Rano detinjstvo, odnosno uzrast od rođenja do navršenih pet godina, smatra se presudnim za razvoj ličnosti deteta. U tom dobu, kada je dete usmereno na svoje najbliže okruženje, naročito na majku, dešavaju se greške koje mogu negativno da utiču na buduće psihičko zdravlje deteta. Posledice tih grešaka ne moraju odmah da se ispolje, ali mogu da se manifestuju kasnije, u najosetljivijim godinama adolescencije pa nadalje. Većina psihijatrijskih oboljenja vuče korene upravo iz najranijeg detinjstva i nije tačno da se deca rađaju kao takva. Ona u sebi možda nose predispozicije za pojavu nekih specifičnih crta ličnosti (pa i poremećaja), ali se u svakom slučaju manifestuju ukoliko postoje faktori koji ih pospešuju. Većina roditelja ne čini greške u vaspitanju deteta namerno, odnosno nisu svesni njihovih posledica. Oni greše zato što misle da tako treba i prosto slede model vaspitanja po kojem su i sami bili vaspitavani. Naravno, nisu sve greške nepopravljive i većina se može ispraviti "u hodu''. Međutim postoje i one koje ostavljaju duboke posledice u kasnijem razvoju deteta, a nije redak slučaj da i kao odrasle, zrele osobe osete njihovo delovanje. Da biste na vreme izbegli greške, morate se prvo upoznati sa njima:

Nerazumevanje bebinih potreba

Tek rođena beba plače. Nahranjena je, napojena, presvučena, ali ona ne prestaje da plače. Vi znate da ima neku potrebu, ali ne razumete o čemu se radi jer beba ne ume da iskaže rečima šta želi. Majka bi trebalo stalno da prati ponašanje svoje bebe i da nauči da prepoznaje njene potrebe kako bi znala tačno šta treba da učini. Ponekad je uzrok plača samo odraz potrebe za blizinom majke, njenim dodirom, zagrljajem i toplinom. Greška, koja se ovde najčešće pravi, jeste ostavljanje deteta da plače po sistemu "umoriće se i prestaće". Dete koje je prepušteno samo sebi, posle izvesnog vremena zaista prestane da plače i čini se da je cilj postignut. Nažalost, nije! Ostavljeno samo, dete gubi kontakt sa okolinom i nalazi utehu u posmatranju prstića, igračke u krevetiću, sisa palac, ćebence ili se već nekako "zabavlja". Ne traži više kontakt sa drugim osobama, ne smeje se, ne gleda u oči. Ovakvo ponašanje deteta prvi su znaci autizma, oboljenja za koje medicina još uvek nije pronašla pravi lek. Naravno, ovo ne znači da dete nikada ne treba da plače, ali svakako ne znači ni to da treba satima da bude samo i očajno. Nisu sve bebe jednake, pa tako ni roditelji ne treba da traže jedinstven "recept" za ponašanje neke bebe su osetljivije, pa plaču češće od drugih. Njima treba posvetiti nešto više pažnje i u tom smislu se treba dobro organizovati. Ako je potrebno, zamolite nekoga da vam pomogne oko deteta.

Neprihvatanje deteta onakvim kakvo jeste

Bebi nije važno koje je marke njena flašica, kako je odeveno i u kakvom krevetiću spava. Važno mu je da je sito, da mu je toplo, da može da spava onda kada mu je san potreban, kao i da je presvučeno i čisto. Isto toliko mu je važno da oseća roditeljsku ljubav i prihvatanje. Dete, koje je naviklo da prima ljubav, umeće i samo da je pokaže. Biće srećno i zadovoljno. Ako je detetu pružana podrška i roditelji ga vole onakvim kakvo je, ima sve šanse da se razvije u osobu koja je puna samopoštovanja i samopouzdanja. U suprotnom, ako majka misli da bi joj život bio lepši i lakši bez deteta, mrzovoljna je i ne uživa u majčinskoj ulozi, ili je požalila što je uopšte rešila da rađa sigurno ne može biti majka srećnog deteta. Posledica ovakvog ponašanja može da se manifestuje kroz pojavu nesigurnosti kod deteta, uzdržanosti prema drugim ljudima, povlačenje u sebe, kao i kroz mnoge druge probleme. Bez obzira da li je dete željeno ili ne, svaka majka mora da se pomiri sa činjenicom da je ono tu i ako ne želi da se ono razvije u nesrećnu i nezadovoljnu osobu, onda mu u najranijem detinjstvu mora pružiti najviše što može.

Prenošenje nervoze i napetosti na dete

Roditelji često imaju probleme koji kod njih mogu stvoriti napetost i tenziju. Mnogi roditelji svoju nervozu prenose na dete. Napeta i anksiozna majka će, recimo, neprestano zahtevati da sve stoji na svom mestu, očekivaće da dete nikada ne padne i trudiće se da ga zaštiti po svaku cenu. Ljutiće se kada dete nešto prospe ili isprlja. Anksiozni roditelji odgajaju anksioznu decu. Za roditelje je rešenje da potraže pomoć lekara, otkriju uzrok svoje napetosti i pronađu rešenje za probleme, a ne da zatvaraju oči pred njima govoreći da im smeta nered u kući, što je soba u haosu i slično. Od deteta se ne može očekivati da bude razumno kao odrastao čovek. Stalno držanje deteta pod kontrolom i nerviranje oko svake sitnice mogu kasnije da uzrokuju anskioznost kod deteta i mnoge druge psihičke tegobe.

Nepoštovanje ličnosti deteta

Odrastajući, deca prolaze kroz brojne faze psihičkog i fizičkog razvoja. One su normalne i sa sobom gotovo uvek nose izvesna obeležja koja roditeljima nisu uvek po volji. Faza kada dete odbija da učini onako kako mu se kaže ili čini suprotno od onog što se od njega traži, poznata je kao "ne" faza, a započinje oko petnaestog meseca života. Roditelji će ponekad da pomisle da je dete bezobrazno i slično, što nema veze sa istinom. Ovo je samo prolazna faza razvoja deteta, u kojoj ono uči da sagledava granice, kao i da pokaže da i ono ima svoje "ja". Lomljenje ličnosti deteta i prisiljavanje da uradi onako kako se od njega traži takođe može uzrokavati smetnje u kasnijem dobu. Neki roditelji će se po svaku cenu založiti da dete pojede jelo koje ne voli. Neki će, nažalost, i uspeti u tome. Ovim nisu detetu učinili nikakvu uslugu, ma koliko kvalitetna i ukusna hrana bila. Naprotiv! Dete će biti isfrustrirano, povređeno i poniženo, a iz takvih osećanja teško da se može nešto lepo stvoriti.

Izbegavanje razgovora na "škakljive" teme

Razvojna faza kada deca pokazuju izvesnu "seksualnost", zanimaju se za svoje polne organe, roditelja suprotnog pola gledaju s divljenjem, postavljaju nezgodna pitanja i sl., takođe je veoma važna i neophodna u razvoju. Najčešće greške koje roditelji prave je da se služe "lažima", grde dete ako postavlja "škakljiva" pitanja, brane mu da se zanima za takve teme, posramljuju ga i ponižavaju. Ovakvo ponašanje kod deteta može da razvije strah od sopstvene seksualnosti, osećaj krivice, nesigurnost, kompleks niže vrednosti i još mnogo drugih simptoma koji se jednom mogu pretvoriti u ozbiljan poremećaj. Ispravna reakcija roditelja bila bi da sasvim normalno prihvate ovu fazu i pomognu detetu da razume sve što ga zanima, u skladu sa njegovim uzrastom. Ukoliko dobije odgovore na postavljena pitanja, dete će biti zadovoljno i neće imati potrebu da nastavi sa zapitkivanjem. Ukoliko roditelji ne znaju kako da odgovore na nezgodna pitanja, mogu o tome da se posavetuju sa stručnom osobom.

Izlaganje deteta prizorima koje ne razume

Što zbog nedostatka prostora, što zbog praktičnosti, roditelji imaju običaj da bebu smeste u svoj krevet. Veoma je važno da od najranijeg uzrasta dete ima svoj krevetić i kutak sa igračkama. Na toj teritoriji, ono uči da se organizuje, da posmatra promene koje se njih tiču (kada, recimo, prerastu svoj krevetić i dobiju novi, veliki). Dete treba usmeravati da se oseća prijatno u svom prostoru i da ga (uz vašu pomoć) sredi onako kako njemu odgovara. Boravak bebe ili deteta u roditeljskoj postelji nosi opasnost da dete vidi ili čuje seksualni čin. Roditelji često misle da je beba mala i da ništa ne zna, pa nije važno ako vidi takav prizor. Upravo zato što je dete malo i ne može da razume, ne treba ga izlagati prizorima koji mogu da ga uplaše i zbune. Dete će doživeti seksualni čin kao nešto ružno i grubo. Iz ovakvog doživljaja, kod deteta mogu kasnije da se pojave razni problemi, teškoće u seksualnom funkcionisanju itd.

Preterivanje u očekivanjima

Svi roditelji žele da im deca izrastu u uspešne i pametne ljude. Njihova očekivanja često znaju da budu preterana, odnosno nisu u skladu sa realnim mogućnostima deteta. Gajenje preteranih ambicija samo frustrira dete. Ono oseća da nije zadovoljilo roditeljska očekivanja i zbog toga oseća krivicu, što opet vodi u nove komplikacije. Narcisoidni roditelji podižu narcisoidnu decu. Ne pružaju im ljubav i podršku, već ih kreiraju po sopstvenim nahođenjima ne vodeći računa šta dete može i želi. Svaki roditelj mora dobro da poznaje svoje dete i da od njega očekuje onoliko koliko je ono u mogućnosti da pruži. Detetu, naravno, treba pomoći da bude što uspešnije i kvalitetnije, ali tako što će mu se pružati podrška u svemu što ga interesuje. Roditelji koji se ne igraju sa decom, ne čitaju im bajke, ne pokazuju slike iz slikovnica, niti učestvuju u njihovom kvalitetnom odrastanju, ne mogu da očekuju da se kod njih probudi radoznalost i želja za istraživanjem.

Mirjana Tasovac, Stručni konsultant: dr Vesna Vuković dečji psihijatar