Toplina i prisnost su krasili naše odnose

Posebno je prijatno sećanje na ljude, koji su me u zavičaju okruživali. Nije mali broj onih koji su odavno umrli, ali su ostale lepe uspomene na njih, te ih se rado i sa poštovanjem sećam.

Naravno, da se najčešće sećam mojih drugarica i drugova iz mladićkih dana. Naša bliskost je bila tolika, da smo prosto žalili za svakodnevnim rastankom, iako smo znali da ćemo se sutra­dan opet sastati. Pored njih je i svaki izlazak na ulicu, u bilo kom kraju Novog Bečeja i Vranjeva, značio susret sa poznatim licima, čiji topao pozdrav budi radost i zadovoljstvo pri svakom susretu.

Toplina i prisnost su krasili naše odnose

Susreti sa mojim dragim drugovima sa kojima sam proveo dečačke, pa kasnije momačke dane ispunjavaju me posebnom radošću, jer se svaki put potsetimo na neki lepi doživljaj iz naše, davno prošle mladosti. Veliko zadovoljstvo mi pričinjava i su­sret, mada se prilično retko susrećemo, ali možda je baš zbog toga radost veća, sa mojim vršnjacima iz našeg kraja: Ivom Mišićem, Dejanom i sad već pokojnim Miletom Gurjanovim.

Nezaboravan je moj susret, na železničkoj stanici u Velikom Bečkereku, u noći jula 1941. godine, sa već davno preminulim čika Vašom Mišićem. Ja, kao ilegalac stigao noćnim vozom oko 22 sata iz Beograda, na putu za Novi Bečej, a on nosi krompir za Beograd, pa čeka voz koji iz Velikog Bečkereka (Zrenjanina) polazi oko jedan sat posle ponoći.

Zatekao sam ga u čekaonici, gde sedi na džakovima punih krompira i kako me je video iznenađen prvo što je izustio, bilo je: — Pa gde ćeš?! — Kad sam mu rekao da idem u Novi Bečej, a zatim da se prebacim u Dragutinovo i da se tamo sakrijem kod moje sestre, on zaprepašćen mojom naivnošću nastavi: — Ta jel ti ne znaš, da ni iz voza ne možeš izaći, a da te policija ne uhapsi? Oni tebe jedva čekaju...!

Uložio je prilično truda da bi mi prikazao situaciju u No­vom Bečeju i da me nagovori da se vratim u Beograd, jer, kako on kaže: — Samo tamo možeš spasti glavu.

Poslušao sam ga, i hvala mu! Eto ja sam i posle pedeset godina, od tog vremena, još uvek živ, možda, između ostalog i zahvaljujući čika Vasinoj pomoći.

U vreme na koje se podsećam i oslovljavanje starijih ljudi i žena bilo je izraz svojevrsne topline i bliskosti. Čika Vasa Mišić, čika Nova Trbić, ili čika Arsen Pecarski, za nas nisu mogli biti gospodin Vasa i gospodin Nova, jer smo, u to vreme u zavičaju, možda često i nesvesno, činili sve da jedan drugome budemo što bliži, pa se i pri oslovljanju o tome vodilo računa.

Tada smo svaku stariju ženu oslovljavali sa „strina", a da nismo ni razmišljali koliko je u tome, ne samo prisnosti, već i životne realnosti. Naime, zna se, da strina nije neposredni ro­đak, kao i da nije u krvnom srodstvu, nego nam je preko strica postala najbliži rod. Ali, to je mogla biti i svaka druga žena, sa kojom bi se naš stric oženio, što nije slučaj sa tetkom. Tetka je samo očeva i majčina sestra, a to znači da je u krvnom srodstvu, te je valjda zbog toga za nas, koji potičemo iz seljačkih porodica, bilo teško da prihvatimo savremeno (gospodsko) oslovljavanje starije žene sa „tetka".

Nikad lepši, zbog toga i nezaboravni, pozdrav nisam doživeo od onog sa kojim me je odpozdravljao moj komšija. Naime, u mom komšiluku živeo je jedan starac Josimović, imena mu se ne sećam, ali znam da je bio „pevac" u crkvi, a i sina mu Stojana-Brašu dobro znam, jer smo u detinjstvu bili i dobri drugovi.

Taj deda Josimović, često je sedeo na stoličici, ona što je prave cigani-koritari, na uglu današnjih ulica Lole Ribara i Miloja Čiplića. Verovatno je, tako sedeći sam, razmišljao o svom skoro prohujalom životu, pa ako ga u tome retki prolaznik, i prekine, on se na njih ne ljuti, već naprotiv svakoga je najljubaznije odpozdravio. Možda je baš zbog tih retkih prolaznika i izašao na ulicu, a razmišljanje o prošlosti je onako usputno, da mu lepše prođe vreme. Prekid tih i takvih misli nije mu smetao, pa čak ako posle toga i ne zna da nastavi tamo gde je misli prekinuo.

Sa radošću je i prostosrdačno svakom otpozdravljao, pa se tako i prema meni ponašao. Kad god sam ga pozdravio sa dobar dan, ili dobro veče, njegov blaženi otpozdrav je bio: - Bog ti dao lepog zdravlja sinko!

Te njegove reči su mi se toliko urezale u sećanje, kao nešto izuzetno srdačno i toplo, da i danas, kad čestitam novu godinu, ili bilo koji drugi radostan trenutak svojim prijateljima i rođaci­ma, ja obavezno poželim, baš kao što je meni u svoje vreme, poželeo deda Josimović - lepog zdravlja.

Sve što sam rekao o zavičaju u meni je neprekidno prisu­tno. I onda, kada sam bio zaokupljen brigom za svoj život, i kad je bila u pitanju egzistencija porodice, a posebno u ovim godi­nama, kada se više živi od uspomena. Sve sam te ljude u Novom Bečeju i Vranjevu voleo, te mi je, u ovim poznim godinama života, posebno žao što tu svoju ljubav nisam umeo u većoj meri i na vidniji način da ispoljim.

Izgleda, da je ta moja opsednutost zavičajem dosadila mo­jim sinovima, jer mi je mlađi, 1988. godine koji je tada imao 42 godine, rekao:

— Pa dobro tata, kad toliko voliš taj Bečej, što ne odeš da živiš tamo? Ja — kaže on — kad bih tako bio vezan za neko mesto preselio bih se i tamo dočekao smrt!

Ne zna on, da onakvog Novog Bečeja i Vranjeva, za kojima tako žudim, više nema. Da je sve manje onih, meni tako dragih likova, sa kojima se u mislima skoro svakodnevno susrećem. Ne zna, da ja, nove, asfaltirane ulice i nove velike kuće, pa ma kako one bile lepe, ne mogu nikad prigrliti, niti mi mogu biti onako tople kao one što su nestale! Pored ostalog, i sa njima postepe­no izčezavaju moji Novi Bečej i Vranjevo.

Naravno, da oni neće nikad iščeznuti iz mojih sećanja. Zato, skoro svaki put kad sam u Bečeju i kad imam više vremena, prošetam ulicama Šušanja, ili u Vranjevu ulicama gde su stano­vali moji drugovi: Miša Glavaški, Stanimir Blažin, Živan Trbić, u čijim prostranim dvorištima smo kao dečaci, igrali fudbal. Te ulice su još donekle zadržale nekadašnji izgled, izuzimajući nove asfaltirane kolovoze. Ali — na žalost — i u njima nedostaju, ona, meni poznata i tako draga lica mojih zemljaka.

Takvi moji Novi Bečej i Vranjevo, uglavnom su nestali, ali time nije ugasla moja čežnja i nisu prestala moja maštanja o onom što je nekad bilo. Nestalo je Gradište, nestala je Dudara, nestale su velika i mala lađa, nestala je naša stara dolma, za navek je isčezao sprud na Tisi, nestala je Buda i njeni splavovi, nestalo je pristanište i iščezla vreva koja se na njemu odvijala, nestale su vodonoše, a Tisa... neće biti nikad više onako bistra i čista i puna riba, kakva je bila kada sam je zavoleo. Kao da se juče sve to dešavalo: kad ožednimo, dok igramo fudbal u Gra­dištu, mi otrčimo do Tise i napijemo se njene vode i ugasimo žeđ.

Nestale su igranke u Sokolani i čika Arsenova i čika Novina kafana. Nestali su seoski kravari, čikoši i svinjari, teočari i volari, koje smo kao deca izuzetno voleli, jer su nam davali da pucamo sa njihovim bičevima i da duvamo u rog, kao što to oni čine kada javljaju vlasnicima da isteraju svoje krave na ulicu.

Nema, na našim lenijama i drumovima bunara sa đermom i dugim valovima, nema dudova i jablanova duž drumova, ne čuje se bat kopita, najčešće umornih konja i tandrkanje točkova zaprežnih kola, a volovske zaprege, od po četiri ili šest volova i ajkača da pucaju, počele su još u moje vreme da iščezavaju.

Sve je to zamenjeno automobilima i traktorima i bukom njihovih motora.

Zagađena je voda Tise, iščezlo je poljsko cveće i lekovito bilje i naša onako lepa i mirisna kamilica, koji su bili bogati ukras naših polja.

To su dela ljudskog progresa! Ne, to ja neću nikad prihva­titi, pa je valjda otud moja žalost za prohujalim, a tako lepim i toplim načinom života, još veća.

Robe i stvari upravljaju ljudskim aktivnostima, a glad za profitom se ne obazire na emocionalnu i humanu stranu života. Profitu su — na žalost — podređeni svi drugi, pa čak i oni elementarni životni interesi.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je prema odluci Karlovačkog mira razrušeno utvrđenje na Tisi kod Novog Bečeja 1701. godine, a ostaci temelja su minirani 1911. godine?