Begeju. Kažem na našu sreću, jer je ova linija Stari Bečej - Novi Bečej posle toga dobila jedan lep motorni brod „Miroslav".

„Miroslav" je bio lep manji brod na motorni pogon, koji je primao oko 150 putnika. Put od Starog do Novog Bečeja preva­ljivao je za 30 minuta, a od Novog do Starog Bečeja (uzvodno) za 35 minuta. Za pogon je koristio generatorski gas i bio renta­bilan za ovu liniju, kad ga je njegov vlasnik Crkvenjakov, iz Starog Bečeja zadržao tu sve do izbijanja drugog svetskog rata.

Izbijanjem rata i okupacije ovih krajeva od strane Mađara (Bačke) i Nemaca (Banata), svaka saobraćajna veza između dva Bečeja bila je prekinuta. Ta granica i granični prelaz kod Novog Bečeja skelom bila je uglavnom zatvorena a samo izuzetno i retko korišćena. Prelazili su je samo zvanični organi dve države.

Da se vratim našem „Miroslavu". Ime „Miroslav" dato je po imenu starijeg sina vlasnika Crkvenjakova. Bio je to lep brod sa dve palube-prednja i zadnja i sa dva salona za prvu i drugu klasu. Kako palube, tako su i saloni bili dovoljno veliki da prime sve putnike i kad je saobraćaj izuzetno velik. Putnici su mogli da biraju mesta u salonima ili na palubama. Za prvu klasu plaćalo se nešto više, pa je ona uglavnom bila prazna, ili u proseku sa dva tri putnika, dok je druga klasa naročito u jutarnjoj i popo­dnevnoj turi, bila prilično puna jer je tada više od dvadesetak đaka iz Novog Bečeja svakodnevno putovalo u Stari Bečej u gimnaziju.

Mesečna đačka karta koštala je 60 dinara, što, u ono vreme, nije bio mali novac, kad se zna da je poljoprivredni radnik imao nadnicu 10 dinara za rad od izlaska do zalaska sunca, što bi značilo da je za đačku kartu trebalo 6 dnevnica. Inače redovna vozna karta u jednom pravcu stajala je 8 dinara što je bilo vrlo skupo. Pa i pored tako visoke cene vlasnik Crkvenjakov je pri­hodima od prodatih karata pokrivao rashode i živeo skromnim životom, nešto iznad proseka.

U toku dana brod je 7-8 puta prelazio put Novi Bečej - Stari Bečej i obratno, a red vožnje je bio prilagođen železničkom tj. dolasku vozova u Novi, kao i u Stari Bečej.

Lep je bio taj brodić dug oko 25 metara, a širine oko 4 metra. Rekao sam da je to bio motorni brod sa pogonom na generatorski gas, pa je zbog toga na sredini broda, pored redov­nog dimnjaka za izduvne gasove, imao sličan tome, ali za neki santimetar niži, koji je pretstavljao imitaciju dimnjaka verovatno radi zadovoljenja estetskog izgleda broda, a u stvari služio za loženje generatora, kroz njega se sipao ugalj za rasplinjavanje.

Nije to bio, samo na izgled, lep brod već i udoban za vo­žnju. Na palubama lepo i uredno održavane klupe, a još bolje je održavan red u salonima, gde su takođe bile klupe kao sedišta po dva reda klupa a po sredini prolaz.

Udobna, sigurna a i dosta brza vožnja, brod je stizao u predviđeno vreme baš onako kako je na otštampanom redu vožnje stajalo. Red vožnje prilagođavan je železnici i menjan je svake godine u vreme kada i železnica menja svoj red vožnje. Štampan je u više stotina primeraka pa se mogao videti u svakoj novobečejskoj, kao i strarobečejskoj kafani, a i u skoro svim trgovačkim radnjama. On je bio vrlo praktičan, jer je pored naznačenja vremena dolaska i polaska broda, u donjem delu imao i red vožnje železnice za Novi i Stari Bečej. Trgovcima je on bio od koristi što su mogli, svojim mušterijama iz okolnih sela, koji putuju vozom, da saopšte tačno vreme polaska voza, te su ga zato i držali na vidnom mestu u radnji.

Putovao sam ovim brodom dve godine kao đak i prosto ne mogu sam sebi da poverujem da se nije nikada desio kvar, zbog čega bi zakasnili u školu, ili da je izostao polazak u predviđeno vreme.

Osoblje se sastojalo od Mladena - Mlađe Krstonošića krmanoša i vođe broda, Jožike Švajcera kao motorvođe, Bandike kao ložača i vlasnika Crkvenjakova koji je bio redovno na brodu i uglavnom naplaćivao prevoz. U njegovoj odsutnosti to je činio Mlađa.

Svo ovo osoblje se odnosilo prema putnicima vrlo korektno, čak su svi bili dobri i prema nama đacima, iako smo im, ne retko, zagorčavali život praveći galamu u salonu, ili smo ostajali na brodu dok se salon čisti i brod pere. Ponekad nas Bandi izgrdi, ali to se brzo zaboravlja pa su nas primali malte ne kao svoje bližnje. Posebno nam je bio drag čika Joži Švajcer.

Moram reći, da smo mi đaci taj brod voleli i u njemu videli svoje pravo utočište u nevremenu, a osoblje broda smatrali svo­jim dodbročiniteljima i zaštitnicima.

Naime, čudno je bilo ponašanje Uprave starobečejske gim­nazije prema đacima, a naročito prema nama koji smo sa „stra­ne" i putujemo do Starog Bečeja — đacima putnicima.

Da bi sveli broj đaka-putnika na što manju meru, škola je uvela dvokratnu nastavu i to tri časa pre podne i dva po podne od 8-10,45 i od 14-15,45 časova umesto da se tih 5 ili ređe 6 časova održe u prepodnevnoj nastavi.

Zbog takvog rasporeda nastave, mi iz Novog Bečeja, pola­zili smo brodom za Stari Bečej u 5,30 časova, a vraćali se bro­dom koji iz Starog Bečeja polazi u 17,30, jer je brod svoj red vožnje prilagodio železnici.

Praktično, mi smo ujutro polazili od kuće, da bi stigli na vreme do polaska broda, u 5, a vraćali se, stizali u Novi Bečej u 18 časova. Znači 13,5 sati smo koje u brodu, koje u školi, a najviše na starobečejskim ulicama ili u parku naravno, kad je lepo vreme. Kad je kiša i kad je hladno najradije smo se skla­njali u brod dok je čekao na vreme polaska u starobečejskom pristaništu.

Pristanište kako u Starom tako ni ono u Novom Bečeju nisu imali nikakav zaklon čak ni najobičniju nastrešnicu.

Današnje škole brinu da đacima obezbede u takvim uslovima dnevni boravak u zagrejanoj prostoriji sa užinom, a nas u ono vreme, sa ozlojeđenošću smelo kažem, nisu puštali ni da uđemo pre predviđenog vremena u školu (petnaestak minuta pre početka nastave). Čekamo na dolmi ili u starobečejskom parku od 6 sati ujutro kako smo stigli brodom, pa do pola osam, kada krećemo u školu. Čim se nastava završi obavezni smo da napustimo razred iako će razred „zvrjati" prazan, jer se rad odvijao u jednoj smeni prostorija je bilo dovoljno.

Mi, đaci putnici, (u sličnom položaju, kao mi iz Novog Be­čeja, bili su i đaci iz okolnih bačkih sela koji dolaze vozom iz Gospođinaca, Žablja, Čuruga, Bačkog Gradišta, ili Petrovog se­la) i po nevremenu provodili smo slobodno vreme, između prepodnevne i popodnevne nastave, na ulici a sklonište smo nala­zili ispod neke od gradskih streha, a u najboljem slučaju u nekoj kapiji. Mi, Novobečejci i Vranjevčani, smo svoje slobodne časo­ve u nevremenu najčešće provodili u blagajni (kiosku) na ulazu u fudbalsko igračište starobečejskog kluba „Građanski", koje se, u ono vreme, nalazilo u blizini pristaništa, gde je danas rasadnik. To su bili uslovi školovanja za nas đake iz okolnih mesta u starobečejskoj nižoj gimnaziji 1932 i 1933. godine.

Žao mi je što sam ovu nameravanu lepu priču o našem dragom brodiću „Miroslav" sa ovako puno žuči završio, ali ni danas ne mogu da oprostim odgovornima za tako bezdušan odnos.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je novobečejsko pristanište je 1929. godine i po prometu putnika bilo u samom vrhu. Kroz pristanište u Starom Bečeju (Bečeju) prošlo je 28.931 lice, u Novom Bečeju 28.380, u Titelu 11.096 i Senti 2.194 lica.