Plava ptica

Odlutah noćas u nepoznat grad sa upaljenim svetiljkama i velikom vatrom u nekoj zabačenoj siromašnoj ulici. Obični ljudi gledahu me nekako blagonaklono, po malo čudno uranjahu svoje poglede u moje zanesene oči, prazne ruke što tražiše tople dodire. Tihi vetar nosio je miris pečenog kestenja, koji se mešao sa mirisom poljskog cveća u mojim mislima.

Sretoh tada nepoznat pogled, čuh glas svoje plave ptice i pružih joj svoje misli da trepere u toplo veče prolazećeg marta. Trčali smo ulicom, sa smehom nekog divnog tajnog greha, kome sami dadosmo oprost. Ljubi mi dušu moja plava ptica, a duša mi tek neispisane pesme žica.

A, onda u priču upletoh odaje, opet nekako modroplave i veliku postelju od nesna noći. Na podu rasute zvezde i dve čaše crnog vina, po koji uzdah ljubavi i prijateljstva, pomešanih nejasno u mojim raspuklim mislima i poklonjeni mesec za uspomenu nikada završene priče, koja više ne niče.

Znam, sledećeg dana plava ptica će odleteti u svoju sigurnu luku. Ostajem sama u zvezdanim odajama sa mesecom u ruci i dve čaše na podu izgubljenih iluzija. Dozivam pticu, dozivam jelena da nastavimo lutanja do izvesnosti vremena. Ničega nema!

Nikada se više neću vratiti u nezaborav jednog grada, u velike vatre, u siromašne ulice. Voleću ove obične ljude i u skromnoj crkvi nekog udaljenog sela, zajedno sa plavom bezimenom pticom započeti novu bajku, sa lepšim snovima i dragim pesmama mladog Jesenjina, ponetih iz davnih trenutaka odlutalog vremena.