|
Ljudi nisu samo bića koja
reaguju i postupaju isključivo na osnovu logičnog mišljenja i
zaključivanja, već u tome velikim delom učestvuju i emocije. Svidelo se to
nama ili ne, svi smo osuđeni da se borimo sa njima, jer su one sastavni
deo života svakoga od nas. Emocije su doživljaji subjektivnog vrednovanja
i odnosa koje čovek ima prema sebi i spoljnjem svetu uopšte. One se kod
dece javljaju relativno rano. U početku su neizdiferencirane, a kako se
dete razvija, emocije se sve više odvajaju u posebne celine, tako da
vremenom gube svoju neizdiferenciranost, a dete počinje da se uzdržava i
stiče sebi svojstven način izražavanja i reagovanja.
Sve se odvija postepeno i
polako
Kod tek rođene bebe postoji samo
jedna jedina emocija - neizdiferencirano uzbuđenje. Krajem prvog meseca
uzbuđenost prelazi u negativnu reakciju - uznemirenost. Krajem drugog
meseca, izdvaja se pozitivna emocionalna reakcija - zadovoljstvo. Nju
izazivaju milovanje, kontakt bebe sa cuclom, dojkom... Razdvajanje emocija
odvija se postepeno, a ove prve dve izdvojene emocije često se smenjuju i
vrlo malo razlikuju u pogledu spoljašnjih i unutrašnjih reakcija, ali i
situacija koje ih izazivaju. U uzrastu od tri do šest meseci, razvijaju
se, skoro jedna za drugom: gnev, gađenje i strah, od devetog do dvanaestog
meseca javljaju se oduševljenje i naklonost, dok se oko trinaestog meseca
naklonost grana na onu prema odraslima i onu prema deci. Dalje, oko
petnaestog meseca, javlja se Ijubomora, a oko dvadesetog radost. U
razdoblju od druge do pete godine diferenciraju se stid, strepnja, zavist,
razočarenje, nada, saosećanje... Veoma je važno da se sa detetom postupa
nežno, staloženo i sa mnogo strpljenja, jer upravo od toga zavisi kakve će
se emocije u njemu razviti. Pored toga, svaki roditelj mora da bude
svestan činjenice da beba nije filigranska figurica niti igračka, već da
se od prvih dana života u njoj razvijaju ovakve ili onakve emotivne
reakcije. Tako, na primer, dete sa kojim se postupalo na najbolji mogući
način, sa godinu dana moći će da ispoljava mnoge pozitivne emocije, za
razliku od onog kojem su Ijubav, pažnja i nežnost bili uskraćeni.
Jednostavnost i spontanost
emocija
Dečije emocije razlikuju se od
emocija odraslih. One su jednostavne i izražavaju se spontano, a pre svega
su kratkotrajne - traju nekoliko minuta, ali pravilnim usmeravanjem deteta
one uskoro postaju drugačije i, pre svega, dugotrajnije (npr. Ijutnja će
se pretvoriti u durenje, radost u dobro raspoloženje, itd). Dečije emocije
mogu da budu i veoma snažne i da se izražavaju vrlo intenzivno, što
naročito važi za radost, Ijutnju i strah. Pravilnim reagovanjem, u
zavisnosti od uzrasta deteta, roditelji mogu uticati da ono nauči da
kontroliše svoje emocije. Treća važna osobina dečijih emocijajeste njihova
nestabilnost, što se primećuje kod svakog mališana, jer oni, često, iz
pozitivne naglo prelaze u negativnu emociju, i obrnuto, a to se dešava
usled intelektualne nezrelosti i nemogućnosti razumevanja određenih
situacija kao i nedostatka dugotrajne zainteresovanosti za nešto. Međutim,
to ne znači da su dečije emocije površne. Njih dete ispoljava burno, a
njegove emocije imaju veći intenzitet nego kod odraslih.
Šta sve utiče na razvoj emocija?
Postoje brojni faktori koji
utiču na razvoj emocija, kao što su: umor (dete je tada najčešće plačljivo,
nervozno), slabo zdravstveno stanje (bolest utiče negativno na
raspoloženje), poremećen režim ishrane i spavanja, stav roditelja (ako se
detetu poklanja previše pažnje ili ako je, pak, zanemareno, ono će češće
ispoljavati nervozu). društvena sredina. Jedan od najvažnijih faktora
svakako je porodična sredina, dobri odnosi među članovima porodice, Ijubav
i poštovanje, razumevanje - jednostavno, zdrava atmosfera. Zato roditelji
ne smeju da sputavaju detetovu samostalnost, a oni to često čine, čak i iz
najbolje namere, recimo kada nastoje da sve urade za dete, samo da se ono
ne bi mučilo. To je pogrešno. jer da bi naučio nešto novo, mališan mora da
prođe kroz složen proces i to sam. Pravilan poslupak je nadgledanje
situacije, a ne izvršernje odredenih radnji umesto deteta. Ne treba se
ljutiti na dete kada pokaže negodovanje zbog nećega što ne može da uradi
kako je zamislilo. Ova reakcija, praćena Ijutnjom, vrištanjem i udaranjem
predmeta na koji se dete Ijuti, često se javlja kod male dece, na primer
dvogodišnjaka. U nameri da spreče takvo ponašanje, roditelji često grde
mališana, kažnjavaju ga, ali taj postupak nije dobar. Dete je još uvek
nezrelo da shvati tu reakciju, odnosno da poveže relaciju akcija -
reakcija, pa samim tim i da razume zašto se mama i tata ljute na njega (jer,
ono je samo pokušavalo da uradi nešto, ali to mu nije odmah pošlo za rukom).
Dakle, takvim ponašanjem, roditelji ne postižu baš ništa. Treba pustiti
dete da se malo pomuči, a to što tako reaguje, već smo napomenuli, sasvim
je normalno jer ono ne zna da sakrije, niti da kontroliše svoje emocije.
Često se događa i to da osoba koja čuva vaše dete neprestano tvrdi kako je
divno, i poslušno, ali kada vi preuzmete brigu o njemu, dešava se sve
suprotno. To nije zato što vas mališan manje voli ili mu je sa vama manje
lepo, naprotiv, to upravo znači da u vas ima najviše poverenja. Može se
dogoditi da vašim nepravilnim reagovanjem negativno ponašanje ostane
primarno reagovanje deteta i kada malo poraste. Ako je to problematično
ponašanje učestalo, ako je dete napeto, gricka nokte, zamuckuje, prkosi,
trebalo bi prvo utvrditi uzrok tome (da li je to učenje novih veština ili
unutrašnja napetost). Roditelji treba da znaju da je učenje za dete napor
i da ne uče sva deca podjednako lako i brzo. Ne treba se nervirati i
izdirati na dete, niti ga treba kažnjavati, već se treba naoružati
strpljenjem i razumevanjem. Jer, ne zaboravite da dete uči od roditelja i
preuzima neke stavove i oblike ponašanja upravo od njih. Ako ste vi
smireni, nasmejani i pozitivni, vremenom vaše dete će prestati da bude
razdražljivo.
I samo na taj način, uz pravilno usmeravanje, vi ćete
pozitivno uticati na njegov celokupan emotivan razvoj.
Dr Vladislava Potrebić dečiji
psiholog
|
