Nema soba

Bila je to nema soba. Reći su zastale u grlu, kao ptica u letu, gledali smo se kroz čudno neko ogledalo, nas dvoje sami na svetu.

Ljubila sam ti oči boje lešnika, usne boje višnje, a ti si spretnim rukama oblikovao moje telo.

U mislima mi tekla muzika Ravelovog „Bolera", tek da u meni prekine tišinu slutnje. Nikada se više nećemo sresti, znao si već danas, ali si ćutao kao i juče.

Možda bi postojalo sutra da je volje više bilo, ali si ti morao otići u svoje dane, u svoje noći.

Zaboraviti ta bela nedra, te usne, pogled i ramena čedna, vrat labuda, kao na nekom jezeru na kraju sveta i reći svojima „Dobro jutro, kakav običan započe dan".

Nisam smela više gledati tvoje usne, ruke, prodirati u dušu. Bolje da odživim sušu budućih godina i nikada ne zaboravim malu priču na najneobičnijem mestu na svetu, odselim se na drugu planetu, ili nestanem u nebo nevina znajući da za nas nema volje, ni biće bolje i ko zna šta može da se desi da bismo ponovo bili sami, samo nekoliko dana u tami neke nerođene zemlje.

Hvala ti za rana jutra, za poklonjenu nadu, za ljubav koju ću poneti kao serenadu koju mi nisi uspeo otpevati.

Nismo čuli glasove, ali ostaje da slutimo da su takvi, kakve smo zamišljali mi, dva putnika, dva različita koloseka.

Nismo se uspeli pozdraviti, ali ti poklanjam pesme, jer to se srne, baš srne u ovoj ludoj noći nesna, dok nestajem među zvezdama, bez broja telefona, jer ti neću trebati, a ovde me ne smeš imati.

Ljubavi moja mila, poneću i krila da brže odletim i bol ne osetim! Ostavljam ti kristala suzu, svilenu bluzu, iluziju usana i belih nedara, a čuvaću tvoju sliku skrivenu u svemiru.