Nekada davno...

"Da bi se u vaspitanju dece postigao uspeh,

ljudi koji vaspitaju treba neprestano

sebe da vaspitaju".

I.N. Tofstoj

Iz zapisa Istvanfi Endrea: "Borbeni Turski Bečej 1850 -1890" ("A küzdő Törökbecse") nailazimo na podatke da je 1863. godina bila veoma teška zbog metereoloških uslova. Te godine od ranog proleća, do kasne jeseni nije palo ni kapi kiše, sve je ličilo na pustinju, a pšenica nije rodila ni toliko da bi se pokupilo za seme.

Grof Betblen József je želeo da pomogne ljudima i 300 metera žita je založio za podizanje magacina, gde će se čuvati rezervno žito za seme i ishranu. Novčana vrednost je predata u banku i od te ušteđevine, kamate, posle deset godina 1873. na predlog dr Töszegi Aladára je sagrađeno prvo zabavište (Törökbecsei óvoda) u znak zahvalnosti za pruženu pomoć, bračnom paru Bethlen.

Po ovim podacima može se videti da je 1873. godine izgrađeno zabavište (objekat koji i danas postoji u ulici Maršala Tita) gde je vrtić bio smešten do 1980. godine.

Godine 1891. je prihvaćen zakon o zaštiti dece. Ovaj zakon ima prvenstveno socijalnu ulogu, jer je potrebno da se reši problem vaspitanja dece, koja ostaju sama kod kuće i da se smanji smrtnost dece. Te godine se donose i zaključci da treba otvoriti škole za vaspitače i da deca uče i pohađaju zabavišta na maternjem jeziku. Tada se zanemarilo, da je na 80 dece postavljena samo jedna zabavilja i jedna dadilja, što je onemogućavalo pravilnu i potpunu brigu o deci. Zabavilje koje nisu vešte držanju zabavišta, upućivale su se na dvonedeljnu praksu u tada uzorno somborsko zabavište, i morale su

da polažu ispit iz srpskog jezika na somborskoj školi (ko je radio u srpskim zabavištima).

Prvo srpsko zabavište kod nas se otvara 1892. godine u Kumanu. Zabavište obuhvata decu od 3 - 6 godina, a ciljevi su: zaštita tela, razvijanje morala i priprema za školu.

Godine 1900. se traži nastavni plan za zabavišta, da se odrede ferije i da se propišu koja su nužna učila (jer opreme nema dosta, unutrašnji rad neuređen, nema nikakvih uputstava, sve je zavisilo od ličnosti zabavilje). Zabavišta su bila otvorena od ujutru do uveće, a raspust mesec dana samo zimi.

Godine 1903. je razmotren Nacrt nastavnog gradiva, učila, igračaka i nameštaja. Nacrt je usvojen i odobren da se koristi, po mogućstvu početkom školske 1903/1904. godine.

Zabavilje, završavaju zabaviljske škole u Hodmezovasarhelv, Somboru i Zagrebu (1894). Tada su zabavišta imala po jednu dvoranu za igranje i rad dece.

U to vreme postojala su zabavišta po modelu koje je obrazovao nemački pedagog Fridrich Frebel, pristalica Pestalocije.

On na prvo mesto stavlja, igru i razvijanje dečjeg stvaralaštva, zbog čega se uvodi vežba za razvijanje veštine ruku i čula.

Kao što se vidi zabavišta postepeno padaju, pod uticaj Frebelovog učenja. Direktor somborske Učiteljske škole, profesor Nikola Vukičević, veliki pristalica Frebelovih zabavišta je napisao: "Ove vrste zabavišta ne isključuju porodično vaspitanje, već ga uzimaju za osnovu, dopunjuju porodično vaspitanje pripremajući decu za školski i pravi život. U ovim institucijama, uz prijatnu saradnju i rad, deca se pripremaju psihički i fizički i ova deca su mnogo sposobnija za život u školi nego ona koja su sama u porodici".

Posle svega rečenog vidi se da zabavišta postaju omiljena i sve više poprimaju vaspitni karakter.

U popisu od 1905. godine u tadašnjem Turskom Bečeju se navodi da postoji zabavište - óvoda na srpskom i mađarskom jeziku, pri školama.

U Turskom Bečeju upravitelj škole je bio Blažo Lazović, a zabavilje - ovodajka Konc Pzula i Bognar Emilija. Po saznanjima među prvim školovanim zabaviljama je Konc Paula, koja je školu završila u Hodmezovasarhelvu kao zabavilja i da je počela sa radom 1904. godine i da je radila punih 40 godina, do 1944. kada je otišla u penziju.

Godine 1909. zabavilje dobijaju državno zaposlenje.

Školski odbor je popunjen 1910. godine Odborom za nadzor zabavišta.

Godine 1919. pri školama se pominju i zabavišta pod punim imenom "Državna osnovna škola".

Zabavišta su izdržavana od političke opštine. Posle 1 svetskog rata prvi upravitelj (u Vranjevu) je bio učitelj Sava Rajković (1919/1920), a zabavilja Jelena Sekulič.

Školske 1924/1925. godine postoje dva odeljenja zabavišta na srpskom jeziku, a zabavilje su Anka Tolmačev i Sofija Dimitrijević.

U "Državnoj narodnoj školi" u Dragutinovu (danas Novo Miloševo) 1912. godine privremeno radi zabavilja Olga Filipović (koja je tu i rođena). Ona je 1910. godine položila državni ispit u Hódmezővásárhely, a 1913. je izabrana za stalnu državnu zabavilju Bila je omiljena, a meštani su govorili: "radi jedna prava tetica (objekat gde je radila bio je u funkciji do 1986. godine).

U tom periodu radno vreme je bilo dvokratno od 8 do 12 i od 14 do 16 časova (četvrtak i nedelja su bili slobodni dani). Deca su u 12 sati išli na ručak, a posle toga se ponovo vraćala, a radilo se i to, da su roditelji donosili ručak pa se u zabavištu ručalo. Dešavalo se i to da su imućniji meštani kuvali i nosili ručak u zabavišta siromašnijoj deci.

Školska godina je počinjala 1. septembra, a trajala do kraja avgusta, kada je organizovan završni ispit za decu koja su septembra krenula u školu. Januara se nije radilo zbog štednje ogreva. Broj dece - po grupama se kretao od 50 - 60 i ne mlađa od 3 godine. Broj dece se povećavao, kada su roditelji bili angažovani na poljima ili drugim poslovima.

Kao što je već rečeno školska godina se završavala "Završnim ispitom", priredbom, koja je bila rezime rada u toku godine. Spremale su se tačke i kostimi, koji su se šili u saradnji sa roditeljima, od platna ili krep papira. Tada bi mališani pokazali sve ono što su tokom godine savladali i naučili. Za ispit se nije štedeo ni novac, ni vreme. Na "ispit" su mogli da dođu svi građani i skoro svi prisutni bi od kuće doneli voće ili kolače za decu da se počaste. Slavlje se održavalo uglavnom u dvorištu, gde je trajalo i do kasnih popodnevenih sati.

Tada se biralo dete koje je bilo najbolje - bili su ocenjivani.

Svaki "ispit" je počinjao sa recitacijom, čiji je autor bila Olga Filipović (rođena Popov), koja je objavljena u Dečjim novinama 1919. godine.

U to vreme učionice su bile u školi ili posebne dvorane za igru sa velikim dvorištima. Zgrade su bile stare i od naboja. Učionica sa patosom, koji je bio namazan crnim uljem, a okolo postavljene dugačke klupe (skamije).

Od igračaka su postojale drvene kocke raznog oblika i veličine i još neke koje su bile izrađene od prirodnog materijala. Sav ostali materijal i užina se donosila od kuće.

Školovane zabavilje su od školske spreme imale 4 razreda osnovne škole, 4 razreda građanske škole (polgari) i dva razreda zabaviljske škole.

Posle su polagale državni ispit i tako postajale zabavilje. Prvo su dobijale privemenu službu, a posle godinu dana, stalni državni posao.

Radna disciplina i odgovornost su bili na zavidnom nivou. Na primer u dosijeu Olge Filipović se nalazio dokument o kazni od 1.9.1937. godine.

Olgi Filipović je ukazom izrečena kazna od 20 dinara, jer je napustila mesto službovanja bez predhodnog odobrenja pretpostavljenog Radivoja Manojlovića, tadašnjeg upravitelja škole i zabavišta. U obrazloženju piše da je gospođa išla na sudsko ročište, gde joj je žalba odbijena.

Pored zabavilja su bile zaposlene i pomoćnice - tetkice koje su pomagale i spremale. One su bile i neškolovane.

Već u to vreme su zabavilje imale mesečne i nedeljne nastavne planove, a dnevno su bile podeljene po oblastima: očigledna nastava (priroda i društvo), deklamavija (učenje stihova), igre i pevanje (fizičko i muzičko), rad ili priče (likovno i učenje priča).

Druga školovana zabavilja koja je radila u Dragutinovu je bila Zorka - Mica Duhanavić Vlahović koja je radila 42 godine.

U naseljeno mesto Kumane školske 1929/1923 godine zabavište je bilo priključeno školi. Tada je upravitelj bio Aleksandar Popović, a zabavilja Snežana Milosavljević.

Narodna Uprava 1919. godine izdaje naređenje o organizaciji zabavišta i njihovom uređenju. Prema naredbi zabavišta treba da ostanu, a nastava se izvodi na maternjem jeziku.

Poteškoće su postojale, pošto su zabavilje svoje programe sastavljale po starim priručnicima. Nedostatak je bio u priručnicima i stručnoj literaturi. Iz starih novina su korišćeni članci za decu.

Zakon iz 1929. godine omogućava da se u okviru učiteljske škole organizuju jednogodišnji kursevi za vaspitače.

Godine 1940. se donosi Zakon o pripremanju zabavilja, kao i o obrazovnom programu. U tome je puno pomagala Učiteljska škola koja je organizovala kurs za zabavilje. Zato su zabavilje bile samo one koje su završile neku srednju školu. Ako su dve godine uspešno radile onda su imale mogućnosti da polažu stručni ispit i tako steknu zvanje zabavilje i tada su mogle da rade sa decom.

Neposredno pred rat u zabavištima je prekinut rad do izvesnog vremena. Za vreme II svetskog rata radi se u prekidima. Tek posle rata počinje ponovni rad zabavišta. Uglavnom su se upisivala deca od 6 godina. U vaspitnim grupama je bilo od 60 - 70 a i više dece. U početku se radilo dvokratno, a kasnije se prešlo na jednokratno radno vreme. U to vreme su radile školovane žene sa položenim kursevima ili učiteljice koje su imale malu decu.

Posle rata, zabavišta su dobila punu brigu i pažnju našeg društva i postaju važan činilac u novom reformisanom sistemu vaspitanja i obrazovanja našeg podmladka.

U Novo Miloševo 1941. godine dolazi Melanija Rankov vaspitačica iz Kičeva (Makedonija) kao izbeglica. Pri kraju rata počinje da radi kao vaspitačica, koja je završila vaspitački odsek pri učiteljskoj školi u Sarajevu 1931. godine.

Na pitanje kako se tada radilo rekla je: "Radila sam onako kako sam u školi učila, po sistemu Fridriha Frebela i Marije Montesori. Kasnije se naš rad usavršavao na seminarima i prilagođavalo stvarnosti u društvu".

Melanija je bila aktivna u radu sa decom, a i više od toga.

Melanija Rankov je 1952. godine izabrana za predsednika Saveta za prosvetu i kulturu Potiskog sreza NO-a (u to vreme u Srezu ima 9 zabavišta, a sedište Sreza je Novi Bečej).

U posleratnom periodu u Novom Bečeju rade vaspitačice Farkaš Ilona, Szücs Erzsébet, Marija Grujić, Milanka Lalić, Milka Perović, Madarasz Verona.

Pedagoški sistem se zasniva na tekovinama narodnooslobodilačke borbe, u duhu bratstva i jedinstva.

Godine 1948. se pojavljuje prva "Savezna naredba o otvaranju obdaništa i zabavišta, o njihovoj opremi i uređenju", u to vreme institucije su socijalnog karaktera. Veliki je nedostatak u stručnom kadru. Učenici posle srednje škole idu na kurs gde dobijaju stručna znanja i vršena je dokvalifikacija u Beogradu još godinu dana.

Godine 1952. se otvara petogodišnja Škola za vaspitače u Novom Sadu.

Marija Vrebalov