Tamna je noć

Tamna je noć. Na magiji daleke poljane, od buketa svitaca, sazdasmo šator od purpura. Sami smo pod ljubičastim nebom, ti, gitara i ja. Toplo je leto. Samo povetarac sa reke donosi svežinu prohladnih bisera od tišine iščekivanja. Započinješ igru žicama gitare.

Telo se izvija u ritmu opasnog plesa. Lice mi zaklanja svilena japanska lepeza, a mislimo, kako je daleko Odesa. Možda bi nam tamo bilo lakše, uz votku i balalajke, da ostvarimo grešne ljubavne bajke i da ostanemo za sva vrema, iza nekih uspomena.

Tamna je noć. Ravnica, u pravednom snu, ostavlja nam svo svoje vreme da napišemo našu priču. Kao da je nama pisati lako?! Jer, tek tako, ti si Onjegin iz jedne balade, a ja sam Ana, iz sasvim drugog romana. Gitara i dalje opijene tonove šalje.

Opasan ples u opasnoj noći prestaje. U dugoj crnoj haljini, što se vuče po prašini, nosim sveću.

I odlazim da tražim sreću i svog pastira, što frulu svira. Možda dođem do manastira, što grehe spira i uspomene briše na purpurnne šatore, svice i kiše. Ući ću smerno i reći: „Bože, nikada više“!.

Tamna je noć. U daljini čujem vezene akorde gitare, frule i balalajke, a ja samo žena od mašte i bajke, okrećem se i trčim opet ka baladi i pastorali. Čekaće me, znam, život stari. Sa nekim ljubavima novim i pričama mekim, jer šta mogu kada moram, u tamnim noćima, divlje kupine da lovim.