Divan je pogled sa dolme na Vranjevo

Išao bih u tim tako čestim šetnjama, u mislima, do velikog magazina, razmišljajući o njegovoj drevnosti (izgrađen je 1780.) i šta je sve preturio preko sebe.

Zastao bih, i dočarao smiraj dana, na delu dolme gde se pešačka staza spušta prema Vranjevu. Sa te visine uživao sam u lepoti panorame Vranjeva. Kako je to lep vidik. Selo obučeno u šumu zelenila bagrema i dudova na ulici i po dvorištima i voća po baštama, dok tu i tamo proviruje po koji krov sa crvenim crepom, ili beli zabat, a iznad celog sela strče dva lepa i velika zvonika vranjevačkih crkava, koji kao uparađeni gordi stražari bdiju nad spokojem sela.

Divan je pogled sa dolme na Vranjevo

Tu je, tako reći, „ispod nogu" bara Venecija, čije je prioba­lje, u delu ispod seoskih bašti, obraslo trskom, u čijoj se blizini, pa i u samoj trsci igraju mnoštvo sarki i gnjuraca, a znalo je da bude i divljih pataka. Uživanje je bilo gledati te njihove nestašluke, i slušati njihovu graju i lepršanje krilima iznad same vode. Čovek se prosto ozari kad vidi tu slobodu i razdraganost ptica. Divio sam se njihovoj veštini gnjuranja i ronjenja. Mnogo puta sam pokušavao, kad se neka zagnjuri, da pogodim gde će se pojaviti na površinu vode, ali to nikad nisam uspeo. Uvek me je iznenadila i izađe u onom delu gde je nisam očekivao.

Napuštajući to mesto na dolmi, sa kojeg sam posmatrao Vranjevo, u povratku se susrećem, sa kapijom i biletarnicom za naplatu kaldrmarine. To me obavezno vraća na razmišljanje, kad su Novi Bečej i Vranjevo bile dve zasebne opštine, i da se u tom delu protezala granica kojom su razdvojeni. Tada je svaki Vranjevčan, koji sa zaprežnim kolima ulazi u Novi Bečej, morao da plati predviđenu taksu i tek tada se podizala rampa (kapija) za ulazak u Novi Bečej.

Razmišljanja se, naravno, ne zaustavljaju samo na tome, već me navode na zaključak da je zbog te kaldrmarine Vranjevo, samo dvema ulicama sa kolovozom, bilo povezano sa Novim Bečejom. Jedna je ova što prolazi pored Velikog magazina i dolme, a tu je očuvana i zgrada bivše biletarnice. Ona i danas izgleda kao nekada, s tom razlikom, da je onda bila opštinska, a sada je valjda vlasništvo potomaka Milana Kiseličkog. On je bio službenik na biletarnici, a kada je naplata kaldrmarine prestala, u periodu krize, onda je naplaćivao pijačarinu na novobečejskoj pijaci i narod ga je onako dobroćudnog, zbog te sitne naplate, nazvao „krajcaricom". Druga kapija se nalazila na ulazu iz bašaidskog i beodranskog druma u glavnu ulicu-ispred kafane „Kruna".

Vraćajući se, u mislima, sa te šetnje po dolmi, žurim, da se vreme podudari sa dolaskom velike lađe, koja je svakog dana saobraćala između Beograda i Sente: jednog dana od Beograda do Sente, a sledećeg od Sente do Beograda. To je bio izuzetno lep brod, na parni pogon sa lopaticama sa strane, zvao se „Prin­ceza Jelena". U Novi Bečej je pristajao svakog dana oko 8 sati uveče, bilo kad ide za Sentu, ili iz Sente za Beograd.

Bilo je vrlo prijatno čuti zvono, ispred rečne agencije, kojim se na svojevrstan način oglašavao dolazak kao i polazak broda.

Službenik, štekner Agencije, čika Sava Lekić, prilazi zvonu, koje je visilo na metalnoj konzoli ugrađenoj u bedem dolme i držeći u ruci kratki konopac privezan za kraj klatna, udarao o jednu stranu zvona. Ti udarci klatna o zvono u početku su sa velikim razmakom, pa sve manjim i manjim, da bi se na kraju spojilo u nekakvu neprekidnost, završavajući opet sa dva do tri udarca sa pauzom. Mala i skromna, ali jako prijatna, maltene umetnička, jeka zvona u tišini letnje večeri.

Ponekad je čika Sava, to zvonjenje prepuštao svom sinu Dejanu, koji je bio moj „vršnjak", kome smo svi zavideli što mu je poveren tako značajan posao.

Možda je interesantno o ovom zvonu reći, da se ne sećam da ga je iko zloupotrebio, iako je ono visilo slobodno na dohvat ruke svakom prolazniku. To se poštovalo, pa ni nama deci to nije nikad padalo napamet, da bi se njime poigrali.

Da završim sa svojom šetnjom u mislima, koje po pravilu teče od Bude do Velikog magazina, i traje dugo, jer dočaravam sve što sam ovde napisao. Zna, ovu šetnju da prekine samo san, ali najčešće je „doživim" u celini.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je Vladimir Glavaš diplomirao 1862. godine na Pravnom fakultetu u Pragu i da je posle pripravničkog staža otvorio advokatsku kancelariju u Novom Bečeju?