Mladost

Moj život je iznenadila mladost...

Zagrlila me iznenada, istinski i ne znajući da je to, možda, prevara života.

Ja sam znala i rekla sam da je to, možda, prevara života. Ne pitajte me zašto! Divno mi je mirisala sočna pomorandža na reveru ljubavi, a na usnama kapi višnje.

Delili smo ukus tajne, malo sjajne, malo kratke, u sobi lepršavoj od mojih mirisa, na nekoliko trenutaka, poput oblutaka, beležeći svilena mesta i maštajući da ćemo dočekati zrelo grožđe nekog tamo daleko avgusta.

Kaljeva peć je razlivala toplotu po razastrtim ćilimima, po našim zanesenim sanjama, po mojim slutnjama, kao ćutnjama, i po tvojoj dragosti. Čaše sa do pola otpijenim vinom mutile su um... Da li da se sasvim damo htenju, žudnji, strepnji kao sudbi. Bože, prosvetli mi dušu, molim te, moja ikono, neka se oseti miris tamjana da ne ostanem srna napuštena!

Ovaj sumrak, ipak, moram odgonetnuti sama. Proživeli trenutak do kraja nezaborava. Kajati se, ili smejati?! Povela me misao svetice, ružine bele latice. Već sam videla čipkasto staklo starih vrata i nežne ruke anđela. A onda sam osetila obraze tvoje vrele i postala grešnica kose raspletene u sobi toploj od aprila i avgusta, ili vatre zanesene od nesanice.

Da li se kajati, smejati, plakati? Osećam da ću se kajati, a ti ćeš otići, ili ostati. Bajka bi to bila koja se prvi put meni dogodila! Ali, meni se bajka nikad ne dogodi! Zato ti sam odluči i pogodi kraj?!