Tražila sam te

Tražila sam te u praskozorje, dok je sunce rasprskavalo vatromet svojih zraka od dukata. Nisam ti znala lik, neznanče, ali slutila sam da se kriješ u mašti. Izađi, kada te, lepo moli tvoja orhideja.

Tražila sam te u noćima, po prašnjavim tavanima, sa slikama odsjaja sveće, među starim, požutelim novinama, tankim, skoro providnih stranica, među starim knjigama Emila Zole. Nisam ti znala lik, neznanče, ali slutila sam da se kriješ u mojim obrvama. Izađi, kada te lepo moli tvoja orhideja.

Tražila sam te u cvetovima livada, šarenim i prosutim prahom polena, tražila sam te onako snena, uzbuđena, uzavrlih vena, trčala po detelini da saznam gde si. Na drveće sam se penjala i šaputala listu, podmetalici maloj. Izađi, kada te lepo moli moja orhideja.

Tražila sam tvoj lik, neznanče, u pomorandžinom cvetu, u soku od višnje, u naručju mirisavog bosiljka i ruzmarina posle kiše. Tražila sam te u knjigama, u reči više, u mojoj mašti, u bašti đurđevka, irisa i lavande. Ništa ne beše ni u mojoj mašti. Skrio si se dobro iza maske tajne. Izađi, kada te lepo moli tvoja orhideja.

Tražila sam te, veruj. Tada sam stala pred ikonom Svetog Jovana, upalila kandilo i donela telo nafore i molila se da izađeš ma gde bio, da te moje oči vide, da nam usne spoje trešnje, da nam smeh rasuti sve sete raznese. Izašao si neznano odkud, neznano zašto. Iza prvog ugla našli smo život naš strasno i slasno. Dva lika, dva znanca, dva ljubavnika.