Muzičar

Od kafane do kafane, od tambura do tambura, od pesama do pesama, sve od čardi i do čardi, proleća akordi ljubavi gladni, tamo negde iz ravnice one srednje, one puste i široke, gde je reka usred grada večno mlada i otmena, gde umire uspomena na birtaša, аl' bez čaša i bez flaša, samo bure puno vina i poneka cura fina za jedan sat, il' dana mesec, da se sruši zid od vlage, da se duša ne uplaši, da se srce ne osuši od čarobnih osećaja, što ih neka kosa meka donela u predvečerja.

Od tamnih noći do belih zora, od kajsijevače do čiste komovice, od starog gosta do novog gosta, od „Rjabinuške" do „Kazačoka", umiru negde dva crna oka, onako, iz čista mira, jer znaju da birtaš nema obzira prema osećajima nežnog svemira, tek, voli samo društvo staro u osvit zore, dok se pijane misli broje i postelje bezdušnog sna same kroje. Tu damarima ljubavi nema mesta, tu se nikada ne pravi greška.

Od poruka do oporuka, od znanih pesama do ne¬znanih ćutanja, od večnog stajanja do bezgraničnog lutanja, sve od bakšiša do bakšiša, izgubila se kiša čekanja, pojedena je poslednja mrva strpljenja. Tamo negde u ravnici onoj srednjoj, onoj pustoj i širokoj, zelenoj i garavoj od zapretenih sazvučja, od basa i prima do tamburaškog čela, što sakuplja dukat više. Nema tu ničeg lepšeg da se piše, ni usana da ljubav zbore. Kao kristal jasno beše mi odavno, da tvoja duša u kavezu uzdiše, da srce beskrvno krvari, da smeh lažni nesrećnu sreću ostvari. Nema tu mesta decentnoj dami, ni šekspirovskoj drami. Samo se čuju kafanske pesme, pred fajront, za goste sa dubokim džepom, malo proste, ali neka... „Na kraj sela čađava mehana" pa nek dama i ostane sama.