Opijena vetrovima

Opijena vetrovima dušu posipam pepelom sakupljenim na groblju proplalih iluzija. Ne nalazim više mimoze u ludosti svog postojanja. Grči mi se misao na pomisao na ponovno maglovito svitanje i reči što ću bacati reci da ih nikada više ne vrati raspuklim mojim mislima.

Sakupiću poslednje bačene kestene i negde u novembarskoj zori, ostaviti ih u nekom starom ormanu da, umesto moje, neobične duše, odžive snove nekih davno palih kiša. Neću zaboraviti da vratim davno izgubljene mirise umiruće jeseni, svece na oltaru što se gase sa poslednjim drhtajima bola mog neveštog uma da poimi ptice davno odletele toplim i ustaljenim putevima.