Jesenje večeri na glavnoj ulici

Nepotrebno je vršiti upoređenja i gradaciju gde su lepši doživljaji u šetnjama na dolmi ili na glavnoj ulici. Doima je imala izuzetne draži što se na njoj uživa u čistom vazduhu, koje donosi povetarac sa Tise i Gradišta i u jednoj očaravajućoj tišini. Glavna ulica je imala drugu vrstu čari. U jesenje večeri će se doživeti prijatni susreti sa našim trgovcima i njihovim pomoćni­cima koji, u vremenu predaha, stoje ispred radnje i očekuju nove mušterije da ih vesto i sa toplom pažnjom usluže. Oni se svakom prolazniku ljubazno javljaju, bez obzira da li ga poznaju ili ne, bez obzira na njegov izgled, da li je seljak, radnik, gospo­din, muško ili žensko, staro ili mlado. Lepu i ljubazno izgovore­nu reč je pratio mali naklon i blagi osmejak. To je danas neza­mislivo, te bi možda ovo ovako ispričano, zvučalo sladunjavo.

Jesenje večeri na glavnoj ulici

Danas smo pre skloni da prihvatimo kruti-službeni odnos, po kome se niko nikome ne javlja, ili u najboljem slučaju samo hladan pozdrav i još hladniji otpozdrav. Smatra se danas izuze­tnom prisnošću poljupci muškaraca međusobno i to čak tri puta, iako je u tom najčešće samo forma, diktirana pomodarstvom, a u osnovi je farsa. O tome se ne razmišlja i u tome se ne vidi dvoličnost i nešto što ne služi dostojanstvu obrazovanog čoveka.

Potsećanje na uslužnost naših zanatlija i trgovaca i davno iščezlih, sa naših ulica, fijakerista i još pre njih nestalih taksista, izaziva uvek posebnu sreću i radost. Setiti se dostojanstvenih, ali izuzetno savesnih ljubaznih i uslužnih taksista, braće Bito, ali ništa manje savesnosti nije bilo ni u naših fijakerista: „Pelcera", braće „Švorcike" — Džigurski (Čede, Zare i Nova) i svih drugih koji tu, na glavnoj ulici i na trgu čekaju mušteriju da obave prevoz i eto razloga da čovek bude ispunjen srećom.

Fijakeristi su tako savesno obavljali, taj svoj na izgled spo­redan posao, da su tačno u minut polazili na pristanište, ili železničku stanicu da dočekaju putnike. Kada neko namerava ujutru da jutarnjim vozom putuje, dovoljno je da uveče poruči fijakeristi da dođe po njega i onda ne mora da misli da li će se probuditi na vreme, jer o tome brine fijakerista. On će petnaes­tak minuta, pre nego što je vreme za polazak na stanicu, doći ispred kuće mušterije pa ako ne vidi da je u kući upaljeno svetio, on će lupnuti na prozor dok se neko iz kuće ne odazove i tek kad se svetio upali mirno će dočekati vreme polaska na stanicu. Njihova tačnost je bila takva da su mnogi trgovci i zanatlije časovnike u svojim radnjama navijali prema vremenu kad fijakeristi pođu na železničku stanicu.

Korzo na glavnoj ulici bio je u ono vreme sa sunčane strane od Trga, današnjeg parka pa do Zanatskog doma, u delu gde su glavne trgovačke radnje. Radnim danom, na korzou je bilo malo mladeži, jer se najveći deo stanovništva, pa naravno i mladi, bavio poljprivredom i za njih je korzo postojao samo nedeljom.

Đacima je bilo zabranjeno da se uveče nalaze na ulici, odnosno na korzou, bez obzira na uzrast, a Novi Bečej je u to vreme imao pored građanske škole, potpunu privatnu gimnaziju i žensku rusku gimnaziju. Pa ipak korzo je stalno bio interesan­tan i prijatan jer je prisutno taman toliko da svima bude lepo.

Bilo je prijatno šetati mirnom ulicom i uživati u mirisu kafe, što se širi iz trgovačkih radnji Artura Šlezingera i Dušana Turinskog. Kafa se pržila dok je mušterija čekala, i da bi se što pre ohladila pomoćnik, ili šegrt, iznosi pržionik na ulicu i drmusajući ga miris kafe se „rasprostre" celom ulicom.

Još prijatniji je bio miris pečenog kestena, koji su piljarice pekle na improvizovanom šporetu od lima sa izbušenim rupama na celoj gornjoj površini. Kesten se pekao u večernjim satima i to uvek na istim mestima: ispred knjižare Gige Jovanovića piljarica Mariška Čiribiška i pored kioska ispred Maletićeve banke — današnjeg Zanatskog doma, piljarica Režinka, supruga Ivana Trbića. Uoči bioskopskih predstava četvrtkom, subotom i nedeljom i ispred bioskopa „Krka" koji se nalazio na glavnoj ulici, na
delu gde je sada prosečen novi deo ulice Vuka Karadžića prema ulici Petra Drapšina, tu je kesten pekla, podeblja sredovečna piljarica Klara-neni.

Prava milina je bila uveče na glavnoj ulici, prijatan miris, sa svih strana. Trgovine u to doba dana, sumiraju dnevni pazar, dok su mesari braća Jene i Kalman Janković, Svetolik Mečkić i Bogdan Pinćin bili u punoj radnoj angažovanosti poslužujući mušteriju. Posebno novobečejske služavke koje su dotrčale na glavnu ulicu, da u mesarnicama kupe suhomesnate proizvode za večeru porodica svojih gospodara, jer se „milostiva gospođa" u poslednjem trenutku odlučila za „hladnu" večeru. Ova večera je bila omiljena svim ukućanima, a na ovakav način se i najlakše pripremi.

Ne prođe još mnogo vremena i javlja se zvono na katoličkoj crkvi označavajući 7 sati uveče, što je znak da trgovci zatvaraju svoje radnje. Na sve strane čuje se škripa roloa na izlozima i vratima radnji i zveket ključeva koje pomoćnici, pošto su zaklju­čali roloe, predaju vlasnicima koji odlaze svojim kućama. Trgovački pomoćnici prošetaju dva tri puta po korzou, priključujući se svojim devojkama, koje su ih šetajući čekale da se radnja zatvori i da zajednički odu u pravcu devojčine kuće.

To zvono sa katoličke crkve, odnosno zatvaranje radnji, istovremeno je bio znak da se vreme šetnje po korzou približilo kraju, što prihvataju po pravilu svi, pa i oni kojima je bilo lepo i koji bi možda i poželeli da se zadrže još koji trenutak. Oni to ipak nisu činili, jer bi ličili — kako se to uobičavalo reći — na „bele vrane".

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je ukupna dužina reke Tise 966 km, a da od toga kroz našu zemlju 164 km? Izvire u Karpatima na nadmorskoj visini od 1800 metara?