Noćas ću da volim

Noćas ću da volim samo ove snežne drumove, što me vode izvan neizvesnih pogleda, nedovršenih rečenica, nerazumevanja cvetova što savijaju samo stabljike pod naletima vozova života.

Otići treba daleko, nekude van domašaja hladnih prašnjavih stanica, stalnih odlazaka sa kratkim pozdravom nekim sasvim tuđim glasom, što ostavlja znane prazne ruke i neku usputnu epizodu pokretnog umornog pozorišta.

Noćas ću da volim samo ove moje snegom posute platane, i pokušaću se sviti u krilu bliskih mi svetiljki zvezda, na svom komadu neba, da otuda ispratim sve odlazeće vozove, a neotpozdravim ni jednom od njih.

Noćas ću da volim i ove snežne drumove, i bele tihe platane i sve odlaske zakasnelih vozova, i sva zadovoljstva zbog nesna moje duše i paperja damara mojih misli.

Večeras ću da volim prašnjave mirise prošlosti. Neću pozdraviti povratak nostalgične iluzije vetra, tako retko mog, deliće mozaika savesti. Kazaljku sata večeras ću da volim. Neka zastane u svom krugu tačno u ponoć i ostavi samo usputnu epizodu pokretnog umornog pozorišta izvan svoje uvek znane putanje.