Place de la Concorde

Prosjaci ljubavi plaču na trgu Konkord u Parizu,

sa osmehom rasutih dijamanata,

glamurom zvezda nad Monmartrom

i tihom patnjom gladnih klovnova

ispred istrošenih pozorišnih foajea.

 

Prosjaci ljubavi mole komad nežnosti svilenih reči

sa beskrajnim tajnama Jelisejskih polja.

Samo tišina i zvona Bogorodičine crkve

lelujaju u mirisu savesti.

 

U šeširu,

pored nekakvog dostojanstva,

niti jedna kriška rečenice sa zarezom ljubavi,

niti jedan žuti dukat lepota pramena nečije duše

Samo se polako sustižu tonovi jedne violine

propalog muzičara, propalog ljubavnika.

Samo tonovi violine čoveka sa strpljenjem bledog straha.

 

Pariz,

moj grad nevinosti, širokih bulevara, latinske četvrti,

ljubavi za večnost memoara Iv Montana,

nestao je u nezaborav šešira

sa čijeg ruba je upravo odleteo leptir.

 

Balkan,

moj drug prašnjavih cipela, smeha do neba,

„Drine" bez filtera i šešira,

šešira punih snova,

ljubavnih reči sa po kojom belom parom.

Ali leptir se raskrilio na njegovom rubu

prvog martovskog sunca,

onako zauvek, još uvek drema na starom mestu.

 

Ljubavi moja,

ne putuj nikada iz balkanskih sokaka,

što mirišu na jorgovan,

jer u njima ne plaču prosjaci ljubavi.

Bosa deca trče za srećom, i stići će je,

tu odmah kod kafane

sa kartonskim natpisom „dolazim odmah"...

 

I doći će.