Deci svakodnevno, svesno i nesvesno, pokazujete lični odnos prema životnim vrednostima. Činite to kroz lične reakcije na stvari oko vas, kao i kroz odnos prema sebi i drugima. Iz vašeg ponašanja i reakcija, mališan crpi znanje o tome šta mama i tata smatraju kao "dobro", a šta kao "loše". Nažalost, mali broj roditelja shvata da su mala deca veliki "sunđeri", koji upijaju sve (do najsitnijih detalja). Zato je veoma važno da se svakodnevno susreću sa što više lepih reči, osmeha i uljudnih gestova, pa će i sama prihvatiti takav model ponašanja. Ukoliko se dete svakodnevno susreće sa neprijatnim situacijama, svađama, ružnim rečima i povišenim tonovima, ne možete očekivati da će izrasti u toplu i srdačnu osobu.

"Molim te" pokreće na akciju

Potpuno je prirodno da od ljudi u svom okruženju, a isto tako i od dece, očekujemo da se ponašaju pozitivno i uljudno. Želite da vaše dete lepo jede, da se lepo ponaša. Kad malo poraste, očekujete da vas drži za ruku kada prelazite ulicu, da skloni svoje igraćke kad završi sa igrom, a kad odete nekome u goste ili na nečiji rođendan, da bude primer ostalima u lepom ponašanju. Kada još malo poraste, očekujete da će biti dobar đak, da će imati dobre prijatelje... Međutim, kada biste sva svoja očekivanja pretvorili u molbe, one bi sigurno bile ispunjene. Reč je o tome da se molbama uvek više postiže nego zahtevima i očekivanjima. Uostalom, milion puta je dokazano da će dete pre složiti svoje igračke ako mu se kaže: "Molim te, budi drug i pokupi svoje igračke" umesto ljutitog, povišenog tona: "Odmah da si pokupio igračke! Nemoj da govorim dva puta!" Reči "moiim te" pomažu osobi koju molimo da se ona oseća važnom, da se oseća kao da ima izbora, a ne kao da je prisiljena da nešto uradi.

"Hvala" ima magičnu moć

Svaka pohvala deluje poput magije na ljude. Na decu naročito! Treba zahvaljivati deci ne samo kada ispune neku našu molbu (na primer, da skupe igračke) nego i kad nešto urade samoinicijativno. Normalno je da dete od dve godine ne zna samo da se obuče za šetnju, niti će složiti sve kocke koje je razbacalo. Kada vidi i čuje da mama ceni njegove pokušaje da to učini samostalno, nastaviće da pokušava sve dok ne postigne rezultat. Kada vam starije dete pomogne u nečemu, bez obzira na to da li ste ga zamolili ili je samoinicijativno rešilo da učestvuje u vašem radu, obavezno mu se zahvalite. Naravno, bez ikakvog "ali". Roditelji imaju običaj da kažu detetu: "Hvala što si mi pomogao, ali nisi to baš najbolje uradio!" To je gore nego da mu se niste zahvalili, a na dete deluje potpuno zbunjujuće. U njegovoj glavici se roje pitanja poput ''Zašto mi se zahvaljuje, ako nisam dobro obavio zadatak?". A onda će početi da upotrebljava reč "hvala" reda radi i neće nikada shvatiti njenu magičnu moć. Dakle, zahvaljujte se svojoj deci bezrezervno i ne očekujte od njih više nego što ona mogu da pruže. Uvek imajte na umu da lepo vaspitano dete ne treba da bude papagaj koji ponavlja tuđe reči bez razumevanja, već da postepenim učenjem i prihvatanjem određenih kodeksa ponašanja, postane ZAISTA lepo vaspitano dete!

"Izvini" je simbol pravednosti

Neki roditelji svojoj deci skoro nikad ne izgovore čarobnu reč "izvini", čak ni onda kada shvate da su pogrešili i naneli im bol nekim svojim postupkom ili rečima. Deca imaju snažan osećaj za pravednost i iskrenost i zato osećaju bes i neku vrstu ugroženosti kada vide da se roditelji ne ponašaju pravedno prema njima. Ukoliko dete ne prevaziđe taj bes, već se on gomila i raste godinama, najverovatnije da će se ono razviti u frustriranu i iskompleksiranu osobu. Kada postane dovoljno veliko da se suprotstavi roditelju (najčešće u pubertetu), jedva će čekati da mu saspe u lice sve ono što ga je godinama mučilo. Takav roditelj može da se smatra srećnim, jer je na vreme "upozoren". To je krajnje vreme da popravi svoj odnos prema detetu i da mu prizna ''svoje grehe". Međutim, veoma često se dešava da dete nikada ne ispolji svoje nezadovoljstvo, već da ono izbije na površinu tek u nekim ozbiljnim godinama. Tada je kasno za "popravni ispit". Ako se prepoznate u ovoj priči, već od sutra promenite svoje ponašanje prema detetu. Ako ste pogrešili, izvinite se. Kada se izvinjavate detetu, potrudite se da pronađete prave reči. Na primer, ako ste izgubili živce na poslu, pa ste posle svoj gnev nepravedno istresli na dete, ljudski je i pošteno da mu kasnije (kada se budete ohladili i shvatili svoju grešku) priđete, zagrlite ga i nežno kažete: "Ljubavi moja, izvini... Mama je pogrešila i trudiću se da se to više ne ponovi. Nisi ti ništa skrivio i zato izvini. "Tek nakon ovakvog pristupa možete biti potpuno sigurni da vam je dete oprostilo. I još nešto: ovakav pristup "briše" gnev iz dečije duše i na njegovo mesto se "useljava" ljubav.

Zašto je teško izgovoriti "izvini"

Mnogi roditelji se ne izvinjavaju svojoj deci misleći da će ih ona zbog toga manje poštovati. Smatraju da u očima dece treba da budu nepogrešivi i da (i kada pogreše) to ne smeju da priznaju, jer će tada deca početi da ih "vrte oko malog prsta". Plaše se da će ako izgovore reč "izvini" narušiti svoj autoritet. Za njih izvinjavanje znači slabost. Kakva zabluda! Istina je da kada se nekom izvinjavamo, pokazujemo svoju ljubav i poštovanje. Posle toga dete se oseća sigurnijim i u njegovim očima vrednost roditelja raste. Kada pogrešite, izvinjavanjem otklanjate bes i izvesnu mržnju, koja se zbog našeg pogrešnog ponašanja rađa kod deteta. Na taj način pokazujete hrabrost da se suočite sa greškom, ali i želju da je koliko-toliko ispravite. Pored toga, priznavajući svoje greške, učite dete da i ono vama prizna svoje. Uzajamnim prikrivanjem grešaka i ponašanjem po sistemu "nema veze što sam te povredio, pravimo se kao da ništa nije bilo", vi zapravo priznajete svoju slabost, a od deteta nesvesno stvarate licemernu osobu. S druge strane, ako postupite mudro, iskreno i u skladu sa svojim osećanjima, odgajićete samosvesno i voljeno dete koje zna da ne postoje nepogrešivi ljudi i da ni ono ne mora da bude takvo. Samo na takav način možete očekivati da vam jednog dana odraslo dete ne vrati istom merom.