Bajka

Nemojte mi danas reći da u bajke ne verujete! Da nema livada, leptira, cveća, nepoznate Zemlje daleke sa velikim dvorcem, malenom princezom i vitezom princem!

Nemojte mi rušiti snove da bajke ne postoje.

Nemojte mi reći da na aerodromu Orli nisam videla čoveka iz bajke, koji je u mislima živeo moj život! U mojim sanjama, u mojoj duši, u mojim rukama! Mirisao je „Chanel 19", „Nina Ricci", pa „John Richmond" i... Smejao se, mazio me pogledom. Kupio je ogrlicu za beli tanani vrat, ili mi se čini...

Možda je pored njega bila druga tankovita žena, ali u očima njegovim odsjaj je svetleo meni.

Šetali smo trgovima, Jelisejskim poljima, kupovali na skrivenim mestima egzotične ešarpe za mene tankovitu ili ženu tananu, ili mi se čini? Nemojte reći da ne postoji bajka, jer smo zajedno večerali u tom Parizu posebne karme u hotelu „Prinzeza Karolina" blizu Trijumfalne kapije i pili vino iz Bordoa za sve što do tada nije bilo. Boemsko vreme. Bajka za tebe i mene u mašti snenoj.

Potom sam te sa sobom nosila u duši, živeći jedan život pomalo lep, pomalo prosečan, pomalo običan. Skrivala sam te u kutku sobe, u čitaonici, na klupi ispod jorgovana, šetali smo obalom, dok je tama padala rana. Plela se bajka. Živela sam u njoj, verujte! Mada je moj lik, možda, bio u Londonu, na Temzi, ali tamo ga nisam srela, samo sam ga ponela u svojoj torbi života.

Nemojte reći da ne verujete u bajke, jer sam ga ponovo srela, na volšeban način. Kao „mačka na usijanom limenom krovu", kao u nekom dobrom filmu „Top gana", ili nekom sličnom, nije ni bitno, ali za nas je to svršena stvar. Da li će se desiti oltar ne znam, ali miris ruzmarina i bosiljka sasvim je dovoljan.

Zavet na večnu ljubav, ljubav, lepo zvuči u Bogorodičinoj crkvi, ili nekoj malo seoskoj sa ikonama, kandilom i svećom. Ali, biće sve bez toga. Nemojte mi reći da ne verujete u bajke, jer, možda, ne verujem ni ja. Probudila sam se iz sna.